Koreni mržnje u „Korenima“ (2. deo): Kako je sa cigaretom u zubima Milutin Garašanin pucao po narodu i zašto su izbile prve beogradske krvave demonstracije

Pogrom naprednjaka leta 1887. godine, nakon sloma njihove vlasti a pobede liberalno-radikalske koalicije, počeo je gotovo istoga trena: slavlje i hajka išli su ruku pod ruku. Slobodan Jovanović je pisao: „Liberalno-radikalska veselja bila su, u stvari, pijanke. I kad bi se ljudi jednom napili, njima nije bilo dosta da viču novim ministrima — živeli! Oni su osećali potrebu da izbiju još po nekog naprednjaka — bez toga njihovo veselje nije bilo potpuno.“

Već prve večeri nakon što je proglašena nova vlada, gomila je u Beogradu došla pred kuću Milutina Garašanina. Nije prošlo mnogo, kad polete prva kamenica. Za njom druga, za njom ostale. Šta je uradio dojučerašnji predsednik Ministarskog saveta? Izašao je na prozor i sa cigaretom među zubima pucao po okupljenom narodu iz svog revolvera. Pet metaka je ispalio, ali je srećom samo jednog čoveka lakše ranio. Zbog te su ga cigarete još više omrzli: takav akt prezira prema narodu, stvarni ili interpretirani, smatran je za vrhunac čitave njegove političke delatnosti.

Preporučujemo

Koreni mržnje u "Korenima" (1. deo): Šta leži u pozadini Aćimovog odricanja od sina Vukašina?

Ipak, masa se razbežala i nije se vratila. On je svoju glavu spasao, što se za brojne njegove stranačke kolege nažalost ne može kazati. Narodna osveta za teror i tiraniju naprednjačku bila je strašna, i svako kome je nakon prve epizode „Korena“ bilo neobično da se neko zbog politike odriče rođenog sina, moraće da zaćuti kada čuje da je u progonima koji su usledili ubijeno 140 pripadnika Napredne stranke (njihov organ „Videlo“ ih je poimence pobrojao), da je bilo oko pedeset slučajeva rušenja njihovih kuća kao i sedamdeset paljevina imanja.

Okruzi Kraljevine Srbije 1889. godine. Foto: Wikipedia/digital.bms.rs

Naprednjaci su linčovani ponajviše u aleksinačkom, ćuprijskom, požarevačkom i zaječarskom kraju, što se može tretirati kao osveta zbog represalija tokom i nakon Timočke bune. Muke na koje su bačeni bile su jezive: kmetove (za one koji ne znaju, kmet je u to doba bio seoski uglednik i starešina koji je sudio u seljačkim sporovima) su seljaci nasmrt prebijali kočevima i bacali u jarkove, a legenda kaže da su mrtvo telo jednog od njih čak ispekli na ražnju, mada je to gotovo izvesno izmišljotina (ipak, iako izmišljotina, činjenica da se o tome pričalo i raspredalo, da se u to verovalo, dovoljno govori o stanju društva i stepenu međustranačke mržnje).

U selima aleksinačkog okruga doslovno su jahali dojučerašnje vlastodršce, bičevali ih po zadnjicama i tako terali oko sela. Sve se to odigravalo tokom tih letnjih meseci, ali ni dve godine kasnije mržnja narodna prema njima nije splasla, što se videlo tokom takozvanih Majskih nereda. Sada bez i jednog skupštinskog mandata, na potpunoj margini, odbačeni od dvora sa kojim su bili srasli i bez kojega nisu znali kako da nastave, sa propalom politikom stavljanja znaka jednakosti između partijskih i državnih interesa, ova stranka bila je smatrana za praktično mrtvu.

