Ko je bio vojvoda od Virtemberga čija je kapija otkrivena ispod Trga: Sebe zvao „princom Srbije“, a Srbi ga zvali...

„Princ Eugen Savojski osvaja Beograd 16. avgusta 1717. godine“, Jan van Huhtenburg, 1720. Foto: Wikimedia Commons/anagoria/Deutsches Historisches Museum Berlin

Kao najstariji sin Fridriha Karla, vojvode od Virtemberg-Vinentala, i princeze Eleonore Julijane od Brandenburg-Ansbaha, rodio se Karl Aleksandar 24. maja 1684. godine u gradu Štutgartu. U to doba, njegov je otac bio regent glavnog Virtemberškog vojvodstva u ime svog maloletnog rođenog bratanca Eberharda Ludviga, sina Vilhelma Ludviga koji je preminuo 1677. godine (njihov otac, vojvoda Eberhard III, imao je sa svojom prvom suprugom četrnaestoro dece, a sa drugom jedanaestoro). Zbog čega je ovo značajno, saznaćete u nastavku teksta.

Osam meseci pre nego što je Karl Aleksandar došao na svet, razbijena je turska opsada Beča i pokrenut je Veliki turski rat, koji će potrajati petnaest i po godina, tokom kojeg će Austrija osloboditi praktično čitavu Panonsku niziju, a u jednom trenutku dobaciti i duboko u Balkan pa morati da se povuče nakon francuskog napada na zapadu, što će pokrenuti Velike seobe Srba, koji su ratovali na habzburškoj strani (tokom tog sukoba vodila se i odlučujuća Bitka kod Sente, kada su udružene srpske, mađarske i nemačke snage poubijale 30.000 Turaka).

Godinu dana pre nego što će Karlovačkim mirom ovaj sukob biti okončan, Aleksandar je 1698. godine nasledio svog oca na položaju vojvode od Virtemberg-Vinentala, a kada je stasao, stupio je u vojnu službu svetog rimskog cara, koji je tih i prethodnih vekova po nepisanom pravilu uvek bio poglavar Kuće Habzburg.

Princ Eugen Savojski, najslavniji od svih austrijskih vojskovođa, oslobodilac Beograda i Srbije. Foto: Wikimedia Commons/geheugenvannederland.nl

Karl je bio štićenik jednog od najvećih vojskovođa onoga i svakoga drugog doba, princa Eugena Savojskog, pod kojim je vojevao tokom Rata za špansko nasleđe 1701—1714. i Austrijsko-turskog rata 1716—1718. godine. Ovaj potonji konflikt se okončao nemačko-srpskom pobedom, oslobađanjem Beograda i stvaranjem habzburške Kraljevine Srbije koja se protezala nad većim delom Beogradskog pašaluka (kažemo i srpskom pobedom jer su veliki doprinos dale i srpske jedinice).

USPON

Nema sumnje da je princ Eugen — ili Ojgen, kojeg su ondašnji Srbi nazivali i „princ Evđenije“ — mnogo uticao na to da Karl Aleksandar 1712. godine promeni veru i iz luteranstva pređe u katoličanstvo; doduše, nema sumnje ni da je to pre svega bio Karlov oportunistički čin, jer se kao protestant nije mogao nadati prevelikom usponu u Habzburškoj monarhiji.

Svakako nikada ne bi postao guverner Srbije, da je ostao protestant. To se desilo nakon pomenutog rata koji je okončan Mirom u Požarevcu, što je potpisan 21. jula 1718. godine između Austrije i Mletačke republike sa jedne strane, te Osmanskog carstva sa druge.

