Bizarnosti sovjetskog sistema: Staljin nikada nije bio šef države

Čitava istorija Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika — počev od 30. decembra 1922. godine kada je uspostavljen spajanjem Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike sa njena tri satelita (Zakavkaskim SFSR te Beloruskim i Ukrajinskim), pa sve do 26. decembra 1991. godine kada se u režiji republičkih elita dezintegrisao suprotno željama građanstva (koje se na jedinom ikada sovjetskom referendumu marta 1991. godine uz izlaznost od 80 odsto i većinom od 70 izjasnilo za opstanak SSSR, premda je šest od petnaest republika — Estonija, Letonija, Litvanija, Moldavija, Jermenija i Gruzija — bojkotovalo plebiscit) — podeljena je na epohe po vođama.

Taj spisak vođa uzimamo zdravo za gotovo, misleći da su u pitanju „doživotni predsednici“ koji jednom izabrani više nisu silazili sa vlasti. Međutim, uopšte nije tako. Prvo, nikada nije postojala de jure funkcija vođe SSSR. Drugo, de fakto vođe nisu uvek obavljale funkciju šefa države ili vlade; šta više, dešavalo se da ne obavljaju ni jednu državnu funkciju, a da opet svi bez izuzetka, i spolja i iznutra, znaju ko je glavni.

Preporučujemo

Kako i zašto? Odgovor je jednostavan, i savršeno ilustruje svojevrsnu bizarnost sovjetskog političkog sistema. Međutim, pre nego što odgovorimo na to pitanje krenimo od početka, odnosno od teorijskog vrha i ustrojstva Sovjetskog Saveza kao zemlje.

Foto: Wikipedia/BArchBot

Najviši zakonodavni organ bio je Vrhovni sovjet koji je biran od strane građana (184 miliona Sovjeta izašlo je na izbore 1984. godine) koji su glasali za ili protiv zvaničnih kandidata koje je odobrila Komunistička partija SSSR (počev od 1936. nije bilo protivkandidata na izborima).

Vrhovni sovjet je imao hiljadu i po članova koji su zasedali dvaput godišnje, uglavnom po nedelju dana. Pošto se državom mora rukovoditi tokom cele godine, Vrhovni sovjet je birao Prezidijum Vrhovnog sovjeta kao svoje stalno telo koje deluje u njegovo ime kada on ne zaseda. U skladu sa Lenjinovom ideologijom o avangardnoj partiji, Prezidijum je bio kolektivno državno poglavarstvo, odnosno kolektivni šef države, kao Predsedništvo u Jugoslaviji. Ipak, imao je svog predsednika, koji se najčešće neformalno tretirao kao jedinstveni šef države.

Vrhovni sovjet je po ustavu iz 1936. takođe obrazovao Savet ministara i Vrhovni sud te imenovao generalnog prokuratora SSSR, zaduženog za sve javne prokuratore u državi. Za ovu priču je najvažniji Savet ministara, odnosno — vlada. Ovaj organ je obrazovan 1922. godine paralelno sa samim SSSR, ali se sve do 1946. nazivao Savet narodnih komesara (Sovnarkom).

Kao najviši organ izvršne vlasti, i dok je bio organizovan u narodne komesarijate i kasnije kad je reorganizovan u ministarstva, imao je svog predsednika, odnosno šefa vlade. Na Zapadu se često koristi izraz „premijer Sovjetskog Saveza“, ali Rusi govore „glava praviteljstva“, što će reći — poglavar vlade. Zvanično, sve do 1991. godine funkcija se zvala „predsednik Saveta ministara SSSR“, dok je državni poglavar službeno bio „predsednik Prezidijuma Vrhovnoga sovjeta SSSR“.

Parada u čast godišnjice Oktobarske revolucije na moskovskom Crvenom trgu 1971. godine, tokom ere Sovjetskog Saveza. Foto: Profimedia/Sputnik

Dakle, to su bila dva najmoćnija položaja u čitavoj zemlji — barem u teoriji, pravno gledano. Međutim, moć te dve funkcije zavisila je od toga ko je osoba koja sedi u jednoj ili drugoj stolici. Kao što rekosmo, dešavalo se da vođa SSSR ne sedi ni u jednoj ni u drugoj. Ipak, morao je da sedi u nekoj, a ta u kojoj je sedeo izrasla je iz funkcije tehničkog sekretara Ruske komunističke partije (boljševika) u periodu 1917—18, zatim predsednika Sekretarijata 1918—19. i Odgovornog sekretara 1919—22.

U svoja prva dva oblika, ova funkcija je bila dosledno sekretarska, dok je u trećem počela da vrši neke administrativne poslove. Kada je 1922. prerasla u generalnog sekretara, nastavila je da obavlja čisto administrativne i disciplinske zadatke, i da se bavi pitanjima partijskog članstva, ali je na njenu buduću važnost presudno uticao čovek koji ju je prvi obavljao.