Govorilo se, da su im radikali „seme zatrli“, zbog čega su Garašanin i družina žarko želeli da svima zapuše usta i pokažu da se ne plaše. Da pokažu da su i dalje tu, da se ne predaju i ne odriču svoje konzervativne idelogije. Zato su za nedelju 14. maj 1889. godine (po starom kalendaru), u Beogradu zakazali svoj Glavni odbor koji je trebalo da se održi u bašti „Velike pivare“, odmah pored današnjeg parka Ministarstva finansija.

Taj događaj je važan za modernu političku istoriju srpskog naroda, jer je doveo do verovatno prvih ikada demonstracija u Beogradu. Naime, zbog ovog zbora naprednjačkog određene su „najrigoroznije“ mere bezbednosti, koje iz današnje perspektive svakako deluju smešne, mada su i tada bile smešne, ili tužne, u zavisnosti od ugla gledanja. Određeno je naime pravilo, da su u baštu mogli ući samo oni sa „kartom“, dok je narod mogao da posmatra preko plota.

Bašta kafane "Ruski car" u Beogradu. Foto: Facebook/old.belgrade

Zvanica je bilo oko dve hiljade, ali tačan broj „posmatrača“ nije utvrđen. Zna se da ih je bilo dosta, i da je to ispočetka uglavnom bila „dečurlija“. Radikalski izveštaji govore o „mahom đacima“, dok naprednjački kazuju o „mahom mangupariji“, ali se to brzo promenilo u korist starijih. Oni su svi, čim je zbor završen, počeli da bacaju kamenice, kao po komandi. Policija je reagovala i umirila ih, ali ih nije rasterala, i delegati su se mirno razišli.

Garašanin i pedesetak do šezdeset saboraca ostali su u bašti na ručku. Čim su seli, nove kamenice su poletele sa svih strana; ovoga puta „svetina prođe u ulicu koja vodi železničkoj stanici, pa odatle pređe u avliju nekih privatnih stanova, a niko im nije hteo stati na put, ni žandarmi, ni ukućani tih kuća“. Nakon „artiljerijskog napada“ usledio je juriš „gulamferije“ koja je sa kamenicama i motkama u rukama nagrnula u baštu. Oni u baštu, a naprednjaci u odbranu „čašama, flašama, tanjirima, čim je ko mogao. No rulja ospe tako kamenicama, da su svi morali uteći unutra u pivaru a ona gomila jurne, navali na stolove, pojede, popije i polupa što tu nađe“.

Kada su završili sa ićem i pićem, ponovo su se okrenuli zgradi pivare i pokušali da provale unutra, dok su naprednjaci pokušavali da odbrane vrata. Pošto se napadnuti nisu dali, rulja je malo ustuknula. „Došlo je nekoliko žandarma konjanika, došao je na konju g. upravitelj varoši, došao je i sam gosp. ministar policije“, radikal Kosta Taušanović. Oni su nekako ubedili naprednjake da sada kada su oni tu, mogu slobodnu da izađu. Međutim „manguparija“ nije marila za prisustvo ministra, upravnika varoši i pandura, i zasula je svoje neprijatelje novom kišom kamenica.

U takvim okolnostima, žandarmi su ih pratili Ulicom Miloša Velikog do Terazija. Tamo je nastao haos. Podivljava masa, pojačana ostatkom građanstva, namerila je da pobije one koji su vladale do dve godine ranije. Nemoguće je drugačije opisati ono što se dešavalo, i da ondašnji naprednjaci nisu imali tako slabu podršku u narodu, moglo bi se kazati da je zemlja bila na ivici građanskog rata. Jer, tu su se potezali noževi, ljudi su jedni druge hvatali za guše i davili. „Ko je mogao da beži, begao je. Ko je mogao da se brani, branio se. Čuše se pucnji revolverski. Upravitelj varoši okrete konja natrag i umače.“

