„Dođite braćo Rusi, dođite što pre!“ Zvuči kao poziv koji pojedinci danas upućuju, a u stvari je napisano pre sto godina

Naslovna strana šestog broja solunskog lista „Velika Srbija“ od 15. aprila 1916. godine. Foto: unilib.rs

„O simpatijama Srpskoga Naroda prema belom Caru i svetoj Rusiji nije potrebno ni govoriti. Te simpatije utvrđene su pre više vekova i nikakva sila ljudska, bila ona u vidu teorija neznatnih grupa, bilo u ličnim gledištima ili režimima, — nije bila u stanju, ne samo da uništi nego ni da oslabi ljubav našega naroda prema Rusiji i veru i nadu u nju.

Preporučujemo

Ta ljubav uhvatila je u narodu srpskom toliko jakog korena da se izlila i u narodnom eposu: »Sve u slavu Boga istinoga, a u zdravlje cara Rusiskoga i njegova dva svijetla knjaza«... gude srpske gusle još od početka stvaranja nove Srpske države.

I nije čudo, što se ova simpatija tako razvila u našem narodu, jer među svima slovenskim plemenima Srbi i Rusi su jedan drugom po svemu najbliži. I vera i jezik i crkvena služba, duševne osobine, ljubav prema tradiciji, svemu što je svoje rođeno, slovensko, herojstvo i gotovost na žrtve, plemenitost, bezazlenost i druge uzvišene osobine duše čovekove ni kod jednog naroda nisu srodnije i uzvišenije, no što je to u duši naroda Ruskog i Srpskog.

Grupa ruskih oficira na brodu "Galija", od putu od Marseja ka Solunu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Zbog toga današnja Golgota Slovenska nikoga više ne potresa no Ruse i Srbe. I nije moglo za Srbe biti radosnije vesti za ove svetle praznike, no što je bila ona o padu poslednje tvrđave Agarjanske i iskrcavanju hrabrih ruskih trupa na zemljište naših plemenitih saveznika — Francuza. Jer odmah posle ove druge vesti rodila se u duši svakoga Srbina želja i nada: da će braća Rusi stići u pomoć svojoj mlađoj braći, Srbima, čija je sudbina bezpovratno vezana za Slovenstvo i pravoslavnu Rusiju.

O dođite, dođite na Balkan, mila i hrabra naša braćo, dođite što pre, čeka vas napaćeni za svoju veru i pleme zarobljeni brat Srbin, čeka vas srpski vojnik pun vere i nade na uspeh slovenske stvari, čeka vas gotov da izvrši svoju najuzvišeniju dužnost: da s ognjišta svoga otera kugu, da osveti ono roblje i groblje po našoj lepoj domovini. Dođite što pre, vi uzvišeni potomci velikoga Taras Buljbe, koji i sina svoga ne požali kad ovaj izdade narodnu stvar za ljubav tanane Latinke; dođite i zarite svoj nepobedni štik pravde u meso izdajnika velike slovenske stvari.

Tada će svaki srpski vojnik, i do sada slavom uvenčan na bojnom polju, postati trostruk junak kad u svojoj neposrednoj blizini vidi brata Rusa, druga po patnjama, slavi i neustrašivosti.

Dođite, braćo, dođite što pre!“

Ruski vojnici marširaju Solunom tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Iako uz jedan izuzetak — ono pominjanje „naših plemenitih saveznika Francuza“ — sve ovo zvuči kao da je izašlo iz pera nekog našeg savremenog patriote ili „patriote“, koji sanja i mašta o Rusima koji će doći da nas spasu od neprijatelja koje, s pravom ili ne, vidi na sve strane, ovi redovi nisu napisani u današnje vreme.

Napisani su pre više od sto godina, nakon Albanske golgote, u solunskom listu „Velika Srbija“ (sa podnaslovom „La Grande Serbie“, dakle, na francuskom jeziku) koji je izlazio tokom Velikog rata. Konkretno, ovaj tekst pod naslovom „Dođite, braćo Rusi, dođite što pre!“ se pojavio na naslovnoj strani šestog broja ovih novina, koji je izašao 15. aprila 1916. godine po starom kalendaru.

Rusi su pisca poslušali, na neki način, jer su ruske snage zaista bile prisutne na Solunskom frontu. Međutim, bilo ih je malo, svega oko 18 hiljada ljudi, pa nisu igrali važniju ulogu na našem ratištu; posebno što su već nakon nekoliko meseci od dolaska, nakon Februarske revolucije i abdikacije cara Nikolaja, postale potpuno demoralisane, i što su nakon Oktobarske revolucije u toj meri „pocrvenele“ da smo morali da ih razoružamo i interniramo (kad kažemo „mi“ mislimo na Saveznike).

I generalno su od početka rata ruske trupe bile na srpskom ratištu znatno malobrojnije od engleskih i francuskih, koje su još od kraja 1914. i početka 1915. godine dosta bile prisutne u našim borbenim redovima (o čemu ste, primera radi, mogli čitati u našem tekstu o „Marseljezi“ koja se orila nad Bežanijom).

Srbi i Francuzi na zarobljenom nemačkom topu "Eva" kod Bitolja na Solunskom frontu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Sam Solunski front, što danas svesno ili nesvesno zaboravljamo ili zanemarujemo, front preko kojeg smo oslobodili sopstvenu zemlju, otvoren je od strane naših zapadnih saveznika uz pomoć nekoliko stotina hiljada engleskih i francuskih vojnika koji su se iskrcali u Solunu i bili namenjeni za odbranu Kraljevine Srbije od najezde Nemaca i Austrougara krajem leta 1915. godine, ali su okasnili i nisu stigli pre nego što smo se mi slomili pod tim naletom, i udarom Bugara s boka.

Ali, ne pričamo to da bi ispalo da su Englezi i Francuzi bolji od Rusa, nisu ništa ni bolji ni gori, već zato što je tako bilo; istina može danas da nam se ne sviđa, ali važno je da je Srbin pre sto godina bio zahvalan tom Englezu i Francuzu, isto koliko i Rusu. A što se tiče „izneverenog“ poziva braći da dođu, nije bilo ni realno da dođu; situacija na Istočnom frontu bila je jako teška, ruska vojska je bila rđavo opremljena i nespremna za dugotrajni sukob, te zadužena za odbranu ogromne granice, zbog čega je Ruska imperija pucala po svim šavovima, što se uostalom videlo i tokom naredne, revolucionarne godine.

Međutim je interesantno to, što se samo dve i po godine nakon ovog nadahnutog teksta o našoj ljubavi „belom Caru i svetoj Rusiji“, na naslovnoj strani ondašnjih beogradskih „Večernjih novosti“ od 17. novembra 1918. po starom kalendaru, u tekstu „Nova epoha“ u kojem se pravi rekapitulacija Velikog rata i najavljuje dolazak novog doba — o istoj toj Rusiji piše ovako: „Ovaj rat srušio je zaostale državne organizme i neke iz osnova preporodio. Ovaj je rat srušio zastarelu, poluistočnjačku, carističku Rusiju, da se na njenim razvalinama podigne nova Rusija, u kojoj će sve snage od vrednosti naći dovoljno polja i mogućnosti za svoje potpuno razviće.“

(P. L.)