Karl Aleksandar, vojvoda od Virtemberga, Habzburškoj monarhiji je u periodu 1720—1733. godine služio kao predsednik administracije ondašnje Kraljevine Srbije. Foto: Wikimedia Commons/Robert Uhland (Hrsgb.): 900 Jahre Haus Württemberg, 3. Aufl., Stuttgart, 1985

Premda Aleksandra Virtemberškog danas nazivamo guvernerom, on to zvanično nije bio, niti se njegovo nameštenje tako nazivalo. Sebe je on zvao „princom Srbije“, i sa tim u skladu njegovi su ga srpski podanici zvali „Njegova Jasnost Gospodin Princ“, ali nije bio ni to. Zapravo je službeni naziv njegovog položaja bio izrazito prost i lišen glamura, gotovo tehnički po karakteru: Karl Aleksandar je bio „predsednik administracije“.

Jedan savremenik je zapisao da on „svoje“ (nisu bili njegovi nego cara Karla Šestog) srpske podanike nije voleo, ali mnogo je verovatnije da samo za njih nije nimalo mario, kao što nije mario ni za svoje nemačke podanike na sopstvenom vlastelinstvu. Svi su oni bili samo sredstva kojima je taj izrazito korumpirani trošadžija, koji je autokratski vladao Srbijom, trebalo da se uspne što je više moguće na državno-društvenoj lestvici.

U stvari, pravo je čudo da je trinaest godina uspevao da opstane na ovdašnjoj poziciji predsednika administracije, jer je mnogo puta morao da putuje u Beč da bi se odbranio od optužbi za proneveru državnog novca i od učestalih žalbi nemačkih činovnika, kojima je i samima bio dozlogrdio.

Beograd kao prestonica habzburške Kraljevine Srbije 1722. godine. Pogled na jezgro varoši koje je danas potez između Obilićevog venca i Francuske sa bliže strane te Pariske ulice sa dalje. Foto: Wikimedia Commons/Vienna State's Archives

Tome ima da zahvali samo princu Eugenu Savojskom, kojem se odužio tako što je četvorici svojih sinova dao njegovo ime: Karl Eugen (1728—1793), Eugen Ludvig (1729), Ludvig Eugen (1731—1795) i Fridrih Eugen (1732—1797); kuriozitet koji valja naglasiti na ovom mestu svakako je to, što su ga sva tri preživela sina vremenom nasledila na vojvodskom prestolu.

Njih je sve dobio sa princezom Marijom Augustom od Turn i Taksisa, sa kojom se uzeo 1727. godine, a čije prezime odzvanja u ušima svakoga ko je bolje upoznat sa evropskom istorijom: u pitanju je prinčevska kuća niskih korena koja se uzdigla visoko i po moći i po bogatstvu otuda, što je izgradila poštansku imperiju, prvo na italijanskom severu u trinaestom veku, a potom postepeno i po čitavoj Evropi, koju su već u šesnaestom veku imali u svom džepu.

PRINC DUŽAN KAO GRČKA

Kao „princ Srbije“ u Beogradu, Aleksandar je živeo u preuređenom golemom turskom hanu, osmanlijskom svratištu koji je služio za prenoćište putnika, a koji se nalazio negde na kraju današnje Dušanove ulice, podno Kalemegdana, možda okvirno tamo gde se danas nalazi „Drapšin“.

Kasarna Karla Aleksandra Virtemberškog“, ili Virtemberška palata. Grafika iz austrijskog Beograda 1738. godine, tokom postojanja habzburške Kraljevine Srbije. Foto: Wikimedia Commons/Vienna State's Archives

Tu je bio njegov veliki „stan“; a ogromna zgrada koja se nalazila na prostoru od „Ruskog cara“ do Zmaj-Jovine ulice, koja se dakle svojom dužom stranom protezala današnjom Knez-Mihailovom ulicom, i koju su neki potonji autori nazivali „principovim dvorima“, zapravo je bila kasarna, koja se po glavnom junaku ove priče zvala Aleksandrova ili Virtemberška palata, o kojoj smo već pisali.

Uglavnom, u stanu predsednika administracije (što je naš autentični izraz za „rezidenciju“, koji ne odgovara današnjem uskom značenju reči „stan“), živelo se raskošno, a jedna anegdota iz tog doba savršeno ilustruje koliko je „princ Srbije“ preko svake mere trošio, više nego što je imao.

