Kako je knez Miloš zabranio proterivanje „kurvi“ iz Beograda da ne bi „narod samo bludodejstvu naučile, koi je od veće časti tome jošt stran“

„Jerihonska kurva i dva špijuna“, Džejms Tiso, 1896—1902. Prikazana je bludnica Rava koja je po Bibliji odigrala ključnu ulogu u jevrejskom osvajanju tog grada. Foto: Wikimedia Commons/thejewishmuseum.org

Idealizovanje prošlosti naspram tobože užasne, tmurne sadašnjosti, niti je odlika samo ovog vremena niti je odlika samo našeg naroda. Kao što ćete moći da vidite u ovom tekstu, idealizovanje prošlosti i predaka dokazano je postojalo čak i pre dva veka u Kneževini Srbiji koja je muku mučila sa prostitucijom. Pre nego što je ozakonjena i regulisana, što se naposletku desilo, država je na sve načine pokušavala da, ako već ne može potpuno da je suzbije, a onda da se barem njen domet i uticaj ograniče te da se svede na najmanju moguću meru.

Preporučujemo

Premda je svakako javnih kuća u Beogradu moralo biti i ranije, izgleda da nam je nakon dva srpska ustanka i revolucije prva istorijski poznata bila baba-Petrijin burdelj koji je radio 1822. godine. 27. jula izvesni Radovan Katanić šalje pismo knjazu Milošu u kojemu se žali na pomenutu staricu kojoj je izdao svoju kafanu u zakup.

Baba Petrija je isprva „pošteno i lepo radila“ ali to nije dugo potrajalo jer „od pre dva meseca“ počela je „kurve dovoditi i pod Turke odvoditi u Mojoj kući, ja sam dosta puta bio psovan od Moji komšija črez njenog nevaljalstva, i njojsam Govorio da se Ona toga posla mane, natoje ona Odgovorila da ona ne može Kurve oterati iz meane“.

Niti su vlasti mogle oterati „kurve“ iz varoši beogradske. Narednih godina očito se njihov broj dramatično bio umnožio, pošto sedam godina kasnije, na dan 23. jula, upravnik beogradske policije Petar Lazarević knjazu šalje dopis sledeće sadržine:

„Mušterija i prostitutka“, starogrčka umetnost s početka petog veka pre nove ere. Foto: Wikimedia Commons/PawełMM

„Više puta vojvoda mije Beogradski prestavljao za koe kakove orospije, koe se nalaze po Bukureš-mali, i izvan Varoš-kapije, koe su i burdelje sebe napravile, pak po svu noć sa Turcima i topdžijama, lome vrat; kavge se događaju, noževima se seku, kao što seje dogodilo pređe 5 dana u jednom burdelju zanoću 4 topčaje, slučajno naiđu koldžije na nji, tu se izseku, i veliku bunu učinu. Sada Sa ovakima Sam neznam štaću da činim“.

Nije znao ni „Visočajša Njegova Svetlost“ knjaz Miloš. Dve godine nakon ovog dopisa beogradske vlasti odlučuju da preuzmu inicijativu i da urade nešto nesvakidašnje. Dana 2. aprila 1831. godine oni u izveštaju br. 143 upućenom „Gosudaru“ vele da dolazi do sukoba sa Turcima zbog naših pijanica, što je bilo neophodno izbegavati jer su Osmanlije i dalje držale grad (odnosno tvrđavu), pa je bilo osobito važno da im se ne da povoda da dovedu u pitanje našu autonomiju, zbog čega su doneli neke nove kazne kojima su to kanili da spreče.

Ali, bilo je „i rđavi žena, oko koise skupljaju naši nevaljali, a Turci naiviše, odkudabise i svađa poroditi mogla“. Zato vlasti, s njima u vezi, predlažu knjazu drastično rešenje: „Za žene pak, koje su kao javne bludnice Poznate ovde u Beogradu i predgradijama, kao što smo rekli, da nebi se i zbog nji kakova kavga dogoditi mogla, rešili smo dai za vreme iz Beograda u vnutrenost Serbije proteramo.“ Prema tome, pošto bludnica ima mnogo i pošto dovode u pitanje mirne odnose varošana sa Osmanlijama, rešenje je bilo — egzil.

„Prostitutke“, Anri de Tuluz-Lotrek, 1893—1895. Foto: Wikimedia Commons/dallasmuseumofart.org

Krajnju reč imao je knjaz Miloš, a njemu se to nimalo nije dopalo. Četiri dana kasnije on u svom odgovoru kaže da se sa svim njihovim postupcima slaže, „samo međe ostalim u pismu Vašem od 2 t. nizloženim uredbama to Vam odobriti ne mogu, što ste zaključili bludnice iz varoši proterati, i u vnutrenost Srbije otisnuti.

