Koreni mržnje u „Korenima“ (3. deo): Kako su liberali prosipali radikalsku krv i pokrali izbore, i zbog čega ih Aćim Katić toliko mrzi

Nakon sloma vlasti Napredne stranke i izbora nove liberalno-radikalske vlade Jovana Ristića, 2. juna 1887. godine raspuštena je skupština a za 17. septembar zakazani novi izbori. Ovoga puta, Napredna stranka bila je ta koja se nalazila u nemogućoj situaciji i koja je delovala u strašnim okolnostima.

Posle letnjeg lova na njihovo članstvo, tokom kojeg je je pogrom naprednjaka postao nacionalni sport i opštenarodna razonoda (kao što ste mogli pročitate u prethodnom delu ovog serijala, ubijeno je 140 pripadnika te partije), preko svog organa „Videla“ vrhuška je stranačka pozvala članstvo da čuva glave i da ne ide na birališta.

Preporučujemo

Koreni mržnje u "Korenima" (1. deo): Šta leži u pozadini Aćimovog odricanja od sina Vukašina?

Stoga je ishod glasanja bio donekle očekivan, ali dugoročne posledice njegove verovatno i ne baš: mora biti da je samo šačica liberala i radikala, koji su tako veselo i zdušno ruku pod ruku linčovali pripadnike Garašaninove družine, mogla i da pretpostavi da će se vrlo brzo ovaj „protivprirodni“ savez slomiti i da će se sada oni međusobno zakrviti i omrznuti.

Počelo je, kao što to obično biva u Srbiji, čistkama. Liberalski ministar unutrašnjih poslova, onaj Radivoje Milojković koji je imenovan na izričiti i jedini zahtev kralja Milana, momentalno je otpustio osam okružnih i deset sreskih načelnika, kao i trideset policijskih pisara. Panduracija je sada delovala za račun Liberalne stranke, ali tako da se ne zamere radikalskim partnerima, pretpostavljajući da će ovi biti najbrojnija stranka u skupštini nakon izbora.

Dvorski kompleks na samom početku XX veka. Levo je Stari dvor, a desno je Stari Konak koji je srušen 1904. Foto: Arhiva

Njihova pretpostavka ispostavila se kao tačna, jer su radikali osvojili 97 mandata od ukupno 146. Na deset birališta izbori su bili „pokvareni“, kako se tada govorilo, a liberali su osvojili 59 poslaničkih mesta. Naprednjaci, dakako, niti jedno jedino. Međutim je nastupilo cenkanje, jer je Njegovo Veličanstvo imalo ustavno pravo i obavezu da imenuje dodatnu trećinu poslanika.

Ono što se tada desilo možda najbolje od svega ilustruje ne samo ondašnju, nego večitu srpsku političku stvarnost. Naime, Ristić je kralju predložio da stvari uredi tako, da obe stranke imaju po 99 skupštinara te da koalicija bude nužna. Kralj je imao „bolju“ ideju, pa su nakon njegove intervencije liberali ostali na 95 poslaničkih mesta a radikali, dojučerašnji ljuti neprijatelji krune koji su protiv nje dizali bune, koje je streljao i tamničio — 103.

Postavlja se pitanje, kako je Narodna radikalna stranka — ta rusofilska, izvorno socijalistička, revolucionarna, bundžijska politička organizacija na čelu sa Pašićem koji se samo deceniju ranije na sva usta hvalio izmišljenim prijateljstvom sa ocem anarhizma Mihailom Bakunjinom, do kojeg je tobože došlo tokom studija u Cirihu — najednom postala podobna austrofilskom kralju Milanu.

Odgovor jednim delom leži upravo u bečkom dvoru: procenjeno je tamo da su liberali sada zapravo rusofilskiji od radikala, pa je Milanu sugerisano šta bi trebalo da izvede. Drugim delom, leži u onom radikalskom potpunom napuštanju svoje izvorne idelogije i pretvaranju vlasti kao takve u jedino načelo. Prosto, fotelje su im se osladile, koalicija sa liberalima je postala bespotrebna i nepoželjna, i oni su formirali svoju prvu samostalnu vladu.

