Odlomak iz srpske štampe od pre 130 godina: Kako je zločin iz strasti u nekom francuskom selu nasmejao čitaoce

„Male novine“ su bile naš najznačajniji dnevnik s kraja XIX i početka XX veka. Ovako je izgledala naslovnica dva dana nakon izdanja koje nam je poslužilo kao izvor za ovaj tekst. Naslovnica tog izdanja je nažalost pocepana. Printskrin: Male novine/unilib.rs

Prelistavati staru srpsku štampu uvek je interesantno, jer nam to pruža direktan uvid u život naših predaka o kojem inače imamo samo maglovitu predstavu. Najvažniji srpski i beogradski dnevnik s kraja devetnaestog veka svakako su bile „Male novine“ čuvenog Pere Todorovića, možda našeg najznačajnijeg novinara u istoriji, koji je bio jedan od osnivača Narodne radikalne stranke i koji je posle utamničenja nakon Timočke bune postao branilac dinastije Obrenović.

Preporučujemo

Sasvim slučajno, u izdanju od 19. juna 1888. godine, na trećoj smo strani ovog lista pronašli jednu interesantnu priču o bizarnom događaju koji se zbio na jugu Francuske. Ne radi se, dakle, o događaju iz naše zemlje, ali čak nam i to posredno mnogo govori o ondašnjoj Srbiji.

(Pre nego što pređemo na stvar, evo jednog kurioziteta koji na apsurdni način rasvetljava neke kasnije, tragične događaje. Na naslovnoj strani preneta je sledeća vest: „Berlin 17 juna. Car u svome pismu državnome kancelaru izjavljuje najiskreniju blagodarnost na saučešću koje je sa sviju strana ukazano prilikom smrti njegovoga oca i uverava da će po primeru svojih predaka i on najozbiljnije raditi na održanju mira, i da će unapređivati i učvršćivati miran rad i dobro svoje zemlje.“

Pera Todorović, socijalista i jedan od utemeljitelja Narodne radikalne stranke. Takođe, jedan od naših najvećih novinara u istoriji. Foto: Wikipedia/Ašhabad

U pitanju je Vilhelm II koji se zacario četiri dana ranije, nakon smrti svoga oca Fridriha III, koji je vladao nepuna tri meseca i preminuo od zloćudnog raka grkljana. Isti je to Vilhelm II koji je tačno 26 godina kasnije objavom rata Ruskoj imperiji i napadom na neutralnu Belgiju otvorio vrata pakla koji zovemo Prvim svetskim ratom. Toliko o datom obećanju.)

Evo šta su pisale „Male novine“:

„U nekom selu Ženi u južnoj Francuskoj, desio se ovakav zanimljiv slučaj, koji su pribeležile gotovo sve novine. Toma Žire, dakle, bio je najlepši momak u selu, devojke su sve od reda bile zaljubljene u njega, udovice su mu slale prezente pa i same žene nisu ga od raskida gledale. Ali Toma Žire voleo je samo Margaretu ćer ubogog seoskog berberina. Margareta i jeste bila lepša i od svih devojaka i svih žena i svih udovica.

Razume se, gde se dvoje lepih volu, tu uvek mora da se razvije drama. Razne žene i ljudi sa malo spletaka a i sa malo razloga, navuku Tomu Žirea da napusti sirotu Margaretu i da zavole, pa ne samo da zavole već i da zaprosti bogatu devojku, ćer popa Savastijana. To Margaretu baci u užasno očajanje, ali je svoju srdžbu prikrivala, da joj se ne bi rugali po selu. Elem dođe i dan svadbe, svo je selo potrčalo da vidi svadbu najlepšeg momka i najbogatije devojke u selu. Ali, nije međ gledaocima izostala ni lepa Margareta.

Ulice Pariza. Nije na jugu Francuske, ali svejedno dočarava tu zemlju. Foto: Tanjug/Ilustracija

Južne Francuskinje osvetoljubive su kao god Španjolkinje, s razlikom što bi u ovakvom slučaju kakva Španjolka ponela mač ili nož dvorezac, pod plašt a lepa Margareta, neimajući šta drugo ponese najoštriju brijačicu iz dućana svoga oca. Elem, sve je lepo išlo do oltara, ali tu na jedan put izlete od nekud Margareta, potegne brijačicom i odseče mladoženji — nos.

Nastane užasna dreka. Popa savije nos u parče hartije te tako i nos i Margaretu sprovedu policiji. Na sam dan suđenja se desi nešto još zanimljivije; baš kad je Margareta uzela reč da sebe brani i kad je izgovorila reči: „Ja njega ljubim iskreno!“ proleti kroz gomilu sveta popova ćerka i sa kunskim nožem otseče Margareti — nos. Sad su na sudbenom stolu ležala dva nosa. Bilo kako bilo, ko je održao kaznu, održao, ali sad su u selu najlepši momak i najlepša devojka bez nosa. Šuška se već po selu da se ovo dvoje spari. Zbilja to bi bio najsretniji par na svetu, jer bi bili sigurni, da jedan drugog u bračnom životu ne bi vukli za nos.“

Epilog ne znamo, niti znamo da li je ovo izmišljena priča. Ipak, ubeđeni smo da su se ondašnji srpski čitaoci „Malih novina“, a bio je to dnevni list visokog tiraža koji je ponekad dosezao i do 30.000 primeraka, siti ismejali ovom izveštaju i ovoj priči o zbivanjima u „nekom selu Ženi“ (nama je posebno zabavno bilo to, što se „šuška već po selu da se ovo dvoje spari“).

Dame čekaju ispred frizerskog salona tokom perioda Kraljevine Jugoslavije. Foto: Arhiva

Ali znamo ko se tih dana nije smejao ovoj priči: „Beograd 18. juna (Osuđeni). Živko Ostojić, Mića Škrgić, lađari; Nikola Čavić, Trivun Nikolić, iz Bosne; Đorđe Nikolić, iz Užica; Jevrem Marinković, sluga, — svi zbog skitnje, Kosta Mihailović, Đoka Trajković, piljari, zbog presretanje seljake na putu i prekupljivanje proizvoda; Dimitrije Mihailović, Miloš Mihailović, Đoka Čovanović, Đura Budaković, Mihailo Jakovljević, — svi zbog skitnje.

(Pritvoreni) Noćas su pritvoreni: Nikola Rajdo, nadničar zbog tučenja; Anka Unić, služavka, zbog nemoralnog vladanja; Marko Ilić, sluga, zbog prosipanja nečistote po ulici.“ Svu su oni navedeni u rubrici „Policiski glasnik“ i njima tih dana nije bilo do smeha, nego do plakanja. Nama je svakako zanimljivo kada vidimo zbog kakvih su stvari Srbi ne tako davno završavali iz rešetaka.

A za kraj, zanima nas nešto vezano za priču o ljubavnoj drami u selu Ženi: šta mislite, kako bi savremeni mediji u svetu i Srbiji preneli tu vest? Mi smo ubeđeni, ne na ovakav pristojan i simpatičan način.

(P. L.)