„Ne čistiti skupštinu od gada, neka bude muzej austrijskog varvarstva“: Šta su Srbi zatekli u svojoj prestonici nakon Kolubarske bitke

Zgrade na Knez-Mihailovom vencu, danas Pariskoj ulici, stradale u austrougarskom granatiranju Beograda prve noći po objavi rata, 29. jula 1914. godine. Foto: arhiv-beograda.org

Austrougarska vojska, pod komandom od realnosti razvedenog i kompletno nesposobnog Oskara Poćoreka, u tri je odvojene i uzastopne ofanzive pokušala da slomi otpor Kraljevine Srbije, i u tri je odvojena i uzastopna puta bila odbijena i teško poražena.

Preporučujemo

Ako je pobeda u Cerskoj bici bila prolog, onda je trijumf u Kolubarskoj bici bio epilog bavljenja srpskog oružja tokom tih prvih pet meseci Prvog svetskog rata. Jer Kolubarska je bitka bila naša kontraofanziva kojom smo razbili neprijateljsku Treću ofanzivu, a dušmanina poslali da liže rane u krajevima koje ćemo osloboditi četiri godine kasnije.

Danas vam donosimo tekst iz ondašnjih „Novosti“ koji se bavi situacijom u Beogradu nakon proterivanja mrskog okupatora iz prestonice, koju je bio nakratko zauzeo, ubeđen da je došao za stalno.

Nažalost, prethodni i naredni brojevi „Novosti“ nedostaju, tako da ne možemo sa sigurnošću reći ko je autor serijala ovih tekstova (znamo da je serijal zato što ispod naslova „Kako je u Beogradu“ stoji „III Vrhunac varvarstva“, što sugeriše da je u pitanju treći deo feljtona), ko je tačno bio svedok ovih strašnih prizora sa prestoničkih ulica potkraj 1914. godine, nakon pomenute Kolubarske bitke, koju danas ređe zovemo Suvoborskom.

Austrougarski monitor "Bodrog" sa kojeg je bombardovanje Beograda počelo nekoliko sati nakon što nam je Carska i kraljevska vlada u Beču objavila rat 28. jula 1914. Foto: navypedia.org

Jedna kratka napomena pre nego što pređemo na stvar: svi datumi u ovom tekstu su po starom kalendaru, koji je tada još uvek bio u zvaničnoj civilnoj upotrebi; Beograd je recimo oslobođen 15. decembra po gregorijanskom kalendaru koji danas koristimo, ali 2. decembra po julijanskom koji smo koristili tada; interesantno, Beograd je pao 2. decembra po gregorijanskom, istoga dana kada je počeo naš iznenadni protivnapad na Kolubari, dok su Austrougari samouvereno, „pobednički“ paradirali beogradskim ulicama.

„Na uglu kod Oficirske Zadruge reče mi jedan poznanik:

— Siđite dole do Skupštine, da vidite čuda.

Pođoh, ali ne brzo, bojao sam se da ne naiđem na stvari koje je teško i po dužnosti gledati. Preskačući rupe, zaobilazeći kola, došao sam do ugla i pogledah u onu rupu iz koje viri naša Narodna Skupština kao zec iz džbuna. Gledam je, mirna, bela, ozbiljna ćuti kao nekad, leti, kad sednica nema i kad se i ona i narodni oci odmaraju od govora, pitanja, prozivka i opstrukcija. Nikada ne bi čovek rekao, da je unutra lom i krš.

Unutra je pakao. Stao sam, tu se ne govori, čovek ne zna da li da se nasmeje ili zaplače, da li da se krsti ili da okamenjen gleda sliku pred sobom. Zbilja prvi put gledam pred sobom nešto, što je izvan mogućnosti opisivanja. Reč je mala, izrazi su nedovoljni. To je slika, koju je nemoguće opisati detaljima, tu sve zajedno pokazuje najgenijalniju kombinaciju varvarstva. Samo izbezumljena i do užasa pokvarena duša mogla je napraviti tu klanicu svih stvari, koje su do pre neki dan sačinjavali pokretnost naše Narodne Skupštine.

Seljaci 1906. godine teraju volove pored stare zgrade Srpske narodne skupštine kod današnjeg bioskopa „Odeon“ na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša. Foto: Wikimedia Commons/fortepan.hu

Sve isečeno sedište, stolovi, zapisnici, stenografske beleške, knjige iz skupštinske biblioteke. Pored toga limene kutije od konzerva, razlupane flaše, čaše, tanjiri, krpe. Sve to jedno s drugim i jedno preko drugog.

Blizu mene međ savijenim federima neke nekadanje fotelje jedna hartija. Uzmem je, to je list iz nekog luksuznog folio-izdanja istorije francuske revolucije. Na drugoj strani lista slika krvoprolića na Marsovom polju. Mesto izveštača provaljeno, iz njega viri naslon jedne stolice i dance od kante. Slika kraljeva sva izbodena i isečena, u mesto nje varvari su metli metlu. Interesantno kruna je ostala čitava.

Skupština je na poslednjoj jugoslovenskoj izložbi komisiski kupila nekoliko odabranih slika. Tih slika više nema. Jedna slika postoji u dronjcima, rekao bih da je to neki od ranijih Pajinih radova; koji? to više niko ne zna.

U Skupštini je bila vojska, tu je dovlačila svoj plen uzet iz raznih kolonijalnih i delikatesnih radnja, pravila užasnu gozbu i pijana rušila sve oko sebe. Šteta učinjena u zgradi Narodne Skupštine prelazi 300 hiljada franaka. Njene biblioteke nema više, njena arhiva ne postoji, njene slike su gomila krpa.

