Prisajedinjenje Vojvodine bilo sudbina: Kako je srpski novinar krajem 1914. tačno pogodio šta će biti s Mađarskom

Srpski vojnici u austrijskom zarobljeništvu oko 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/hetarchief.be

Među narodima i državama koji su poraženi u Prvom svetskom ratu, kada se govori o tome ko je najviše izgubio, uvek se nekako posebno ističe Nemačko carstvo. Ono je ne samo prestalo da bude carstvo, bilo ne samo poniženo diktatom pobednika i odštetama koje je moralo da plaća, što je dovelo do kolapsa privrede i astronomske inflacije, nego pride ostalo i bez gotovo petnaest odsto teritorije, s Istočnom Pruskom koja je postala enklava bez kopnene veze sa ostatkom države. Nije da ih žalimo zbog takve sudbine, ali to su činjenice.

Preporučujemo

Razlog zbog čega se Nemačka tako potencira kada se priča o gubitnicima, uzrokovano je prvorazrednim značajem te zemlje i tog naroda na evropskoj i svetskoj ravni, ali i onim što se desilo kasnije, jer sve je to utabalo stazu nacistima Adolfa Hitlera. Iako je bilo većih gubitnika od njih: Turcima je propalo viševekovno carstvo; Ruska imperija je uništena, dok su Romanovi likvidirani od strane boljševika, koji su prigrabili vlast pa potom postupno stvorili novu „rusku“ imperiju, ovog puta „crvenog“ karaktera, imenom — SSSR.

Takođe, i Austougarska monarhija je prestala da postoji, a habzburška vlast bila srušena nakon skoro hiljadugodišnjeg uspona te dinastije. No, priroda te habzburške države u svom poslednjem obliku nastalom 1867. godine, bila je takva, da se pri svakom razgovoru o gubitništva ona mora podeliti na pola. Jer, bila je to realna unija dva po pravima jednaka dela: Austrijskog carstva i Ugarskog kraljevstva, dve različite države u zajednici.

Etnička karta Austrougarske monarhije. Foto: Wikimedia Commons/Andrein

Te države su imale istog monarha (zbog čega se Franc Jozef službeno nazivao „car i kralj“), vojsku i valutu, vodile su zajedničku spoljnu politiku, i što se tiče vojnih, mornaričkih i diplomatskih troškova imale su udruženi budžet, ali tu se njihovo zajedništvo završavalo. Bile su fiskalno i po svemu ostalom nezavisne jedna od druge, čak je i carinska unija morala svakih deset godina da se obnavlja. Nije postojalo ni jedinstveno državljanstvo: čovek je ili bio austrijski ili ugarski državljanin. Stoga, nije postojao ni jedinstveni pasoš, nego je svaka od dve države izdavala sopstvene putne isprave.

Zanimljivo, Kraljevina Hrvatska-Slavonija, autonomna jedinica unutar Ugarske, jedina takvog tipa u Dunavskoj monarhiji, izdavala je sopstvene „pašuše“ ispisane na srpskohrvatskom i francuskom, sa natpisom i grbom Trojedne Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Hrvati su, naime, smatrali da im Kraljevina Dalmacija pravno pripada, iako je bila deo Austrijskog carstva i stoga bez političke veze sa Hrvatskom-Slavonijom, ali to nije imalo nikakve praktične posledice i Hrvatski sabor nije imao nikakve ingerencije tamo; šta više, iako im je garantovana autonomija bila prilično široka, Mađari su je tumačenjima i kršenjima snizili do minimuma.

Elem, ako prema tome Austrougarsku monarhiju ispravno tretiramo kao Austriju i Ugarsku, onda možemo zasebno da se bavimo i njihovim pojedinačnim stepenom gubitništva. Na prvi pogled, Austrija je veći „luzer“ jer je izgubila carstvo veće od sebe same, jer su Habzburzi preko svojih sunarodnika praktično dominirali celom Monarhijom, barem što se tiče onih zajedničkih nadležnosti. Ali veći je gubitnik Ugarska.

Živio kralj, slika Vlahe Bukovca. Radi se o poseti Franje Josifa Zagrebu 1895. i otvaranju zgrade Hrvatskog narodnog kazališta. Foto: Wikimedia Commons/SpeedyGonsales

Da će ona biti najveći gubitnik, nekima je bilo jasno i pre nego što se odigrao poslednji čin Velikog rata. Na primer, autoru teksta koji je u srpskim „Novostima“ (inače beogradskom dnevniku koji je zbog ratnih prilika izlazio u Nišu) objavljen 11. decembra 1914. godine po starom kalendaru. Ako nekoga interesuje, pet para koštao je br. 243 tog lista, ali ako ste dali tih pet para mogli ste pročitati na naslovnici tekst „Istorijska alogičnost.“ u kojem je izneto jedno interesantno predviđanje.

