Nerešena istorijska misterija: Zašto je odjednom propala klasična civilizacija Maja, šta se to tačno desilo 900. godine?

Maje i dalje žive na svom poluostrvu Jukatan, u savremenom Meksiku, Gvatemali, Belizeu, El Salvadoru i Hondurasu, šta više, ima ih tamo preko šest miliona, što okvirno odgovara broju Srba koji žive u Srbiji: to je verovatno najveće iznenađenje sa kojim se čovek laik suoči kada se (baš retko, gotovo nikad) potegne priča o ovom narodu, o kojem većina uglavnom zna samo netačnu interpretaciju njihovog kalendara, popularizovanog verovanjem da će 2012. doći do smaka sveta.

„Mi nismo mitovi prošlosti, ruševine u džungli ili zoološkim vrtovima. Mi smo narod i zahtevamo poštovanje, a ne da budemo žrtve netolerancije i rasizma“, rekla je početkom devedesetih godina Rigoberta Menču, majanska političarka i borkinja za ljudska prava, što pokazuje da su predrasude o Majama kao narodu kojeg više nema zaista uvrežene.

Preporučujemo

Ali, poznavaoci istorije Mezoamerike (kao distinktivne kulturno-istorijske regije unutar šire Srednje Amerike) znaju dobro da Maje nisu izumrle, da su i dalje među nama; za stručnjake na ovom polju najveću misteriju u stvari predstavlja takozvani Kolaps klasične majanske civilizacije, koji ostaje nerazrešen.

Uprkos tome što svetski i domaći mediji znaju da nas povremeno senzacionalističkim naslovima obaveste da je „konačno otkriven uzrok propasti civilizacije Maja“, stvar je ne samo daleko od rešene nego u takvom izboru reči postoji i fatalna greška, pošto je fraza „propast civilizacije Maja“ potpuno neadekvatna, budući da su propali samo gradovi-države u južnim nizijama te da se epicentar pomerio ka severu, u nove gradove poput Čičen-Ice.

Karta Mezoamerike sa majanskim prostorom koji je istaknut crvenom granicom. Krugovima su obeležena središta klasične majanske civilizacije, dok kvadrati predstavljaju postklasične centre. Foto: Wikimedia Commons/Kmusser

Ali, krenimo redom. Istorija Maja deli se u četiri odvojena perioda: pretklasični koji je trajao od cirka 2000. godine pre nove ere do 250. nove ere, klasični koji obuhvata doba od oko 250. do 900. godine, postklasični od oko 950. do 1539. godine, te period španskog osvajanja koje je potrajalo sve do 1697. kada je poslednji slobodni džep majanskog naroda u Nohpetenu, gradu na ostrvu usred jezera Peten Ica, pao pod njihovu vlast vek i po nakon što je osvajanje počelo. Pričamo o četiri hiljade godina istorije!

Taj pomenuti kolaps klasične majanske civilizacije jedna je dakle od najvećih nerešenih misterija arheologije, jer su tokom osmog i devetog stoleća „neobjašnjivo“ propali veliki urbani centri kao što su Tikal, Kalakmul, Kopan i Palenke; stavljamo reč „neobjašnjivo“ pod znake navoda, jer objašnjenja postoje samo se nauka ne slaže oko njih i njihovih uzroka, a ima čak onih koji tvrde da do sloma uopšte nije ni došlo.

Većina arheologa koja veruje u postojanje kolapsa, uporište nalazi u ostacima materijalne kulture, odnosno, u rapidnom smanjenju broja tih ostataka. Pre svega, teorija kolapsa se temelji na broju spomenika. Naime, Maje su na svaki stavljale datum gradnje, pa možemo da govorimo o prosečnom broju koji je građen svake godine. Tako je 514. sagrađeno deset, 672. dvadeset, da bi vrhunac bio dosegnut oko 750. kada se gradilo po četrdeset spomenika na godišnjem nivou. Nakon toga kreće rapidni pad, pa se već 800. broj sagrađenih spomenika godišnje vratio na deset, da bi konačno 900. dotakao dno: tada nije sagrađen nijedan jedini.