Po svom svetu, gdi se god okreneš naćićete, da su bludnice u varošima, a gdi su varoši da su tu i bludnice, Meni je dakle neizvestno, našto mi bludnice u vnutrenosti zemlje? Kad mi je dobro poznato, da su one Beograda radi bludodejstvo i počele, i da bi u vnutrenosti narod samo bludodejstvu naučile, koi je od veće časti tome jošt stran. Toga radi Vam nalažem, da bludnice na miru ostavite, a esnafima zapovedate, da savoje kalfe i proče mlađe čestnosti i miroljubiju uče, a nebi bludodejstvujući, k nemiru kakvom povod dali“.

Njegovo je rešenje dakle bilo moralno obrazovanje, ali ni jedno ni drugo nije objektivno moglo uroditi plodom: kad bi društvo tako funkcionisalo, kada bi ljudi mogli razumno nečemu dobrom da se nauče, društvo bi bilo savršeno. Pošto nije...

Međutim se pod „bludodejanijem“ podrazumevalo ne samo prostituisanje već i svaki vanbračni seksualni odnos. Često se dešavalo da se iz takvih veza rađaju deca (gle čuda!), ali ako generalno uživate u idealizovanju našeg naroda možda bi najpametnije bilo da sada prestanete da čitate ovaj tekst, jer će vam se život zgaditi.

„Lejdi Lilit“, Dante Gabrijel Roseti, 1866—1868. Prikazana je Lilit, po apokrifnoj jevrejskog tradiciji prva žena Adama, nastala od iste gline, pre Eve. Simboliše seksualnu razuzdanost. Foto: Wikimedia Commons/emuseum.delart.org

Četiri godine pre ovog dopisivanja, 8. juna 1827. „sud narodni srbski“ izdao je objavu „protiv prestuplenija bludodejanija u narodu“. U njemu se prvo ukazuje na to da se bludničenje umnožava uprkos svim opominjanjima od strane svetovnih i crkvenih vlasti, te da ne pomažu čak ni „žestočajše kaštige“, odnosno žestoke kazne koje je trebalo da daju primer građanstvu.

I ne samo da se bludničenje umnožavalo nego „prestupnici jošt u veća zlodejanija i pregrešenija padaju, čto nevini plod svoga prestuplenija, različitim načinom more, i bez svakog sožalenija skotovima da ga pojedu bacaju, ili pod zemlju sakriti staraju se, koje i jedno i drugo često na ispitu u Sudu Narodnom dokazano je; da bi so tim, kako one govorile, stid svoj pred Svetom sakrile, a ne misle, da nevina stvorenja more, i da mu dušu ot samoga Boga danu otuzimaju, koju im nisu kadre povratiti, i da sebe so tim đavolu i večnoj muci predaju.“

Dakle, srpske majke koje su decu dobijale iz „sogrešenija“ bacale su novorođenčad psima, i to se dešavalo dovoljno često da sam sud to navede kao način kojim su pokušavale da sakriju svoju sramotu. Jednako tome, žive su ih sahranjivale.

Sud je kažnjavao ovakve zločine smrću, ali čak ni to nije pomagalo. „Videći Ego Knjažesko Sijateljstvo Gosudar Naš, i Sud Narodni, da i ovom strogostiju nimalo rečena prestuplenija ne umaljuju se“, odlučeno je da se promeni taktika te da se žena koja sačuva dete oslobodi krivice zbog seksualnog prestupa, a da će „onaj preljubodej, koji je smešenije s devojkom imao, istoj, sav udadbeni i na prepitanije detetu učinjeni trošak platiti“.

Beograd 1867. godine kada je Emilijan Josimović izradio svoj urbanistički plan, prvi u istoriji naše prestonice. Foto: Aleksandar Deroko/staribeograd.com

Ma ni to nije ništa promenilo, kaže se u obrazloženju narodnog suda. Ono što je usledilo kao rešenje zapravo je jedan od naših prvih koraka (ako ne i prvi) ka stvaranju socijalne države, ka izgradnji ustanova socijalne zaštite. Kaže se: „Videći Ego Knjažesko Sijateljstvo, da sva ova dosadašnja staranija njiova i Suda Narodnjeg, u ovom prizreniju, bez svakog dejstvija ostala su, za nuždno sudilo je Sudu Narodnjem naložiti, da još ovo jedno sredstvo upotrebi i stražajše roditeljima, Knezovima i Kmetovima, da i samim Magistratima naloži da sledujuću Zapovest točnjejše ispolnjavaju, kako ti:

1. Da roditelji i svaki onaj koi vlast staranija i popečenija nad decom imaju, dobro decu svoju od ovog prestuplenija bludodejanija čuvaju, upotrebljavajući onu strogost nad njima, koju su nekad naši stari upotrebljavali (idealizovanje prošlosti i predaka koje smo ranije pominjali; prim. nov).