Ulica Miloša Velikog 1895. godine. Foto: Arhiva

„Jednoga đaka natovariše mrtva na fijaker i odnesoše ta je žalosnim roditeljima da ih obraduju. To je bio sin Steve Miškovića carinskog činovnika. Kuršum mu je ušao na čelo i izašao na potiljak.“ Mladić se zvao Mijailo Mišković, a ko je pucao, gotovo da nije bilo važno, jer odmah je neko povikao: „Ubi ga Garašanin!“ Optužen — osuđen! Narod bi zbilja tom prilikom linčovao i dovršio ono što nije smeo nakon pada njegove vlade, da ga prijatelji nisu telima svojim spasili i odvukli u obližnju zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ova tuča kod Terazijske česme odigravala se oko pet časova poslepodne. Čim se Garašanin sklonio van dometa njihovih pesnica i motki, antinaprednjačka gomila zavrnula je na „Kasinu“, odmah preko puta. Proneo se glas, naime, da je mnogi naprednjak tu našao svoje pribežište. I zaista, jeste. Progonjeni su sada skakali kroz prozore i skrivali se na tavanu, a ko bi dopao šaka podivljaloj rulji rđavo se provodio. „Jedna pijana bulumenta natrpala se bila u g. Garašaninov fijaker, i primorala kočijaša da ih vozi. On ih proveze malo, pa onda okrene te u Dvor; tu žandarmi skleptaju one pijanice.“

Kolika je besmislica idealizovanje naše nekadašnje države, koliko je nesuvislo dizanje naših predaka u nebesa i pričanje priča o položaju Crkve u ono doba, koja je tobož bila na pijedestalu dok nisu došli „zli komunisti“ — možda najbolje svedoči to, da je kroz šake razularene svetine tom prilikom u „Kasini“ i na Terazijama prošao i neki pop Ješa iz Petrovca; njega su krvnički tukli, jahali i vukli za bradu, a nesrećnik je viđen kako u mantiji sav krvav beži ulicom.

„Kasina“ je bila potpuno demolirana, „izdrobljena u param-parče“; „Kasa je prevrnuta, dnevni pazar momku opljačkali. Jednom reči potpuno razorenje. Kad su razorili donji sprat, počeli su prodirati na gornji. Pucalo se i spolja i iznutra. U trenutku kad je gornji (Za dalje razjuri nas rulja!! SLAGAČ)“.

Plan Beograda od 19. oktobra 1893. godine, koji je „udesio Bešlić“. Foto: Wikimedia Commons/Istorijski arhiv Beograd

Ovako se bukvalno završava ovaj nerealni izveštaj „Malih novina“ od utorka 16. maja. Naime, kako je objašnjeno u narednom broju, list se štampao u naprednjačkoj štampariji koja je napadnuta i uništena, pa zato 15. maja list uopšte i nije izašao („Male novine“ su verovatno najznačajnija pojava u našem novinarstvu u pretprošlom stoleću; bile su u vlasništvu bivšeg radikala Pere Todorovića koji bio i urednik i novinar, i bile su naše prve koje su na ulici prodavali kolporteri; tiraž je bio veliki čak i za današnje prilike: dosezao je 30.000).

Žandarmi su bili ili nemoćni ili nevoljni da spreče rušilački nagon narodni. Neke pohvatane napadače su puštali, a na druge nisu čak ni obraćali pažnju; zabeleženo je da je pored jednog žandarma neki šegrt lomio ciglu za bacanje, a kada mu je „građanin“ rekao da ga ili odjuri ili uhapsi, ovaj mu je odgovorio: „Ukini brate ustav, pa ja znam kako ću da te branim, ali ovako su mi svezane ruke“. Bili su neki čak navodno poskidali svoje „numere“ (značke); „upitani gde su im numere, odgovorili su da im je naređeno da poskidaju numere“. Radikalski ministar Kosta Taušanović pokušao je, ali nije mogao obuzdati narod: njegovi govori kojima je hteo da zaustavi krvoproliće bili su praćeni uzvicima: „Živeo!“, i — nastavkom rušenja.