Hram Velikog jaguara iz 695. godine na Velikoj plazi u Tikalu, snimljen sa vrha hrama Meseca koji je podignut 702. Foto: Wikimedia Commons/ Bjørn Christian Tørrissen

Takođe, sa ovim padom obima gradnje poklapaju se promene u spiskovima kraljeva. Znamo, recimo, sve vladare Kopana u periodu 426—763. godine; tada dolazi do propasti dinastije i velikog previranja koje kulminira kratkom vladavinom uzurpatora po imenu Ukit Tuk, koji je na presto stupio 6. februara 822. i naložio gradnju oltara koji nikada nije dovršen, zato što je 830. ovaj grad-država doživeo iznenadni kolaps i strmoglavi pad broja stanovnika.

Takođe, poslednji kralj obližnje Kirigue, koja je dugo bila vazal Kopana, čovek po imenu Žadno Nebo, vladao je samo u periodu 895—900. godine; to je doba kada su i svi ostali gradovi tog dela Jukatana, koje je vekovima i milenijumima bilo središte njihovog sveta, doživeli sličnu sudbinu.

Postoji i treći metod kojim se vrlo pouzdano utvrđuje da se nešto jako čudno dešavalo u to vreme. Recimo, datiranjem pomoću hidratacije opsidijana ustanovljeno je postojanje stabilnog porasta broja stanovnika i naseobina u Kopanskoj dolini čije je Kopan bio središte, koje je na vrhuncu tokom druge polovine osmog stoleća imalo preko dvadeset pet hiljada žitelja; međutim, nakon toga je usledio dramatičan populacioni pad pa je u dolini oko 900. godine živelo oko petnaest hiljada ljudi (pad od oko 40 odsto), da bi do 1200. godine broj stanovnika bio manji od hiljadu. Slično je bilo i u drugim delovima jukatanskih južnih nizija i visija.

Šta je uzrokovalo ovaj kolaps? Postoji oko osamdeset različitih teorija i varijacija teorija koje pokušavaju da ga objasne. Nemoguće je pokriti ih sve, pa ćemo pomenuti samo one najvažnije.

Majanska figurina iz klasičnog perioda. Foto: Wikimedia Commons/Madman2001

Prva je strana invazija. Ima arheoloških dokaza da su Tolteci, narod koji je dominirao centralnim Meksikom i propao nekoliko vekova pre uspona Asteka, izvršili upad na prostor grada Seibala, danas u severnom gvatemalskom departmanu Peten, pa postoji mogućnost da su južne nizije doživele nekakvu najezdu neke ne-majanske grupe (možda ne nužno Tolteka, ali svakako pod njihovim pritiskom ili uticajem) koja je počela u devetom veku i potrajala stotinu godina: pobornici ove teorije kažu — to je uništilo civilizaciju Maja.

Međutim, većina majanista ne veruje da je strana invazija glavni uzrok kolapsa jer nikakav vojni poraz ne može da ni objasni niti da bude uzrok tog dugotrajnog i nadasve složenog procesa. Na primer, ova teorija ne pruža odgovor na pitanje, gde je nestalo stanovništvo. Institucije vlasti nisu obnovljene nakon ustanaka koji su se odigrali (i koji su ili podstakli stranu najezdu ili njome bili podstaknuti, ako je strane najezde uopšte bilo), što se inače dešava. Generalno, ovo je nategnuta teorija, i u dobroj meri nepotkrepljena materijalnim dokazima, kojih bi moralo biti pregršt i na sve strane, što nije slučaj.