General Sava Grujić, premijer Kraljevine Srbije u pet navrata, i njen senator. Foto: Wikimedia Commons/SANU

Predsednik Ministarskog saveta postao je general Sava Grujić, ali samo na četiri meseca, jer je došlo do sukoba sa Milanom oko Zakona o lokalnoj samoupravi. Taj zakon bio je zapravo poslednji bljesak prvobitnog radikalizma odnegovanog u krilu Svetozara Markovića, ali bljesak koji će imati svoje nepredviđene posledice.

U međuvremenu, dok je Grujić još uvek bio premijer, održani su 21. februara 1888. godine novi izbori koji su imali potpuno neverovatan rezultat: svi mandati su pripali radikalima. Narodna skupština tako je po prvi put u našoj istoriji postala jednopartijska, ali to nije imalo neke krupnije posledice jer je nakon ostavke Grujićeve kralj dao prelazni mandat konzervativcu Nikoli Hristiću.

Potom je Milan 14. oktobra izdao proglas narodu u kome se kaže: „Nek u tebi umuknu svi glasovi razdora; nek jednodušno svi misle na opšte dobro — a prvi primer za to treba da dade Kralj, i on je srećan što može da ga dade“. Ovom proklamacijom određen je 20. novembar kao datum za održavanje novih izbora, ovoga puta sa Veliku narodnu skupštinu koja će doneti novi ustav.

Rezon kraljev bio je taj, da međustranačke borbe i krvoprolića neće prestati sve dok je na snazi ustav iz 1869. godine, i zbilja se tokom tog perioda priprema ustavnih promena krenulo u pravom smeru. Nema sumnje u to, jer je obrazovan Ustavotvorni odbor u kojem su sedeli Ristić, Grujić i Garašanin, ali su izbori na kojima je izabrano 628 poslanika doneli novu ubedljivu pobedu radikala sa preko petsto osvojenih mandata. Ostatak su uzeli liberali, dok naprednjaci ponovo ništa nisu osvojili.

Jovan Ristić, liberal i namesnik, istaknuta figura srpske politike s kraja XIX veka. Foto: Wikimedia Commons/Arhiv Srbije/Nikola Štokman

Velika narodna skupština je tada u celini usvojila svestranački predlog novog ustava, a kralj Milan potpuno neočekivano abdicirao i imenovao Jovana Ristića, Jovana Belimarkovića i generala Kostu Protića za namesnike, da vladaju u ime maloletnog Aleksandra dok ne stasa. Usledili su novi izbori po privremenom redu septembra 1889. godine (radikali uzeli stotinu od 117 mandata, ostalo pripalo liberalima), pa godinu dana kasnije prvi redovni izbori po novom ustavu (opet sve isto, samo ovoga puta naprednjaci uzeli jedan mandat).

Za to vreme, na poziciji predsednika Ministarskog saveta smenjivali su se Kosta Protić, Sava Grujić i po prvi put — Nikola Pašić, koji je u premijersku fotelju seo februara 1891, dve godine nakon što se, posle pomilovanja koje je usledilo nakon Milanove abdikacije, vratio iz Bugarske. Nakon smrti generala Koste Protića došlo je do sukoba Pašića i Jovana Ristića, pa je Pašić avgusta 1892. podneo ostavku. Umesto da za novog mandatara imenuju čoveka iz radikalskih redova, namesnici su mandat dali liberalu Jovanu Avakumoviću koji je imao podršku četrnaest poslanika.

Liberali su tada raspisali nove izbore za februar 1893. godine. Događajima koji su usledili, a koji stavljaju u konačni kontekst sva zbivanja u Ćosićevom romanu „Koreni“, po kojem je snimljena serija koja je počela da se emituje na RTS, bili su dramatični. Jer liberali, sada kada su se napokon dočepali vlasti i izašli iz senke svojih dojučerašnjih partnera, nisu imali nameru da vode računa o takvim besmislicama kao što je volja naroda, što znači — nisu imali nameru da se odreknu vlasti. Šta više, imali su nameru da je po svaku cenu zadrže.

