U kakvu su svetlu budućnost verovali naši preci odmah nakon završetka Velikog rata

Centralne sile zauzimaju Beograd oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Priče o Prvom svetskom ratu prirodno se svode na sitne i krupne događaje koji su ga obeležili, kao i na njegove posledice, što posredne što neposredne, pa se često tretira tek kao uvod u Drugi svetski rat kojem je nesvesno utabao stazu. Retko se bavimo osećanjima i mislima koja su krajem 1918. godine preplavila čovečanstvo; ne bavimo se njihovim nadanjima i uverenjima, ne bavimo se pitanjem, kakvu su oni budućnost videli pred sobom nakon tih strašnih ratnih godina.

Preporučujemo

Odlučili smo da to promenimo, a da se pritom ne bavimo onom starim i opštepoznatim nadanjem da će Veliki rat biti „rat da okonča rat“, kako je to formulisao veliki Herbert Džordž Vels. S tim na umu, zavirili smo u staru srpsku štampu, i uspeli da iskopamo jedan tekst koji je na naslovnoj strani ondašnjih beogradskih „Večernjih novosti“ objavljen 17. novembra 1918. godine po starom kalendaru.

Pod naslovom „Nova epoha“, čitaoci su tada mogli da pročitaju jednu optimističnu viziju novog sveta koji treba da usledi, sveta nakon Velikog rata, sveta koji će biti blistav i napredan, i pre svega — miran i prosperitetan. Tekst glasi ovako:

Britanski oficiri i vojnici igraju fudbal u Solunu tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Varges Ariel, Ministry of Information/Imperial War Museums

„Likvidacijom ovoga velikoga i užasnoga rata nastaje nova epoha u istoriji čovečanstva. Vrlo veliki deo sporova, koji su narode vekovima u rat terali, biće rešeni na pravedan način tako, da će nesuglasice među državama biti svedene na najmanju meru, i onemogućeno će biti bar za dugi niz godina ratovanje. Nova epoha znači pobedu mira, a sa mirom, Pravde i Civilizacije.

Ovaj rat srušio je zaostale državne organizme i neke iz osnova preporodio. Ovaj je rat srušio zastarelu, poluistočnjačku, carističku Rusiju, da se na njenim razvalinama podigne nova Rusija, u kojoj će sve snage od vrednosti naći dovoljno polja i mogućnosti za svoje potpuno razviće.

Ovaj rat srušio je militarističku Nemačku, koja je bila teret i svome sopstvenom narodu i bauk svojim susedima. Na novoj osnovi, u duhu demokratskom i slobodnom, moći će se nemački narod razvijati. Ovaj je rat za svagda srušio austro-ugarsku monarhiju, nakazu od države, u kojoj nije moglo biti ničega lepoga ni velikoga, zemlju, u kojoj se nisu mogle razvijati ni narodne ni lične individualnosti, zemlju, koja je trovala čitave narode, koji su imali tu hudu sreću, da žive u njenim granicama.

„Boljševik“. Boris Kustodijev, 1920. Foto: Wikimedia Commons/abcgallery.com

Duh Slobode i čovekovih prava sada slavi pobedu, duh, koga je engleska nacija prva razvila u verskom i političkom pogledu. Taj duh slobode i čovečanskih prava odneo je prvo pobedu u američkoj borbi za nezavisnost i u praksi je pokazao, da je moguće stvoriti slobodnu i naprednu državu. Taj živi primer delovao je i na Francusku, koja je svojom Velikom Revolucijom slomila okove i duh Srednjega Veka i postala učiteljica ostalim narodima na evropskom kontinentu.

Trebalo je da prođe dosta vremena, trebalo je silne unutrašnje borbe u svima državama, i na posletku trebalo je da dođe ovaj veliki svetski rat, pa da veliki principi pobede trijumfuju širom svega sveta. Velike i pravedne ideje dosta sporo napreduju, ali one ipak pobeđuju, i mi smo srećni, što smo doživeli definitivnu pobedu najvećih ideala čovečanskih.

Ta je pobeda skupa, ali je slatka, jer njome nastupa nova era u životu celokupnoga roda ljudskog. Najveća slava i hvala pripašće onim narodima, koji su se postupno, hrabro i sa samopregorevanjem borili, da Carstvo Svetlosti trijumfuje nad Carstvom Mraka!

