Kvebečani vode poreklo od 800 kraljevih kćeri koje su došle u Kanadu pre tri i po veka

Početak francuske kolonizacije Novog sveta i stvaranja Nove Francuske počeo je 1534. godine, svega nekoliko decenija nakon što je Kristifor Kolumbo „otkrio“ Ameriku. Drugim rečima, nisu mnogo čekali da se uključe u tu svojevrsnu trku za imperijalistički „gran-pri“.

Ali su ispočetka francuski kolonijalni posedi u Severnoj Americi bili pre svega muški svet, dok je žena bilo vrlo malo: mahom su tu živeli vojnici, kožarski trgovci, sveštenici Postepeno je tokom prvog stoleća počela da se razvija poljoprivredna proizvodnja, ali je sredinom sedamnaestog veka i dalje postojao veliki disbalans između dva pola.

Preporučujemo

To je mnogo briga zadavalo dvoru u Versaju, jer su susedne engleske kolonije vodile potpuno drugačiju populacionu politiku i silno se umnožavale u ljudstvu. Bio je potreban nekakav radikalan potez, neka nova ideja koja će promeniti tok stvari, a zamisao je došla od Žana Talona, čoveka koji je bio intendant Nove Francuske, što će reći da je bio zadužen za čitavu civilnu administraciju kolonije.

On je predložio Luju XIV da Njegovo Veličanstvo sponzoriše iseljenje barem pet stotina žena koje bi se udale za koloniste, a kralj se složio i na kraju poslao skoro dvostruko više, i to mahom devojke starosti od dvanaest do dvadeset pet godina. Velika većina, osamdeset odsto čak, dolazila je iz Pariza, Normandije i zapadnih oblasti kraljevstva, a skoro polovina baš iz prestonice; mnoge su bile siročad.

Kralj Luj XIV od Francuske. Foto: Wikimedia Commons/wartburg.edu

Jedan od uslova za njih je bio da dostave pismo preporuke od svog paroha jer su morale biti „visokomoralne“ (kasnije glasine da su to bile prostitutke potpuno su neutemeljene) da bi bile izabrane za put, kao i savršenog telesnog zdravlja da bi izdražale put i surove uslove života. Visoki standardi su značili da su kolonijalne vlasti pojedine čak vratile natrag, jer su bile ispod postavljenih standarda.

Naravno da su sve žene mogle, ako su htele, da odu u Novi svet, ali samo su probrane imale da računaju na kraljev miraz, koji je bio deo ovog projekta. Otuda i naziv „kraljeve kćeri“, koji je prva upotrebila Margerita Buržojs, katolička svetiteljka i utemeljiteljka Reda Naše Gospe u Novoj Francuskoj, koja je čitavu drugu polovinu sedamnaestog veka provela obrazujući siromašne devojčice i indijanske domoroce.

Međutim se između 770 i 850 mladih žena doselilo pod Lujevim pokroviteljstvom u periodu 1663—1673. godine. Sve su bile „niskorođene“, i sve su od Krune dobijale četiri stotine livri za miraz te predmete za „devojačku škrinju“ (običaj je nalagao da buduće mlade imaju škrinju u kojoj skupljaju odeću, posteljinu i druge predmete za bračni život).

Te „kraljeve kćeri“ stupale su u brak svega nekoliko meseci od dolaska, mada je nekima trebalo i par godina. Većina je spojena posredstvom Crkve, ali bilo i onih koje su ostale neudate. Zapravo je tačno 727 devojaka uspelo u naumu pa je projekat bio ogroman uspeh.

„Dolazak francuskih devojaka u Kvebek“, Čarls Vilijam Džeferis. U pitanju su „kraljeve kćeri“, siromašne devojke koje je Luj XIV poslao sa mirazom da se udaju za mladoženje u severnoameričkoj koloniji. Foto: Wikimedia Commons/classomption.qc.ca/Underlying lk

Zabeleženo je da je većina onih koje su stigle 1669. godine (149 devojaka) već naredne bilo trudno. 1671. su sve zajedno već rodile ukupno 700 dece pa je intendant Talon Luju predložio da ne šalje nove, jer za to nema potrebe. Poslednja „tura“ od šezdeset devojaka stigla je dve godine godine kasnije na zahtev novog generalnog guvernera Luja de Buada.

1663. broj stanovnika Nove Francuske bio je 3.200, a devet godina kasnije narastao je na 6.700. Fascinantno je to, što je veliki broj današnjih Kvebečana, frankofonih Kanađana, zapravo potomak upravo „kraljevih kćeri“, i to zato što je iseljavanje Francuza u Severnu Ameriku generalno slabo išlo.

Pritom je Francuska nizom ratova tokom osamnaestog veka gubila svoje posede na to području, da bi na kraju Napoleon prodao Luizijanu Sjedinjenim Američkim Državama, tako da nije bilo mnogo ovakvih talasa naseljavanja (1765. godine bilo je 70.000 žitelja, što znači da je zbog prirodnog priraštaja značajan broj bio već „domaći“ a ne doseljen).

Danas Kvebečana ima oko dvanaest miliona u Kanadi; neka su i četvrtina potomci „kraljevih kćeri“: tri miliona ljudi postoji zato što je nekom intendantu pala na pamet genijalna zamisao i što je jedan kralj prepoznao njen potencijal.

(P. L.)