Parni mlin u Dušanovoj ulici u Beogradu, žrtva poslednjeg austrougarskog bombardovanja Beograda 1915. godine. Foto: arhiv-beograda.org

Da nisam nikad znao, koliko nas Austrijanci mrze, danas bih to morao osetiti. Obično divljaštvo ne doseže dotle, samo vanprirodna mržnja može inspirisati ljude da čine dela, kojih se kad tad moraju da zastide.

Narodnu Skupštinu ne treba čistiti od sveg onog gada, koji su austrijski ćesarovci ostavili i počinili. Zgrada Narodne Skupštine treba da ostane takva kao muzej austrijskog varvarstva, da svaki stranac kad dođe, vidi. A ako bi kakav udes doveo kog Austrijanca da pocrveni od stida, ako je to uopšte moguće.

Dva Ministarstva, Finansija i Vojno su odličan pandan skupštinskoj slici. Ne vredi davati detalje. Ministarstvo Finansija svo izlomljeno, neupotrebljivo. U Ministarstvu Vojnom svi zidovi isprskani mastilom, četiri kase razbijene, sve slike pocepane.

U kabinetu Ministrovom bila je nekad neka velika slika, koliko se sećam Takovski Ustanak ili Seoba Srba. Sad stoje samo goli ramovi, slike nema. Neka nezgrapna ruka isekla ju je dosta nevešto da mestimično vise tanki dronjci od nje. Slike kraljeva i kraljevih sinova izbodene, isprskane mastilom. Bedne mlitave sluge bečkog od sunđera cara iskalile su se na slikama onih, ispred kojih su već tri put morali da beže do Sarajeva i Petrovaradina.“

Posledice granatiranja i bombardovanja Beograda oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Naredna strana donosi nevezani tekst sa podužim spiskom opljačkanih kuća, kao i informaciju o nesrećnom srpskom rodoljubu koji je obešen od strane okupatora — na Terazijama. Izgleda su Nemci baš imali pik na tu lokaciju: „Prilikom svog bavljenja u Beogradu Austrijanci su obesili mladića Mihaila Radoičića, rodom iz kragujevačke Rače. Vešala su bila podignuta na sred Terazija, ispred hotel ’Balkana’“.

Ali prva stvar koju donosi druga strana zapravo je zanimljiva hronologija događaja pod naslovom „Austrijanci u Beogradu“, gde se kaže: „Kad je napušten Beograd, građanstvo je obrazovalo odmah odbor koji je imao da predstavlja opštinu. U njemu su bili svi ugledniji ljudi koji su ostali u Beogradu. Austrijanci su ušli u Beograd 19. novembra u 9 sati pre podne. Prvo su ušla dva blindirana automobila sa oficirima, a tek potom konjička patrola. U 3 časa po podne ušao je komandant armije, Frank, koji je odseo u dvoru. Pošto je odbor predao varoš, izabran je za opštinskog predsednika g. Kosta Popović.

Prvi akt Austrijanaca bio je jedan oglas, u kome se pretilo ’smaknućem’ svakoga ko bi učinio što protiv njih i u kome se pozivali svi vojni obveznici da se prijave njihovim vlastima. Potvrđuje se da su njihovi vojnici za vreme svog bavljenja vršili mnogo pljačke, u čemu ih je iznenada sprečio napad naše vojske. Njihovo begstvo iz Beograda bio je panično. Jurili su kao besomučni ulicama tražeći put za Savu.

Centralne sile zauzimaju Beograd oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Naše prve patrole ušle su u varoš 2. decembra u 7 sati i 35 minuta. Na čelu vojske ušao je kralj, koga je stanovništvo dočekalo s neopisanom radošću. Klicanju ’Živeo!’ nije bilo kraja. Stanovništvo je, od radosti i uzbuđenja, ljubilo vojnike koji su im doneli ponova slobodu.“

Tih dana i meseci, novine su bile pune oglasa ljudi koji su tražili svoje izgubljene voljene, koje je nekud odneo vihor rata. Ulice su ih bile pune, očajni ljudi su izbezumljeni bazali drumovima od grada do grada i neumorno kucali na sva moguća vrata, samo da saznaju šta se desilo sa njihovom decom, braćom, sestrama, majkama, očevima, muževima. Tako se u ovom broju „Novosti“ mogla pročitati sledeća jeziva ratna pošta: „NEDELjKO Ž. PAVLOVIĆ, trgovac iz Valjeva, traži sina Milorada Pavlovića, redova đačke čete, koji je do 1. nov bio u Skoplju, a docnije raspoređen. Ko bi šta znao moli se da se javi preko Antona Antonovića i Komp., Niš.“

Odmah ispod toga: „SOKA RAŠIĆ iz Šapca moli svakoga ko bi znao što o njenoj kćeri, Nataliji Rašić, da joj javi u Jagodinu. Trgovačka Kasina.“ Potom: „MILICA ĐURĐEVIĆ iz Majura traži svoju sestru Ljubicu Daroslovačku i moli svakoga, koji bi što znao o njoj, da joj javi u Jagodinu — Trgovačka Kasina.“ Konačno: „Umoljava se svaki onaj koji bi što znao gde se nalazi i u kojoj bolnici podnarednik Sima Paligorić koji je pri IX puku IV bataljona IV čete I poziva Dunavske Divizije prva armija, da javi Gospodinu Isaku Beraha predsedniku jevrej. opštine u Nišu.“

(P. L.)