Naime, među brojnim francuskim i nemačkim kuvarima u Beogradu, koji su često bili plaćeniji od samih upravnika i oficira kojima su kuvali, nalazio se i lični poslastičar „Njegove Jasnosti Gospodina Princa“. Njega su sa dvora srpskog mitropolita prilikom jedne „traktacije“, odnosno gozbe, odlučili da angažuju, da ne bi zaostajali za nemačkim došljacima. Naručili su od njega kolače, a isporučeni račun je bio jednak dvoipogodišnjoj plati srpskog učitelja. Plaćen je, posle velike prepirke i neuspešnog cenjkanja.

Najstarija kuća u Beogradu, podignuta od austrijskog pukovnika Nikole Doksata de Moreza 1727. godine za vreme habzburške Kraljevine Srbije, nalazi se u Dušanovoj ulici br. 10. Foto: Wikimedia Commons/Goldfinger

Međutim, postoji priča koja trošadžijsku narav „našeg“ Karla Aleksandra Virtemberškog još bolje ilustruje. Naime, on se kod jednog beogradskog Jevrejina toliko zadužio da bi isfinansirao svoj raskalašni život, da je čak bečki Dvorski ratni savet, nadležan za sve vojnike carevine, bio prinuđen da interveniše: Samson Sims, kako se zvao taj lihvar, dobio je odobrenje da umesto princa prima guvernatorsku platu, i to u periodu od — šest godina!

Ovde treba naglasiti jednu stvar, da bi se shvatila visina njegovog zaduženja kod gospodina Simsa: ta plata na godišnjem nivou iznosila je šest hiljada forinti, a za najbolju kuću u nemačkom delu varoši trebalo je izdvojiti deset; prema tome, govorimo o milionskoj sumi ako se uzmu obzir današnje cene nekretnina.

Ovo srpsko-habzburško kraljevstvo bilo je relativno kratkog veka, jer je nakon traljavo vođenog rata Austrija Beogradskim mirom od 18. septembra 1739. godine morala da preda grad natrag Turcima i da poruši skoro sve što je sagradila, a sagradila je bila mnogo (pored svega navedenog podigla je i Virtemberšku kapiju, takođe nazvanu po Aleksandru, čiji su ostaci nedavno otkriveni prilikom rekonstrukcije Trga republike).

Ipak, dvadeset godina nije malo, ali bilo malo ili puno, vojvoda nije posvedočio slomu te Kraljevine Srbije, jer je preminuo 1737. u Ludvigsburškoj palati (tzv. Versaju Švabije), samo godinu dana nadživevši svog pokrovitelja, ostarelog princa Eugena.

Sveti rimski car Karlo VI Habzurški, bio je u periodu 1718—1739. i kralj Srbije. Foto: Wikimedia Commons/Bruun Rasmussen

Tako je Aleksandar Virtemberški umro četiri godine nakon što se povukao sa položaja srpskog guvernera. A povukao se zato, što je onaj gorepomenuti brat od strica Eberhard Ludvig preminuo, pa je presto Virtemberškog vojvodstva dopao njegovih šaka, po sili zakona o nasledstvu; do tog trenutka tek vojvoda od Virtemberg-Vinentala, dakle, vlastelinstva bočne grane ove moćne dinastije, postao je starešina cele kuće i vojvoda od Virtemberga.

JEVREJIN SUS

Dvor je vratio iz Ludvigsburga u Štutgart, i potom učestvovao u Ratu za poljsko nasleđe, u kojem su Austrija i Rusija nastupale protiv Francuske, Španije i Sardinije. Isprva, služio je kao general-feldmaršal Švapskog carskog okruga (Sveto rimsko carstvo bilo je počev od 1500. godine podeljeno na administrativne grupacije koje su se nazivali carskim okruzima, nem. Reichskreis), da bi ubrzo postao carski feldmaršal.