2. Ako bi se preko svoga staranija roditelja, opet nesrećni slučaj dogodio, i deca bi prestupila, to dužni su roditelji odma svoj slučaj javiti svome Seoskom Kmetu, a Kmet Knezu od Knežine, i mestnomu Parohu, koi da imaju u budušte popečenija.

3. Knez od Knežine, Kmet od Sela, i mestni Paroh, kako im roditelji, ili budi koji objavi, da je kakva devojka, ili udovica u selu trudna, bez svakog protezanja vremena, da kući onoj sobom otidu, i odma tamo veštu i bogobojazljivu kakovu staricu da nađu, koja će motriti, da ne bi pogrešivša kakovom majstorijom dete začeto izbacila, a kad se vreme rođenja približi, to naređena starica, da se neprestano i neodstupno kod prestupnice da se naodi.

Portret kneza Miloša Obrenovića. Foto: Wikimedia

4. Magistrat Nahijski, kako se u slučaju ovakvom izvesti, odma da se stara naći dojkinju, u mestu svom, ili u bližnjem Selu, i da je izranije nađe; pa kad pogrešivša porodi se i nadziranijem starice odčuva dete, desetinu dana da Mati deteta, Starica, koja je Nju i dete čuvala, i Kmet Seoski dete Magistratu donesu, a Magistrat da ga preda određenoj dojkinji, koja takođe čestna i bogobojazljiva žena da bude.

5. Posle kako dojkinja dete sebi primi, ona je dužna odgovarati pred Sudom za svaki podozriteljni slučaj, koji bi se detetu dogodio; i dužna je sobražavati dete u čistoti i dobro ga raniti; na koje Magistrat također dobro oko da ima.

6. Kako babici, tako i dojkinji, za trude njiove da plati Magistrat iz kase svoje, a posle sav onaj trošak da naplati od imenija domova preljubodeja i preljubodejice.

8. Selo ono u kojemu se dete iz nedozvoljenog smešenija rodi i u životu ne sačuva se, već bez prirodne smrti koim nibud načinom umoreno bude, platit će 500 Groša kazni; zato celo ono Selo, neka nastojava, da dete dokle se Magistratu ne donese, preda u životu, sačuvano bude.

9. Ubica ovakovog Božjeg stvorenja, i svaki onaj koji sodejstvovao bude, da se ono mori, bit će Sudu predani, i po zakonima Građanskim strožajše kaznjeni.

Dano u Kragujevcu 8 Junija 1827 god.

Miloš Obrenović Knjaz Srbski.“

Žene u javnoj kući u San Francisku 5. februara 1870. godine. Foto: Wikimedia Commons/foundsf.org

Za kraj, prenećemo takođe i raspis „Ego Knjažeskog Sijateljstva“ (Nj. K. Svetlosti) gospodara Miloša od 9. avgusta 1833. godine, upužen okružnim sudovima i sreskim načelnicima a u vezi sa sedeljkama mladih, koje su očigledno smatrane za veliki problem. O onome što je nama danas potpuno normalno, Miloš je govorio na sledeći način:

„Između drugi zloupotreblenija, koja nam iskorenjavati valja, jeste i skupljanje muški lica s ženskima na sedištu noćnom, tako nazvanom prelu, selu il sedeljki. Rđavi običaj ovaj ne samo ne slaže se s dobronaravijem nego i daje povoda k svađama, bijenju međusobnom i samome ubistvu. U napredak strogo zabranjavam muškima licima na prelo dolaziti i onde s ženskima sastajatise.

Ženskinjama želećim na dugim noćima u društvu presti i što zaraditi, premda bi one i kod svoi kuća u istome poslu što privrediti mogle, iz prizrenija zavedenog običaja i što u društvu može biti ohotnije rade, dozvoljava se, na prelu sastajatise, no dužne će biti takovo držati same, i to po kućama, a ne izvan kuća po polju, gdi su dosad podobni sastanci, kromje toga, što su davali veću priliku k bludodejaniju, pevankom i vriskom svojom sosedne umorene ljude, želeći od truda svoga noću odpočinuti, uznemiravali. Koi zapovest ovu prestupi, biće strogo kaznjen.“

Setite se toga narednog vikenda.

(P. L.)