Iz kog razloga milioni katolika već hiljadu godina odlaze na hodočašće u Santijago de Kompostelu

Santijago de Kompostela španski je grad koji se razvio oko mesta najvećeg hodočašća u Zapadnoj Evropi, gde se nalaze mošti Svetog Jakova. Foto: Wikimedia Commons/Luis Miguel Bugallo Sánchez (Lmbuga)

Hodočašće u hrišćanskoj kulturi igra važnu ulogu barem od početka četvrtog veka i vremena cara Konstantina Velikog te njegove majke, Svete Jelene (rođ. Flavija Julija Helena) koja je upravo tokom posete Svetoj zemlji — gde je između ostalog obišla i Crkvu Groba Gospodnjeg koju je njen sin počeo da gradi na mestu gde je Isus bio sahranjen pre Vaskrsnuća — otkrila Istinski krst na kojem je bio razapet.

Jerusalim, Vitlejem i ostali lokaliteti u Palestini od samoga su početka bili odredišta kojima su vernici odlazili, ali pored njih uvek su postojala i druga mesta hodočašća. U pravoslavnom svetu koji je vrlo partikularan, odnosno sastavljen od pomesnih, autokefalnih crkava koje su u liturgijskom jedinstvu ali u suštini nezavisne jedne od drugih, svaka pojedinačna crkva ima neka svoja mesta koja vernici posećuju. Katolička crkva, međutim, shodno njenom unitarnom karakteru liturgijskog jedinstva sa Rimom, ima lokacije koje su opšte.

Rim je jedna od njih, jer je Večni grad mesto u kojem stoluje papa, odnosno rimski episkop koji je u vrlini te činjenice ujedno i poglavar cele njihove Crkve. Ali već više od deset vekova postoji jedno drugo odredište koje po svojoj „popularnosti“ među katolicima nije daleko ni od Rima ni od Jerusalima. U pitanju je Santijago de Kompostela, grad u Galiciji, na severozapadu Španije.

Unutrašnjost katedrale u Santijagu de Komposteli, španskom grad koji se razvio oko mesta najvećeg hodočašća u Zapadnoj Evropi, gde se nalaze mošti Svetog Jakova. Foto: Wikimedia Commons/Diego Delso, delso.photo, License CC-BY-SA

Reč „Kompostela“ po legendi dolazi od latinskog izraza „polje zvezde“ (lat. Campus Stellae), ali naučnici kažu da je malo verovatno da bi taj latinski izraz mogao dovesti do reči „Kompostela“, sledeći normalnu evoluciju od latinskog ka srednjovekovnom galicijskom. Drugi kažu, da dolazi od izraza „tlo za sahranjivanje“, na vulgarnom latinskom „Composita Tella“, ili pak od latinske reči „compositella“ što znači „dobro sređena“.

Međutim je prvi deo imena grada, „Santijago“, nastao od lokalne galicijske evolucije vulgarno-latinskog izgovora imena Svetog Jakova: „Sanctus Iacobus“ postalo je vremenom Santijago (pa dalje — Dijego). Ali, zbog čega baš taj svetac u imenu ovog grada? U četvrtom veku taj lokacija je bilo groblje, u petom stiže germansko pleme Sveva, potom se stvara Vizigotsko kraljevstvo, koje početkom osmog stoleća haraju Arabljani.

Oko 750. godine, nakon što su muslimani uništili vizigotsku državu, slobodni hrišćani koji su se povukli u planine na severozapadu poluostrva, uspostavili su Kraljevinu Asturiju iz koje će nastati sva potonja iberijska kraljevstva, koja će se na kraju ujediniti u Španiju (sva osim Portugalije). U jednom trenutku tokom prve polovine devetog veka, između 818—842. godine, irijski je episkop Teodomir otkrio među grobnicama na tlu današnje Kompostele mošti Svetog Jakova.