Bio je to Josif Visarionovič Staljin, koji se okoristio načelom demokratskog centralizma (koji nalaže slobodnu raspravu unutar partijskih organa, ali nakon što većina donese odluku o spornom pitanju, ona postaje obavezujuća i svi moraju da je slede, bez obzira da li se slažu ili ne) da generalnog sekretara pretvori u partijskog lidera i kako je vreme odmicalo — lidera Sovjetskog Saveza.

Sad dolazimo do najinteresantnijeg aspekta cele priče: za sve vreme svoje vlasti nad Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika, Josif Staljin nikada nije obavljao funkciju predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, iako je to telo u teoriji imalo znatna ovlašćenja (između ostalog, moglo je da smenjuje predsednika Ministarskog saveta i da imenuje ministre, kada Vrhovni sovjet ne zaseda). Drugim rečima, Staljin nikada nije zvanično bio šef države, ili po srpski — državni poglavar.

Molotov potpisuje pakt sa Nemačkom. Iza njega stoje Ribentrop i Staljin. Gleda ih Lenjin sa slike. Foto: Wikipedia Commons/Hohum

Šta više, Staljin — koji je faktički na vlast došao još januara 1924, nakon Lenjinove smrti, premda mu je trebalo tri godine da iz unutarpartijskih borbi izađe kao jedini pobednik i da konsoliduje svoju poziciju — tek je mesec i po dana pre početka nemačke Operacije „Barbarosa“ i napada na SSSR, postao šef vlade, i ostao to do svoje smrti (zbog toga je sa ruske strane Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR 1939. godine potpisao Molotov, dok je Staljin stajao pozadi; jednostavno, Gruzin u tom trenutku nije obavljao nikakvu državnu funkciju).

Drugim rečima, tokom prvih sedamnaest godina svog čeličnog vladanja Rusima i drugim sovjetskim narodima, Staljin formalno nije bio ništa u Sovjetskom Savezu, već samo u partiji, a ni to što je bio u partiji nije samo po sebi bilo bitno dok on nije učinio da bude bitno, što vrlinom činjenice da on u sedi u toj fotelji što korišćenjem ovlašćenja koja su se ticala članstva i činovničkih imenovanja (koristio se time da postavlja svoje lojalne pristalice na svim partijskim nivoima).

А postoji još jedna neverovatna stvar. Tokom XVII kongresa Svesavezne komunističke partije (boljševika) koji se održao u Moskvi tokom januara—februara 1934. godine, niti je Staljin formalno reizabran za generalnog sekretara, niti je funkcija ukinuta, niti je neko drugi izabran. Nikolaj A. Zenjkovič u svojoj knjizi „Josif Visarionovič Staljin“ čak izričito kaže: „Posle 1934. godine pominjanje dužnosti generalnog sekretara uopšte je iščezlo iz dokumenata“.

Staljinova ćerka Svetlana sedi u krilu zloglasnog Berije sredinom tridesetih godina. Staljin je za stolom u pozadini. Foto: Wikimedia Commons

Nakon kongresa, Staljin je na plenumu Centralnog komiteta izabran za sekretara ovog najvišeg partijskog organa, što se ponovilo i na naredna dva kongresa, pa je on nastavio da faktički vrši funkciju „genseka“. Nadalje se potpisivao kao „sekretar CK“, tako su ga i oslovljavali, dok je on sam tek katkad sebe nazivao po staroj tituli. Tokom XIX kongresa 1952. funkcija generalnog sekretara je i formalno ukinuta, ali ju je Hruščov nakon Staljinove smrti naredne godine obnovio pod imenom „prvi sekretar“, da bi staro ime vratio Brežnjev 1966.

Za kraj, da bismo vam ilustrovali koliko su zvanične državne funkcije bile od manjeg značaja za posedovanje stvarne vlasti, napravićemo kratak pregled svih onih koji su ih vršili, podeljeni po „generalno-sekretarskim“ epohama. Ogromnu većinu imenu koje ćete sada čuti, čućete po prvi put.

Prvi državni poglavar Sovjetskog Saveza za vreme Lenjina bio je Mihail Kalinjin, po kome Kalinjingrad novi svoje ime; on je funkciju predsednika Centralnog izvršnog komiteta Kongresa sovjeta (kako se tada zvanično zvalo to nameštenje) obavljao od začeća SSSR 30. decembra 1922. godine. Kalinjin je nastavio da obavlja tu ulogu i kada je Staljin došao na vlast, i nije sa nje sišao sve do marta 1946. (u međuvremenu je 1938. po novom ustavu funkcija dobila već pomenuti naziv „predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta“). Tada je otišao u penziju i par meseci kasnije umro.