Ovom smo prilikom blago odstupili od principa da sve prenosimo u integralnoj verziji, ispravljajući samo par grešaka do kojih je došlo, ne zbog razlike u pravopisu, nego zbog brzine i opštih uslova pod kojima su morali da rade ondašnji slovoslagači, ili pak sam autor teksta (recimo, na jednom smo mestu stavili upitnik umesto tačke, jer je rečenica nesumnjivo upitna). Tamo gde nismo bili sigurni da je u pitanju greška, ostavljali smo tako kako je.

Tekst glasi ovako:

„U ovom velikom ratu (ovo je jedan od najranijih svetskih primera upotrebe tog naziva za ovaj sukob, iako je bio neformalan; prim. nov), u kome se jedni narodi bore za prevlast, drugi za slobodu i prava, ima jedan narod, koji se isto tako ogorčeno bori, a koji ima tu nesreću da ne zna za šta se bori.

To je mađarski narod.

Graf Tisa i njegovi saradnici bacili su ga na klanicu. I on se bori i gine. Ali za koga? Da li za svoju slobodu? Da li za svoja prava? Da li za prevlast i snagu, koja će sutra upravljati svetom?

Krunisanje austrijskog cara Franje Josifa za kralja Ugarske 1867. godine u Budimu. Foto: Wikimedia Commons/Szalay József–Baróti Lajos: A magyar nemzet története (1895)

Ne. On se bori za Franca Jozefa I. Za onoga koji mu je znamenite 48. godine nabacio jaram austrijski. On se bori za zabludu habsburškog sistema, za nepravdu, ugnjetavanje i perfidnost.

Mađarski narod, nesvesan svoga zadatka, troši svoju snagu kao najamnik. Jer da li se on čemu nada od ove krvave borbe? Šta dobija on baš ako bi sutra Austrija i pobedila, u šta ne veruje niko? Da li nacionalnu samostalnost? (Autor ili nije razumeo odnose u Austrougarskoj monarhiji, ili je prosto pitanje suvereniteta tumačio „po srpski“: fatalistički, ako nemaš sve onda nemaš ništa; prim. nov.) Da li prevlast u dvojnoj monarhiji?

Ne. Kraj Nemačke, Mađarska bi uvek imala potčinjenu ulogu i u političkom i u ekonomskom pogledu. A hiljade sinova je izginulo, a milioni narodnog blaga propalo je.

Ma ko pobedio, germanstvo ili sporazum, Mađarska ne dobija, već gubi.

Ali mađarski narod, nesposoban da upravlja svojom sudbinom, rastrzavan sitnom unutarnjom borbom, dopustio je da mu Tisa u ovom istorijskom trenutku nametne jedan alogičan zadatak, koji je on slepo primio. I trebao je da dođe veliki nacionalni udar, trebalo je da dođe strašan austrijski poraz u Srbiji, u kome su satrveni najbolji mađarski pukovi i izginuo cvet mađarskog naroda, pa da se Mađari osveste i uvide istorijsku alogičnost kojoj danas služe.

„Grof Ištvan Tisa“, portret, slika Đule Bencura. Foto: Wikimedia Commons/mek.oszk.hu

U Pešti se bude i bune. Poraz u Srbiji uzrujao je Mađarsku i krenuo je na protest. Depeše javljaju o velikom nezadovoljstvu koje izbija u Mađarskoj na sve strane. I to je dobro. Oni počinju da uviđaju da besciljno prolivaju krv i nište milione svoje tekovine. Koliko sutra to nezadovoljstvo može postati svesnost, koja će doneti još jedan, poslednji udar monarhiji. Uvidevši da nemaju zašto da se bore, oni će osetiti da su dužni da pobacaju oružje i zaustave time strahovito klanje naroda, u kome je Mađarskoj bila dodeljena uloga najamnika koji za drugog gine.“

Odmah ispod, „Novosti“ donose upravo sažeti sadržaj tih depeša koje se pominju, pa se kaže: „Mađarska se nalazi pred bunom. Poraz u Srbiji, koji je Mađarsku koštao najboljih pukova, izazvao je u Mađarskoj silnu uzrujanost. Mađarski listovi priznaju poraz i vele da je to najveći poraz od početka rata. U Budimpešti i Pragu (Prag je bio prestonica Kraljevine Bohemije i stoga deo Austrijskog carstva; prim. nov) bilo je uličnih nereda.“

Iz svega se toga ništa tada nije značajno izrodilo, a nije bilo ni realno da se izrodi. Ipak, naposletku se predviđanje autora ovog komentara, potpisanog samo kao „V.“ obistinilo: poraz Centralnih sila kojih je Ugarska bila sastavni deo, doveo je do Trijanonskog sporazuma kojim je ova izgubila svoje, u suštini hiljadugodišnje teritorije, među njima i našu Vojvodinu, te bila svedena na ovo što danas obuhvata — prostor mađarskog etničkog jezgra. Nemačka je ostala bez petnaestak odsto predratnog zemljišta; Mađarska je izgubila pet sedmina teritorije!

