Dosad neviđena slika srpske vojske koja se kupa u moru nakon Albanske golgote

Biti Srbin, nikada nije bilo lako. Doduše, biti čovek nikada nije bilo lako, pa stoga ni pripadnik bilo kog naroda „na zemaljskom šaru“, jer nema nacije na svetu koja se nije zlopatila, što od ruku sopstvenih zlikovaca što stranih zavojevača. Izmeriti čija je muka kroz istoriju bila najveća, nemoguće je, pa je stoga i njeno merenje besmisleno: „svakome je svoja muka najveća“.

Ali retko je kojem narodu tokom druge decenije dvadesetog veka bilo teško kao srpskom: bilo je takvih, ali ih nije bilo mnogo. Jedan rat, pa naredne godine drugi, pa naredne godine treći, pa slom države, povlačenje preko albanskih vrleti, strana okupacija, život vojske i dela naroda u tuđini — sve je to ostavilo dubokog traga na našu kolektivnu psihu.

Preporučujemo

Najistaknutiji, i najvidljiviji naši mučenici u tom periodu nesumnjivo su bili pripadnici kraljevske srpske vojske koja je iznela borbu sa Turskom, pa Bugarskom, pa Austrougarskom; koja se slomila kada se našem ratištu priključila Nemačka i opet aktivirala Bugarska; koja je preživela tu Albansku golgotu; koja se oporavljala na Krfu i drugde, te bila prebačena na Solunski front koji je o jeseni 1918. probila i oslobodila zemlju (kao i neke druge zemlje koje danas tvrde da nisu ni tražile da ih se oslobađa, jer kažu, nisu ni bile porobljene).

„Maslinove grane ne mogu zameniti šljive u Srbiji“. Srpska vojska se oporavlja na Krfu početkom 1916. godine. Foto: Wikipedia/Goldfinger/Samson Černov

To su ljudi na ovoj slici Rista Šukovića, vojnog sveštenika pri Limskom odredu, koja je nastala na Krfu verovatno tokom proleća ili leta 1916. godine, dok je trajao oporavak najvećeg dela naših oružanih snaga posle povlačenja preko kratkovekog „Dračkog okruga“. Lica izmučena, tela napaćena, mrtvi u snegu, glad u očima, suve usne, promrzline, ranjenici bez ruku i nogu, zavijene glave, živi leševi — to su slike koje nam uvek iskrsnu u mislima kad neko pomene ove naše heroje.

A od sada, možda nam za promenu katkad iskrsne i ona radosna fotografija tih nasmejanih nesrećnika sa početka teksta, preživelih, ornih za novu borbu i za povratak u otadžbinu pro oslobođenja. Fotografija na kojoj se brčkaju u moru koje nikada ranije u svom životu nisu videli, o kojem su samo slušali iz priča drugih, priča koje su upijali razrogačenih očiju i otvorenih usta jer kako to može nešto da bude kao jezero, samo nepregledno, bez kraja i konca, a slano kao slanina. Velika je to ironija, može se slobodno reći: da rata nije bilo, da stradanja nije bilo, da nije bilo golgote, velika većina tih ljudi nikada ne bi skočila u more, nikada ga ne bi videla i doživela, nikada ne bi bezbrižno u njemu zapraćakala.

Ono što je našim generacijama sasvim normalno, nekada je bilo nedostižno, iako možda i danas mnogima zvuči suštinski nevažno (ako ste među njima, pogledajte radost na licima ovih ljudi, i ako možete, usudite se da kažete da je more stvarno nevažno; ili se zapitajte, ima li išta važnije od onoga što vam u srce unosi sreću, radost, veselje, što vam vraća osmeh). Da između ostalog, i ovo postane dostižno — za to su oni ratovali. I za to im hvala.

(P. L.)