Druga teorija se bavi kolapsom trgovačkih ruta koji je povezan sa propašću Teotivakana, drevnog grada u Dolini Meksika koji se nalazi na oko četrdeset kilometara od današnjeg Siudad-de-Meksika, odnosno Meksiko-Sitija. Teotivakan je sredinom prvog milenijuma, pre uspona Tolteka, dominirao severnom Mezoamerikom, i imao je razvijene trgovinske odnose sa majanskim gradovima.

Detalj sa stele iz majanskog grada Jaščilana. Foto: Wikimedia Commons/ProtoplasmaKid

Međutim je ovu teoriju pregazilo vreme: ranije se smatralo da je ovaj grad propao u periodu 700—750. godine, te da je to izazvalo restruktuiranje privrednih odnosa širom regije, i naposletku majanski kolaps. Međutim, danas znamo da je civilizacija Teotivakana svoj vrhunac doživela tokom četvrtog i petog veka, te da je već u periodu 600—650. počela da ubrzano gubi uticaj; vrlo je moguće da je grad napušten u to vreme. Drugim rečima, Maje su prosperirale više od veka nakon sloma Teotivakana, koji je mogao, ne da izazove kolaps, već dapače, da dovede Maje do vrhunca.

Zatim je tu teorija o epidemijama koje su pokosile stanovništvo, direktno odnoseći u smrt ogroman broj ljudi i indirektno sprečavajući populacioni oporavak. Zarazne bolesti su uobičajene u regijama kojima dominiraju tropske prašume, kao što su majanske nizije. Zapravo je moguće da je razvoj njihove civilizacije, pre svega poljoprivrede, uzrokovao propast jer su njome poremetili svoju životnu sredinu i od prirodnog okruženja napravili još plodnije tle za epidemije.

Glavni „krivci“ bi mogli da budu virusi koji izazivaju dijareju, kojih ima i danas u tom delu sveta; pošto često kače decu kojoj onemogućavaju pravilni razvoj, ta deca kasnije budu podložnija težim bolestima. U svakom slučaju, čak i ako ova teorija ne objašnjava u potpunosti kolaps, svakako ga objašnjava u izvesnoj meri, odnosno, epidemije su verovatno bile jedan od faktora koji su odigrali svoju ulogu (definitivno ih je moralo biti više, odnosno, verovatno je pogrešno sve ove faktore koje navodimo posmatrati izolovano, nego kolaps treba gledati kao posledicu zbira svih tih faktora).

Majanska čaša na kojoj su predstavljena dva pisara. Foto: Wikimedia Commons/kimbellart.org/FA2010

Teorija suše ima najviše pobornika među majanistima. Naime, velike suše na prostoru Jukatana i Petenskog basena česte su i vrlo teške, a posebno ih izaziva deforestacija, jer tamošnje rastresito tropsko tlo gubi svoju plodnost i slabilnost krčenjem šuma, bez kojih takođe nema kiša. Španske kolonijalne vlasti pedantno su beležile cikluse suša, gladi, bolesti, pa naučnici mogu sa velikom sigurnošću da govore o obrascima kakvi su postojali i u vreme kolapsa klasične majanske civilizacije (za koju gajimo predrasudu da je bujala usred dubokih džungli, dok su Maje tehnički živele u sezonskim pustinjama koje su džungle kasnije ponovo prekrile).

Ova složena teorija zapravo pruža sveobuhvatno objašnjenje kolapsa, jer svi ostali faktori poput dugotrajnih ratova između gradova-država (pre svega Tikala i Kalakmula koji su se dugo borili za prvenstvo u tom delu sveta), stranih najezdi, seljačkih buna i sniženog obima trgovine, zapravo mogu biti uslovljeni sušom. Pritom se i klimatske promene sve češće pokazuju kao ključne u usponima i propastima civilizacija širom sveta. Neka ispitivanja jezerskih sedimenata na Jukatanu pokazuju da je mega-suša trajala dva veka, između 800—1000. godine, što se poklapa sa majanskim slomom.