Mađarski grof Ištvan Tisa na italijanskom frontu avgusta 1917. godine, tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Österreichische Nationalbibliothek - Austrian National Library

Inače, više puta pominjani grof Ištvan Tisa bio je ugarski predsednik vlade u dva navrata, između ostalog i u trenutku izbijanja Velikog rata. Bio je konzervativni i reakcionarni političar starog kova, i veliki pristalica Dvojne monarhije. Nije podržavao širenje na Balkan jer „Dvojna monarhija već ima previše Slovena“, a novi bi po njemu još više ugrozili integritet zemlje.

Interesantno, pre Sarajevskog atentata bio je zagovornik čvrstog stava prema Srbiji, a nakon toga u prvi mah protivnik rata; govorio je da nema dokaza o upletenosti srpske vlade, i ispravno je ukazivao na činjenicu da će rat sa Srbima izazvati reakciju Rusije te time panevropski sukob; smatrao je i da će čak i pobeda u ratu biti pogubna po integritet Kraljevine Ugarske, koja će tako ponovo postati žrtva austrijske politike. Ipak, mišljenje je promenio kako Austrougarska ne bi ostala bez saveza sa Nemačkim carstvom, i do kraja rata je neumorno podržavao napore svoje zemlje, čak i nakon što je uklonjen sa položaja premijera (kao 57-godišnjak služio je u 2. husarskoj regimenti na italijanskom frontu, čak je i lično predvodio juriše).

Isti broj „Novosti“ donosi još jednu kratku vest vezanu za Ugarsku i grofa Tisu; ispod naslova „Pred glavu“ i podnaslova „Mađari nasilno preseljavaju Srbe“, piše sledeće: „Onomad smo javili da je ugarski parlamenat u svojoj sednici od 25 novembra dao generalnu dozvolu vladi, da može po svom nahođenju preseljavati stanovništvo jednog kraja u drugi, ako to zahtevaju vojni interesi.

Mađarski vojnici tokom Hrizantemske revolucije 31. oktobra 1918. godine. Foto: Wikimedia Commons/Mazarin07

Sad nam iz Bukurešta stižu detalji o posledicama te preventivne mere. Graf Tisa je nameran da iseli sve Srbe iz Srema i da ih naseli po Slavoniji do Zagreba međ hrvatsko-katoličke elemente. Srem misli da naseli stanovnicima drugih nacija. To isto čine i u Bosni (koja je bila kondominijum, što će reći, pod zajedničkom upravom Austrije i Ugarske; prim. nov). Dosada je Tisa preselio 28 hiljada Srba iz južnih krajeva monarhije. Sve im više pred glavu.“

Grof Tisa ubijen je 31. oktobra 1918. godine, poslednjeg od tri dana tzv. Hrizantemske revolucije izvedene u režiji socijal-demokrata i revolucionarno nastrojenih vojnika; ubice su mu upale u kuću i mučki ga lišile života naočigled prestravljene supruge, a neki kažu da je to bilo zlodelo dezertera, koji su ga krivili za izbijanje rata. „Svakako nisam bio pobornik starog režima, ali sumnjam da je znak političke lukavosti to da pretučeš nasmrt najpametnijeg od mnogih grofova [Ištvana Tisu] a da najglupljeg [Mihalja Karoljija] učiniš predsednikom“, napisao je dve nedelje kasnije slavni Sigmund Frojd, u pismu upućenom svom kolegi Šandoru Ferenciju.

Istoga dana, Mađarsko nacionalno veće na čelu sa pomenutim grofom Karoljijem, likvidiralo je uniju sa Austrijom i proglasilo Mađarsku Demokratsku Republiku, koja je u Versaju naredne godine (nakon što je nekako uspela da suzbije boljševičku revoluciju kojom je nastala kratkoveka Mađarska Sovjetska Republika) potpisala predaju 72 odsto ugarske teritorije. Manje-više sve što je napisano u onom tekstu u „Novostima“, obistinilo se, doduše, sa zakašnjenjem. A čini se i da je Frojd bio u pravu.

(P. L.)