Nasledio ga je Nikolaj Švernik, dok su tokom vlasti Hruščova (1953—1964) na čelu države bili maršal Kliment Vorošilov i Leonid Brežnjev, koji je postao novi vođa SSSR i ostao to sve do svoje smrti novembra 1982. godine. Tokom njegove epohe, sovjetski državni poglavari bili su Anastas Mikojan, Nikolaj Podgorni i on sam (dakle, Leonid Brežnjev).

Mihail Kalinjin, višedecenijski „predsednik“ Ruske SFSR i Sovjetskog Saveza, po kojem je Kalinjingrad, bivši Kenigsberg, dobio ime. Foto: Wikimedia Commons/George Shuklin

Novi vođa Sovjetskog Saveza tada je postao Jurij Andropov koji je preminuo već februara 1984. godine. Tokom njegove kratke vladavine, šef države je prvo bio Vasilij Kuznjecov a potom sam Andropov. Kuznjecov je tada ponovo na par meseca postao šef države, dok je generalni sekretar KP SSSR postao Konstantin Černjenko, koji je ubrzo seo i u stolicu predsednika Prezidijuma. Ispostavilo se da je Brežnjev uspostavio novi trend po kome su se ova dva položaja sve češće preklapala.

Međutim je i Černjenko umro već marta 1985. godine. Za njegovog naslednika na položaju generalnog sekretara partije izabran je Mihail Gorbačov, što je Kuznjecova opet vratilo u fotelju na nekoliko meseci (sudbina mu je izgleda dodelila ulogu „prelaznog rešenja“ jer je bio dobar sa svima), nakon čega ga je smenio Andrej Gromiko. Njega je pak 1988. nasledio sam Gorbačov, naredne je godine ta funkcija pretvorena u „predsednika Vrhovnog sovjeta“, a potom naredne u „predsednika Sovjetskog Saveza“.

Predsednika vlade bilo je manje. Za vreme vlasti Lenjina, on je bio prvi u toj ulozi u svojstvu predsednika Saveta narodnih komesara. Za vreme Staljina, to su bili Aleksej Rukov (1924—1930), Vjačeslav Molotov (1930—1941) i sam Staljin (1941—1953) (kao što smo već napomenuli, od 1946. godine Savet narodnih komesara pretvoren je u Savet ministara).

Kada je Staljin preminuo 1953, novi vođa SSSR zapravo nije odmah postao Nikita Hruščov već Georgij Maljenkov, kojeg je Gruzin izgleda planirao za naslednika, ali koji je narednih meseci izgubio bitku.

Sovjetska vojska na ulicama tokom raspada SSSR-a. Foto: Wikimedia/Vladimir Fedorenko / Vladimir Fedorenko

Međutim, koliko je funkcija šefa vlade bila nebitna što se stvarne vlasti tiče, najbolje pokazuje činjenica da je Maljenkov nasledio Staljina na svim funkcijama, i da je sa svih funkcija ukloljen u roku od nekoliko meseci, osim sa funkcije — predsednika Saveta ministara. Hruščovu je trebalo dve godine da se smiluje i da naredi njegovu zamenu Nikolajem Bulganjinom.

1958. upravo je Nikita Hruščov postao novi šef vlade, i na toj je funkciji ostao sve do oktobra 1964. godine, kada je na sednici Prezidijuma Vrhovnog sovjeta smenjen sa svih funkcija. Novi predsednik Saveta ministara postao je Aleksej Kosigin, i ostao to sve do pred smrt 1980. Tokom poslednje dve godine Brežnjevljeve epohe, pa potom kroz kratkotrajne vladavine Andropova i Černjenka, predsednik vlade je bio Nikolaj Tihonov. Čak je malo zašao i u epohu Gorbačova, ali je od 1985. do 1991. „premijer“ bio Nikolaj Riškov.

Početkom te godine Savet ministara je postao Kabinet ministara, a funkcija šefa vlade nazvana je „premijer-ministar“. U njenu je fotelju seo Valentin Pavlov, ali ga je tokom neuspelog Avgustovskog puča zamenio Vitalij Dogužijev. Međutim je došlo do urušavanja centralne vlasti u korist republika, i već 24. avgusta Ivan Silajev postaje poslednja „glava praviteljstva“ SSSR.

Ali on nije nosio zvanje premijer-ministra već je bio „rukovodilac Komiteta operativne administracije narodne ekonomije SSSR“, zatim od 20. septembra do 14. novembra i predsednik Međurepubličkog ekonomskog komiteta SSSR, a nakon do 26. decembra predsednik Međudržavnog ekonomskog komiteta. Tužni nazivi za tužan kraj jedne velike zemlje, koja je umrla toga dana.

(P. L.)