M. P.“

Srpski vojnik pozira pred kamerom sedeći na toni turskog oružja posle Kumanovske bitke 1912. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Prvo što pada u oči je ono što vam je verovatno momentalno zaparalo „mozak“: Ruska imperija, koju je njen car, verujemo, uvukao u rat da bi nas spasio, koji je intervenisao kada su se engleske i francuske mornarice kolebale oko pomoći srpskoj vojsci na albanskim obalama (to kolebanje se danas iz političkih razloga preuveličava; pomoć bi nesumnjivo došla i bez ruske intervencije, koja ju je ubrzala; uostalom, Francuzi su uz Grke najviše pomogli srpskoj vojci da se oporavi, što su ondašnji Srbi itekako znali da cene) — dakle, ta se Ruska imperija ovde od strane srpskih rodoljuba naziva „zastarelom, poluistočnjačkom“.

A nemojte sumnjati da je autor ovog teksta, da je uredništvo ovog lista, bilo rodoljubivo, samo što je njihovo rodoljublje bilo na onoj antidespotskoj liniji koja je dominirala ondašnjom srpskom elitom i čiji se odraz mogao videti i divljačkom Majskom prevratu i u Sarajevskom atentatu.

Oni nisu bili samo rodoljubi, oni su bili nacionalisti. Ali njihov oblik klasičnog nacionalizma, koji više ne postoji, iako je imao u sebi klicu zla, propagirao je napredne, demokratske, parlamentarne, slobodarske ideje, i njegovi pobornici među Srbima nikada nisu gledali na Rusiju kao na uzor već kao na spoljnopolitički oslonac. Taj nacionalizam bio je ideologija koja je rušila političke i društvene okove, to je bila njena osnovna uloga u istoriji devetnaestog veka i početkom dvadesetog; tek se malo kasnije nacionalizam pretvorio u nešto drugo.

Kapov puč u Berlinu 1920. godine. Frajkori drže natpis na kome piše: "Stoj! Ko produži biće upucan". Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-J0305-0600-003 / CC-BY-SA 3.0

Ali uprkos tome, ovakav stav o Ruskom imperiji stvarno deluje kao neopisiva nezahvalnost, posebno što se znalo da su boljševici samo šest meseci ranije u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu likvidirali čitavu carsku porodicu. „Nova Rusija“ o kojoj autor s puno nadanja govori zacelo nije boljševička, što se može zaključiti drugde u ovom listu, ali uostalom i iz samog ovog teksta koji obiluje pohvalama kapitalističkoj Americi, Britaniji i Francuskoj; biće da se M. P. nadao pobedi „belih“ i obnovi ruske države na demokratskim i parlamentarnim načelima.

Upada u oči takođe i optimizam, koji se graniči sa velikom naivnošću i iluzijama o prirodi ljudskog roda. San o dugotrajnom miru, pravdi, društvenom progresu: sve se to izjalovilo (mada se autor delimično ogradio rečima da će „onemogućeno biti bar za dugi niz godina ratovanje“). Skeptičnih glasova bilo je, naravno, još tokom trajanja sukoba; tako je britanski premijer Lojd Džordž o onoj frazi koju smo naveli na početku teksta kazao: „Ovaj rat, kao i sledeći rat, je rat da okonča rat“, dok je britanski feldmaršal Arčibald Vejvel o Pariskoj mirovnoj konferenciji rekao: „Posle ’rata da okonča rat’ izgleda su bili Parizu da izrade ’mir da okonča mir’“.

Doduše, ako bismo ovaj tekst stavili u kontekst kraja Drugog svetskog rata, on bi možda imao više smisla; u slučaju da je Šarl de Gol bio u pravu kada je rekao, da su Prvi i Drugi svetski rat u stvari jedan sukob dok je međuratni period tek bio puko primirje, onda bi se za ovaj tekst objavljen u Beogradu krajem 1918. godine moglo reći da je objavljen dvadeset sedam godina pre vremena. Ali pre će biti, da je objavljen sto i više godina pre vremena. Jer ako pogledate savremeni svet, i šta se sve u njemu dešava, jasno vam je „koliko je sati“.

(P. L.)