Pored toga, u istom periodu na severnoj hemisferi vladale su vrlo niske temperature, što se povezuje sa sušama na Jukatanu; da korelacija postoji potvrđeno je i početkom dvadesetog veka, kada su se niske temperature u Evropi poklopile sa sušom u Srednjoj Americi, doduše u manjem obimu. Erupcija Tambore iz 1815. godine, recimo, dovela je do niskih temperatura i evropske „godine bez leta“.

Figurina majanskog ratnika iz klasičnog perioda. Foto: Wikimedia Commons/Wmpearl

Majama je suša padala mnogo teže nego drugima, jer je taj narod svoju klasičnu civilizaciju izgradio na prostoru južnih nizija na kojem nije imao pristup velikim količinama sveže vode, jer je bilo malo reka, već je zavisio od kišnice koju je skupljao u cisternama. To znači da su opstajali na ivici, i da je svaki klimatski poremećaj imao teške posledice.

Ipak, ova teorija ima i svoje kritičare koji se pitaju zbog čega su gradovi južnih i centralnih nizija propali dok su severni gradovi poput Čičen-Ice, Ušmala, Majapana i Kobe nastavili da cvetaju; oni takođe ukazuju i na činjenicu da većina dokaza u prilog ovoj teoriji dolazi sa prostora severnog Jukatana a ne južnog gde je klasična majanska civilizacija imala svoje središte; konačno, da je nategnuto reći da su baš svi izvori presušili. Pristalice odgovaraju da su mesta na severu poluostrva imala olakšani pristup morskim plodovima, kao i to, da je ispitivanjem sedimenata utvrđeno smanjenje godišnjih padavina od 25 do 40 odsto, više nego dovoljno da do kolapsa dođe.

Sa tim u vezi bi mogli da budu i zemljotresi, mada ne nužno; naime, u periodu između 750—900. godine prostor južno od jukatanskih nizija pogodila su četiri potresa tla koji su ostavili vidne tragove u nekoliko majanskih gradova i možda izazvali napuštanje Kirigue, a nije nemoguće da su pored toga i pogoršali već ionako loše opšte stanje.

Rekonstrukcija jezgra majanskog grada Tikala, jednog od dva najvažnija centra klasične majanske civilizacije. Foto: Wikimedia Commons/Louis le Grand

Konačno, postoji i teorija ekološkog kolapsa koja je u bliskoj vezi sa teorijom suše i koje smo se gore već dotakli, ali o kojoj sada ipak moramo malo više kazati. Naime, dugo se smatralo da su Maje plodno zemljište dobijale prostom metodom „poseci-i-spali“, pa se verovalo i da je jednostavno došlo do iscrljenosti tla, što je povezano za erozijom i tako dalje, te da je to dovelo do propasti.

Međutim, danas znamo da su Maje koristile brojne napredne poljoprivredne metode i tehnike, neke od kojih još uvek nisu reprodukovane. Snalazili su se kako su znali i umeli, i to su činili na prostoru koji bi za većinu naroda bio nenaseljiv i neobradiv, ali su tokom svojih hiljadu i po godina uspona izazvali sistematski ekološki kolaps koji se očituje pomenutom deforestacijom, zagađenošću izvora vode i smanjenju biološkog diverziteta; ova je teorija prema tome uvezana sa teorijom suše, ali je šira.

Postoje i neke društvene teorije kolapsa klasičnih Maja, pa čak i psihološke. Jedna kaže da je kolaps izazvan iznenadnom propašću celog sistema religijske i političke kontrole nad društvom, a sve usled rastuće socijalne kompleksnosti koja je uništila značaj tradicionalnih rituala i urušila kraljevsku moć da narod dovede u red i natera ga na poslušnost: tako je nestao korektivni i kohezivni faktor koji je poput lepka društvo držao na okupu. Drugim rečima, Maje su prestale da veruju u svoje bogove, i time u opravdanost kraljevske vlasti. Nešto slično onome što se desilo nama, i što nam se i dalje dešava.

(O. Š.)