Tako je barem tvrdio, a svi su to prihvatili, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je hrišćanskom narodu bilo neophodno nešto oko čega će se okupiti, budući da je to bio period strašnih iskušenja na Pirinejskom poluostrvu kojim su dominirali muslimanski Mavri. Na tom mestu nastalo je naselje koje je postalo cilj hodočašća, koje se pominje već 865. godine.

Sveti Jakov ubija Maurina, slika Đovanija Batiste Tijepola. Sveti Jakov je najvažniji španski svetac kojeg oni zovu Santijago. Foto: Wikimedia Commons/szepmuveszeti.hu

Isprva je bilo tek lokalnog značaja, sve do sredine jedanaestog veka, ili do dvanaestog po drugim istoričarima. Tada je Santijago de Kompostela postalo panevropsko odredište hodočašća i čitava je katolička Evropa odlazila tamo (posebno Španci i Francuzi).

„Put za Santijago“ (špan. Camino de Santiago) je naziv za mrežu drumova preko Španije, Francuske, Italije, Nemačke i drugih zemalja, koja vodi ka ovom gradu, a njegovi delovi koji idu preko Francuske i severne Španije danas su pod zaštitom Uneska. Uz glavne trase nalazile su se brojne bolnice koje su pružale pomoć hodočasnicima, a čak su se i neki gradovi razvili oko njih, recimo Ospital de Orbigo.

Sveti Jakov pada 25. jula, ali nije bilo neophodno tempirati da se baš tada bude tamo, premda to jeste bilo idealno, što zbog „crvenog slova“ što zbog činjenice da su hodočasnici taj put prelazili isključivo peške, inače sam čin ne bi imao smisla: pošto im je trebalo nekoliko meseci da dođu i još toliko da se vrate (premda su neki putovali čak i godinama) zbog vremenskih je prilika bilo idealno stići sredinom leta i maksimalno iskoristiti tople mesece za drumovanje.

Kada bi napokon stigli na cilj, običaj je nalagao da spuste ruku na stub unutar ulaza u katedralu, a pošto ovo mesto ostaje omiljeno do dana današnjeg (iako je bilo vremena kada je zbog kuge, ratova i obezverenja broj putnika bio manji), i pošto se jedino za Rim i Jerusalim može reći da su kod katolika cenjeniji i uzvišeniji, stub je danas prilično izlizan.

Manastir Svetog Martina u Santijagu de Komposteli. Foto: Wikimedia Commons/Diego Delso, delso.photo, License CC-BY-SA

Interesantno je to, što su mošti čitav vek bile izgubljene. Naime, neki sveštenik ih je sakrio tokom Napoleonskih ratova kada je francuska vojska upala u grad, kako bi ih spasao od uništenja. Pronađene su u jednoj cisti u kripti katedrale, prilikom arheoloških iskopavanja koja su takođe otkrila starorimski hrišćanski martirijum oko kojeg je nastalo malo groblje koje je kasnije napušteno.

Inače, papa Lav XIII potvrdio je svojom bulom iz 1884. godine da su mošti autentične. Ako jesu, ostaje samo dilema: kojeg su Jakova te autentične mošti? Od samoga početka, verovalo se da su u pitanju zemni ostaci Jakova Zavedejeva, jednog Dvanaestorice apostola, ali u toj grupi učenika Isusa Hrista bio je i Jakov Alfejev, a postoji i Jakov Pravedni koji je bio među Sedamdesetoricom.

Katolička crkva ne kaže decidno koji je od njih, mada „Katolička enciklopedija“ iz 1908. ukazuje na probleme identifikovanja sa Jakovom Zavedejevim, što zbog činjenice da je ovaj postradao u Jerusalimu 44. godine, što zbog starog crkvenog predanja koje kaže da nikada nije napustio taj grad, što zbog nedostatka dokaza u prilog tezi da je on osnovao apostolsku crkvu u Iberiji, posebno što najstariji pomen tamošnje legende o tome seže u sedmi vek.

VIDEO: Zašto sveci pravoslavne crkve nisu optočeni dijamantima?

(P. L.)