Svi znamo da je Italija podeljena zemlja po liniji sever—jug, ali ova karta najbolje pokazuje koliko to duboko ide

Biste italijanskog kralja Vitorija Emanuela III i njegove supruge kraljice Jelene, crnogorske princeze. Nalaze se u dvorištu ruske pravoslavne crkve u San Remu. Foto: Wikimedia Commons/Georges Jansoone (JoJan)

„Što južnije — to tužnije“, kaže nažalost naš narod misleći na svoju zemlju čiji se južni krajevi, oni koji su najduže ostali pod turskim režimom, još kao da nisu psihički i kulturološki oporavili od tog zaostalog, zatucanog osmanlijskog feudalizma. Pritom je i beogradska centralna vlast za poslednjih vek i po u dobroj meri odgovorna za takvo žalosno stanje.

Preporučujemo

Ali, nije naša zemlja jedina koja kuburi sa rascepom na dva dela; uostalom, kod nas taj rascep po liniji sever-jug ni ne postoji, više je kolokvijalan nego što odgovara geografiji Srbije, a slično se može reći i za Sjedinjene Američke Države. Ali postoji barem jedna zemlja, i to u Evropi, za koju mirne duše možemo kazati da je raspolućena. Ta zemlja je Italija.

Svi znamo da se ta država sastoji od bogatog i razvijenog severa, te siromašnog i nerazvijenog juga. Gotovo da je to stvar — opšte kulture. Svako, recimo, ko prati fudbal, reći će vam da se u Seriji A trenutno nadmeću samo dva kluba koji se nalaze južno od Rima, Napoli i Frozinone; poslednji put kada je italijanski šampion bio neki ne-severnjački klub još uvek je postojao Sovjetski Savez; poslednji put kada je to uspelo barem nekom rimskom klubu, panoramu Njujorka još uvek su krasile Kule bliznakinje.

Ali koliko duboko ide ta podela, koliko je ona zapravo psihološka i kulturološka, retko šta može tako dobro da vam ilustruje kao što to može ova istorijska karta koja se tiče nečega što se desilo 1946. godine.

Poslednji italijanski kralj Umberto II na slici iz 1944. godine, dok je još uvek bio princ. Italijani ga katkad zovu i „Majskim kraljem“ (ital. Re di Maggio), jer se ustoličio u maju 1946. a već u junu bio svrgnut nakon referenduma kojim je proglašena republika. Foto: Wikimedia Commons/media.iwm.org.uk

Poput nacističke Nemačke i Japanskog carstva, Kraljevina Italija je izašla iz Drugog svetskog rata razorena, i fizički i ekonomski, sa društvom duboko podeljenim po ideološkoj osnovi: tu su bili biši fašisti, komunisti, socijalisti, demohrišćanski katolici, centristi, umereni republikanci, rojalisti.

Bes prema monarhiji bio je veliki, jer iako je kralj Vitorio Emanuele III (muž Jelene Petrović-Njegoš) zbacio Musolinija krajem jula 1943. nakon savezničkog iskrcavanju na Siciliju, ipak je dve decenije pre toga ćutao, trpeo ili čak podržavao fašistički režim. Pritom je zemlja bila osramoćena načinom vođenja rata i poniženjima koja je trpela na svim bojištima kojih se dotakla; nemačka i saveznička okupacija bila je samo so na otvorenu ranu italijanskog ponosa i njihove časti.

Ali čak i pre uspona fašista i njihovog Marša na Rim 1922. godine, monarhija nije bila preterano popularna; njihovo učešće u Prvom svetskom ratu na strani Antante nije donelo preteranog teritorijalnog proširenja kakvom su se tamošnji nacionalisti nadali, što je i bilo plodno tle za pobedu fašista, koji su izvorno bili republikanska partija koja je nakon preuzimanja vlasti napravila kompromis sa krunom (posle zbacivanja sa vlasti Musolini je na severu okupiranom od strane Nemaca uspostavio Italijansku Socijalnu Republiku a Nacionalnoj fašističkoj partiji dodao republikanski predznak).

Sve u svemu, nezaustavljivo je bilo širenje republikanizma kao ideje, i rušenje monarhije nije moglo da zaustavi. Pomenuti Vitorio Emanuele III uradio je sve što je mogao: već 1944. preneo je na sina Umberta II regentska ovlašćenja mada je zadržao titulu kralja, a onda je maja 1946. i abdicirao u sinovljevu korist ne bi li nekako spasio dinastiju i tron, u nadi da će to umilostiviti napredne duhove (pošto je Umberto bio voljen u narodu). Jer, referendum je već bio raspisan i odgovor na pitanje o legitimnosti monarhije ostavljen narodu.

Rezultati italijanskog ustavnog referenduma iz 1946. kojim je zbačena monarhija a uspostavljena republika. Zemlja raspolućena tačno po sredini. Foto: Wikimedia Commons/Mai-Sachme

Narod je 2. juna te godine odgovorio tako, što je rekao da želi republiku, i to s komotnom većinom od 54 odsto glasova. Ali bliža analiza rezultata ovog plebiscita zapravo savršeno ilustruje rascep između severa i juga Apeninskog poluostrva, tačno po njegovoj geografskoj polovini.

Tamo gde su u prošlosti prosperitetno živele i disale gradske republike i vojvodstva poput Đenove, Venecije, Firence, Milana, Pize, Padove i drugih, republika je dobila podršku 66,2 odsto stanovništva. A tamo gde je u prošlosti postojala Kraljevina Dve Sicilije, kolokvijalno zvana Napuljskim kraljevstvom, monarhija je dobila podršku 63,8 odsto žitelja. (Ironično, dinastija Savoja je severnjačka, ne južnjačka).

Drugim rečima, rezultati su se mogli protumačiti tako, kao da se tiču dve odvojene, različite i prilično homogenizovane zemlje, a ne kao da se tiču jedne te iste države. Naravno, monarhisti su optuživali republikance, socijaliste i komuniste za krađu referenduma, ali nikada nisu uspeli da dokažu „muljanje“. Bilo kako bilo, očigledno je da razlika između severa i juga Italije nije prosto i jednostavno objašnjiva govorancijama o eksploataciji; stvari su mnogo dublje od toga.

A inače, simbolično, Vitorio Emanuele III Italiju je napustio brodom koji je isplovio baš iz Napulja. Potom je 1948. muškim članovima dinastije Savoja zabranjen povratak u zemlju, što je ukinuto tek 2002. Posmrtni ostaci Vitorija vraćeni su tek 2017. godine.

(P. L)