Izgleda da ništa nije naučio iz svojih beogradskih iskustava, jer je posredno bio odgovoran za zloglasni događaj o kojem se do dana današnjeg priča, jer je iako beznačajan, poslužio docnije za dalje raspirivanje antisemitizma. Naime, Aleksandar je nastavio da se zadužuje, i da bi finansije svog vojvodstva nekako doveo u red a opet sebi omogućio nastavak lagodnog života, uposlio je Jozefa Susa Openhajmera, jevrejskog bankara, kojeg je uveo u svoj savet.

Ludvigsburška palata, koju nazivaju i „Versajem Švabije“. Foto: Wikimedia Commons/ qwesy qwesy/panoramio.com

Jevrejin Sus je predložio a katolički vojvoda usvojio, nove fiskalne mere koje su pre svega pogodile obično protestantsko stanovništvo, ali i njihove protestantske vlasteline, podređene Aleksandru; tako su se rašireni antisemitizam i antikatoličanstvo uzeli ruku pod ruku, pa je nastala velika tenzija koja je svoju kulminaciju imala posle vojvodine smrti. Tada je Openhajmer uhapšen, optužen za prevaru, proneveru, izdaju, primanje mita i skaredne seksualne odnose sa raznim ženama (te potonje optužbe su povučene da bi se žene tobože zaštitile).

Naposletku, Openhajmer je osuđen na smrt a da u presudi nije navedeno zbog čega se tačno šalje na gubilište. Niti je jasno šta je dokazano od svih tih silnih optužbi (interesantno, mnogi su „dvorski Jevreji“, ljudi od uticaja, pokušali da pomognu svom sunarodniku, dok su drugi svedočili protiv njega). Nakon što je odbio da primi hrišćanstvo, obešen je 4. februara 1738, ali je narednih šest godina njegov leš javno visio u kavezu; kada se Karl Eugen, postavši punoletan, popeo na očev presto, prvo što je naredio bilo je, da se Openhajmer sahrani.

Zanimljivost koja nije beznačajna je to, što su uprkos činjenici da je ovo suđenje bilo pomno praćeno u svim nemačkim državica i širom Evrope, beleške arhivirane i proglašene državnom tajnom, pa su svetlost dana ugledale tek 1918. godine.

Pogubljenje Jozefa Susa Openhajmera 4. februara 1738, jevrejskog bankara i finansijskog savetnika Karla Aleksandra, vojvode od Virtemberga. Foto: Wikimedia Commons/Württembergische Landesbibliothek Stuttgart, Graphische Sammlungen

U međuvremenu, brojni su se pisci bavili ovom pričom, a kasnije su se pojavile filmske adaptacije. Po romanu Liona Fojhtvangera iz 1925. godine, 1934. snimljen je britanski „Jevrejin Sus“ koji se smatra filosemitskim ostvarenjem, za razliku od nacističkog filma istog imena, snimljenog 1940. godine po nalogu Jozefa Gebelsa, koji predstavlja sam užas antisemitizma (posle Drugog svetskog rata autorima se sudilo).

Kakav je zbilja kao čovek bio Jozef Sus Openhajmer, da li su optužbe protiv njega imale potkrepu u realnosti, verovatno nikada nećemo saznati; neki veruju da je sve fabrikovano jer je za života, kao uspešan čovek, stekao mnogo zavidnih neprijatelja koji nisu bili sposobni kao on. Ipak, čak i ako je bio kriv, on je samo jedan čovek. Projektovati njegovu krivicu na ceo narod, definicija je pogrešnog rezona.

Bilo kako bilo, sve to ima samo posredne veze sa Beogradom i Srbijom. Ta veza je „Njegova Jasnost Gospodin Princ“, najdugovečniji predsednik administracije habzburške Kraljevine Srbije, vojvoda Karl Aleksandar Virtemberški, čovek koji je među nama živeo trinaest godina. I čovek koji je čak, a ovo je idealna zanimljivost za kraj, za svoj ugođaj napravio prvi zoološki vrt u Beogradu, verovatno baš tu negde oko svog „stana“, što će reći — baš tu negde kod savremenog Zoološkog vrta.

(O. Š.)