Stojan Ribarac, istaknuti liberal i kontroverzni ministar unutrašnjih dela u prvoj vladi Jovana Avakumovića. Foto: Wikipedia/staresrpskeslike.com

Glavni čovek u liberalskom nastojanju da pobede na izborima bio je novi ministar unutrašnjih poslova Stojan Ribarac. Njegova se strategija može opisati kao perfidna i višedimenzionalna. Perfidna, jer je radikalskoj štampi dao potpunu slobodu, računajući na nepismenost naroda. Sa druge strane, nastojao je da „likvidira“ živu reč, a najživlja radikalska reč izlazila je iz usta učitelja.

Ubeđeni smo da ovo niste očekivali, ali je tokom te zime sa jednog na drugi kraj Kraljevine Srbije premešten nestvaran broj od 774 učitelja. Sedam stotina sedamdeset četiri! Nekima se to u tih par meseci desilo i više puta, a prva posledica koja vam pada na pamet možda nije činjenica da na kraju te školske godine nije bilo ocenjivanja đaka jer za to nisu postojali osnovni uslovi.

Druga taktika Ribarčeva bila je preuzimanje kontrole nad opštinama, što je bio preduslov za krađu izbora. Liberali su se okoristili onim gorepomenutim Zakonom o lokalnoj samoupravi koji je narodu (odnosno muškarcima sa pravom glasa) ostavljao mogućnost da opštinskoj upravi izglasa nepoverenje u bilo kom trenutku (drugim rečima, postojao je princip opoziva, nešto što bi nam danas svakako bilo od koristi), a pošto je glasanje bilo javno, ne morate da nagađate kakvi su ishodi novih glasanja bili, budući da su se po pravilu odigravali u prisustvu policije.

Ista ta policija je lako „pronalazila“ pronevere i druge nezakonitosti, pa je katkad uvodila i prinudne uprave po opštinama. Vlada je znala da šalje i vojsku u radikalska gnezda, jer „prisustvo vojske na seljake čini dobar utisak“. Ipak, ta bitka za opštine se do Božića vodila niskim intenzitetom, ali nakon Roždestva liberali jednostavno gube strpljenje jer narod počinje silom da brani svoju mesnu vlast, počinje da se okuplja, počinje da preti.

Zgrada Đumrukane u Beogradu u kojoj je bio smešten u narodu popularni Teatar na Đumruku. Pogled sa zaleđene Save 1852. godine. Foto: Wikipedia/Djordjes

Žandarmerija, ako je imala spretne i ugledne zapovednike, mirnim je putem rešavala probleme, ali ako je narod bio previše oran znala je da u pomoć pozove vojsku, koja bi stizala i hapsila najglasnije bundžije. Srbija je ponovo, posle nekoliko godina mira i poštovanja volje naroda koji je nesumnjivo želeo radikale, bila na ivici sukoba i prolivanja krvi. Do prolivanja krvi je i došlo.

Naime, Dragačevo je bilo kraj pod stvarnom kontrolom jednog od najuticajnijih ondašnjih radikala, narodnog tribuna Ranka Tajsića (koji će nekoliko godina kasnije, kada mu se bude sudilo pod optužbom da je jatak hajduka Milana Brkića, na pitanje sudije da li je nekad osuđivan, duhovito odgovoriti: „Nisam nikad, osim za veleizdaju“). On je svojim seljacima zapovedio da okupiraju zgrade opština i da ih ne puštaju do izbora; desilo se čak, da su seljaci u nekom selu u okolini uhapsili sreskog načelnika, pa je morala da dolazi vojska da ga spasava.

Sve to je za posledicu imalo događaj od 20. februara koji se odigrao u selu Goračiću. Tamo je upravi izglasano nepoverenje, ali radikali su prosto odlučili da ignorišu tu odluku. Seljaci sa motkama i sekirama čuvali su svoju opštinu, a novopostavljeni upravnici spavali su u obližnjoj kafani. Apel okružnog načelnika, koji je dan ranije došao da ubedi ljude da se raziđu, nije urodio plodom.

