Ruski genije dešifrovao pismo drevnih Maja, pa njegovi sunarodnici odlučili da izrade najlepši špil karata, koji je svet ikad video

Drezdenski kodeks jedan je od retkih majanskih spisa koji su preživeli špansko osvajanje. Ove strane bave se pomračenjima, tablicama množenja i poplavama. Foto: Wikimedia Commons/Linear77

Španci su lako pokorili Astečko carstvo jer je ono bilo prilično centralizovano pa je osvajanje njegovog središta u Tenočtitlanu brzo urušilo čitavu državnu strukturu. Narod Maja, međutim, nije imao takvo uređenje već je njihova civilizacija bila satkana od mnoštva gradova-država, slično Staroj Grčkoj, zbog čega je osvajanje Jukatana, poluostrva na kojem Maje žive i danas, teklo dosta sporije; zapravo je poslednji džep majanskog otpora pao tek 1697. godine, vek i po nakon što je zavojevanje počelo.

Preporučujemo

Njihova propast u tom postklasičnom periodu (kolaps klasične majanske civilizacije odigrao se šest stoleća pre dolaska Evropljana i nije imao nikakve veze sa njima) dovela je do uništenja skoro svih tekstova napisanih na njihovom pismu, osim četiri spisa od kojih je najslavniji Drezdenski kodeks.

Pismo Maja, sa svojih preko osamsto hijeroglifa, dugo je odolevalo dešifrovanju jer naučnici doslovno nisu znali „gde je glava a gde rep“, niti kako tačno treba razumeti te glife, da li kao logograme (grafeme koji predstavljaju čitavu reč ili morfemu, najmanju jedinicu jezika sa konkretnim značenjem) ili kao slogovne znake. Konačno, nakon pet vekova mukotrpnog teoretisanja i prepiranja među učenjacima, pojavio se jedan Rus da bi rešio problem. Zvao se Jurij Valentinovič Knorozov.

Sovjetski špil karata inspirisan Majama, a posvećen Juriju Knorozovu koji je pismo ovog naroda dešifrovao. Foto: Rex Pitts

On je 1952. godine shvatio da glifovi nisu azbučna slova ili isključivo logogrami kao što se prethodno mislilo, već da su slogovni znaci, što je u rasponu od desetak godina ubedljivo dokazao u dva odvojena stručna teksta. Takođe, i da su Maje uglavnom pisale u kolonama dva glifa širokim, sleva nadesno, odozgo nadole. Međutim, pošto je sovjetska vlast ovo otkriće i dostignuće predstavila kao posledicu marksističko-lenjinističkog pristupa, na Zapadu je dugo trebalo da se ovo otkriće prihvati.

Tek je krajem šezdesetih godina njegovo delo počelo polako da se širi među ekspertima u drugim delovima sveta, i poslednji otpor njegovoj soluciji pružao je engleski arheolog ser Džon Erik Tompson, kojeg danas optužuju zbog toga jer je navodno time usporio razvoj na ovom polju; neki kažu da sve to nije imalo nikakve veze sa Hladnim ratom, već sa sujetom Tompsona koji je momentalno shvatio ko je odneo pobedu.

Sovjetski špil karata inspirisan Majama, a posvećen Juriju Knorozovu koji je pismo ovog naroda dešifrovao. Foto: Rex Pitts

Do danas su stručnjaci koristeći se Knorozovljevom metodom uspeli da dešifruju između osamdeset i devedeset odsto majanskih glifova, i može se reći da je samo pitanje vremena kada će uspeti da reše sve. Takođe se može reći da je reputacija Sovjetskog Saveza u globalu znatno bila unapređena time što je „proizveo“ čoveka koji je rešio nerešivo. U toj meri, da su 1975. godine odlučili da tim povodom izrade specijalni špil karata, inspirisan majanskom ikonografijom.

Ove karte su možda najlepše koje ste ikada videli; mi bismo se svakako usudili da ih tako okarakterišemo, jer predstavljaju svojevrsno remek-delo grafičkog dizajna. Ostvarenje su ruskog umetnika Viktora Mihailoviča Svešnjikova, i kao što rekosmo, nadahnute su majanskom umetnošću: kralj-herc predstavlja gotovo direktnu repliku figure sa Lintela 24 iz grada Jaščilana, figure koja zapravo i nije muškarac već Gospa Šok, jedna od najeminentnijih žena majanske istorije koja na datom lintelu skuplja vlastitu krv koju će potom ritualno spaliti i tako prineti bogovima kao žrtvu (zanimljivo, kralj-herc je generalno jedini kralj na kartama koji nema brkove).

Lintel 24 iz majanskog grada Jaščilana. Kraljica Šok skuplja svoju krv koju će spaliti kao žrtvu da bi umilostivila bogove, dok iznad nje stoji kralj Štit Jaguar II. Foto: Wikimedia Commons/Michel wal

Uzgred budi rečeno, najveća razlika između Maja i Asteka je u tome, što su ovi potonji bogovima prinosili nekoliko žrtava svakoga dana (po pravilu ratnih zarobljenika), i to vrlo egalitarno i bez posebnog kriterijuma (po principu: daj šta daš), dok su Maje jako retko prinosile ljudske žrtve, samo kada bi zarobile čoveka kraljevskog roda; uglavnom su za žrtvu prinosili sopstvenu kraljevsku krv, jer ona vredi, dok krv običnog čoveka ne vredi.

Naravno, Svešnjikov je na karte stavio i majanske glifove koje je njegov sunarodnik dešifrovao, a za ljude sa našeg podneblja verovatno je najneobičnija upotreća ćiriličnih slova; kod nas, uprkos tome što nam je ćirilica navodno glavno pismo, na kartama se može videti samo latinica koju na neki način doživljavamo kao standard za to.

(P. L.)