Jovan Jovanović Pižon, poslanik Kraljevine Srbije u Beču u periodu pre izbijanja Prvog svetskog rata, i Nikola Pašić, predsednik Vlade Kraljevine Srbije. Foto: arhivyu.gov.rs

Mnoge ružne reči izgovorene su na njegov račun tom prilikom pa su sutradan stigle dve čete vojske i naredile narodu da se raziđe. Narod je odbio. Srpska vojska je pucala. Pucala, na sopstveni narod. Osamnaest je seljaka iz Goračića tom prilikom poginulo, sedam bilo ranjeno, a sedamdeset pohapšeno. Tvrdnja komandira, da je neko iz mase pucao i da je vojska dejstovala u samoodbrani, gotovo je izvesno bila laž. Ministru policije Ribarcu je zbog toga nakon povratka radikala suđeno, ali je proces protiv njega, pogodite — obustavljen.

Taj masakr odigrao se svega pet dana pre izbora: valjda su liberali hteli da zatraše radikalske glasače i „ubede“ ih da ne izlaze na izbore. Za svaki slučaj, na dan glasanja su poslali i vojsku na ulice, barem tamo gde su znali da radikali imaju veliku podršku. Takođe, Ribarac je uveo zabranu telegrafskog saobraćaja, izbori su ponegde poništavani zbog pukih formalnosti, policija je nasilno oduzimala izborne akte od odbora, tako da se isprva uopšte nije znalo ko je zapravo osvojio koliko glasova niti ko je pobedio. Niti se do dan-danas zna kako je moguće da su liberali osvojili većinu poslaničkih mandata, kada je za radikale glasalo 130.316 ljudi a za njih 91.831 — skoro četrdeset hiljada manje.

Ali je liberalski račun pokvario 17-godišnji kralj Aleksandar koji je nekih mesec i po dana kasnije, 1. aprila po starom kalendaru, pozvao na večeru u dvor namesnike i ministre, servirao im ribu u 20 časova, sačekao četrdeset pet minuta da mu prvi ađutant, major Ilija Ćirić, donese vest da je vojska preuzela kontrolu nad gradom, a onda ustao i obavestio prisutne da sebe proglašava punoletnim. Pritom im je podneo na potpis njihove ostavke. Ko je odbio, išao je u kućni pritvor.

Kralj Aleksandar Obrenović. Foto: Wikipedia/DIREKTOR

Narod je ovaj državni udar pozdravio, kao i radikalska štampa. Radikali su kralju zbilja pružili podršku, jer su već bili tražili zaštitu od liberalskog nasilja (Ristić, liberal i namesnik, odbijao je da sa Aleksandrom uopšte razgovara o pitanju izbornih nepravilnosti), a njihov umereni Lazar Dokić postao je novi predsednik Ministarskog saveta.

Već narednog meseca održani su novi izbori: radikali su uzeli 126 mandata, naprednjaci deset, a liberali — ni jedan jedini. Uzrok tome je prost: nisu ni izašli na izbore, tvrdeći da je nakon prvoaprilskog čina u zemlji zavladalo vanustavno stanje koje su odbili da priznaju i podrže na bilo koji način. U pitanju je svojevrsna ironija.

Nažalost, kao što obično biva među Srbima, oduševljenost mladim monarhom brzo je splasla jer se pokazao kao tiranin i rđav vladar na unutrašnjem planu, iako se i dalje ignoriše njegova prilično dalekovida spoljna politika. Godinu dana nakon opisanog prvog državnog udara, 9. maja 1894. izvršio je drugi državni udar kada je ukinuo Ustav iz 1888. godine i vratio na snagu stari iz 1869.

Vrhunac njegovog despotizma i svojevrsni prolog u onaj strašni Majski prevrat do kojeg nije smelo doći kakav god da je on kao kralj bio, odigrao se 6. aprila 1901. godine: tačno u ponoć on je stavio van snage tek doneseni novi Ustav, vratio na snagu stari Ustav da bi mogao da proglasi neke nove zakone, a onda pred zoru vratio na snagu novi. Srbi su zaspali te noći, i u snu dva puta promenili sistem u kojem žive.

VIDEO: "Koreni", pa "Vreme smrti"? Goran Šušljik otkriva šta posle serije koja je oduševila Srbiju?

(O. Š. / Izvor: Srpsko nasleđe br. 3; Male novine br. 148, 149)