Nakon tri juriša na „Kasinu“, gomila je krenula ka Garašaninovoj kući, noseći pred sobom „nekakvo ocepljeno platno, što se kao naslon meće pred dućane“, koje im je služilo kao zastava. Boja tog platna morala je biti crvena: u pitanju je staro socijalističko „crveno barjače“ koje su izvorni radikali još ranije razvijali. Prozori kuće su polupani, a kapija pokušana da se provali. Nekako su ih prijatelji porodice ubedili da odbiju, jer u kući su u tom trenutku bili samo prestravljena deca i žene, Garašaninova supruga i majka.

Striktno hronološki, masa je tek nakon ovoga udarila na pomenutu štampariju i slovoslagača „Malih novina“; sama štamparija je uništena, a masa se razbežala tek kada je žandarmerija počela da puca. Napokon se narod načisto razišao kućama, i oko devet časova uveče u varoš se vratio mir. Garašanin je prespavao u gostionici, a odmah ujutru se sa porodicom sklonio u Beogradsku tvrđavu.

Milutin Garašanin, sin Ilije, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije i vođa izvorne Napredne stranke. Foto: Wikimedia Commons/Goldfinger/Ranko Nikolić

Njegova obazrivost bila je opravdana, jer narodu ludome nije bilo dosta krvi i deljenja batina. U deset časova ujutru, nakon što se pronela glasina da ima naprednjaka u „Pandilovoj mehani“, radikalski jurišnici, verovatno van stranačke kontrole i vođeni samo sopstvenim porivima i nagonima, krenuli su u tom pravcu.

Srećom po Pandila, mehana mu nije stradala kao „Kasina“, ali gomila je kod njega zbilja pronašla trojicu „neprijatelja“ od kojih su dvojica završila u bolnica s teškim povredama. I toga je dana nastradao neki pop, ovoga puta iz Ratara, koji je u Beograd došao da pazari potrepštine; misleći da je naprednjak, ili ne misleći apsolutno ništa, istukli su i njega, i čupali mu bradu.

Poslepodne toga dana bila je sahrana poginulom Mijailu Miškoviću kojoj je prisustvovalo oko tri hiljade ljudi. Na mestu njegove pogibije bivši oficir Vladimir Korać držao je govor, koji je završio neverovatnim rečima: „Smrt Garašaninu!“ Gomila je uzvratila istom merom, a kada je komandant konjice naredio Koraću da prekine govor, i kada je Korać o tome obavestio okupljeni svet, svet je povikao: „Dole s pukovnikom!“

Ponovo se pojavio Taušanović kod palilulske crkve (na mestu današnje Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu) i jedva nekako ubedio svoje političke istomišljenike da ne uzimaju zakon u svoje ruke te da radikalnoj vladi prepuste da sudi Garašaninu. Svetina je vikala: „Garašanina, Garašanina hoćemo! Mi hoćemo da mu sudimo!“ ali su naposletku od te namere odustali.

Delijska česma 1902. godine, kasnije nešto malo izmeštene u odnosu na prvobitni položaj. Foto: Arhiva/staribeograd.com

Ruku na srce, i žandarmerija je sada bila daleko brojnija (direktna posledica ultimatuma Namesništva koje je od vlade tražilo „ili da povrati red ili da da ostavku“), mada je na Dorćolu zabeležen slučaj da je kamenom u glavu te druge večeri nereda pogođen konjički potporučnik Miloje Ivanović. Napadane su tada i lupane prostitutske radnje (iako su postojale odranije, javne kuće su zakonski dozvoljene tek 1881. godine, ali tek će 1900. biti ovaj zanat uređen uslovima, registrima, knjižicama, lekarskim pregledima i taksama; o ovome je Telegraf još ranije pisao).

Sutradan je bilo mirno pa su tako okončani Majski neredi u kojima je povređeno zvanično trideset naprednjaka, četiri demonstranta među kojima i poginuli Mijailo Mišković, te dvadeset žandarma. Štampa je javila da je „u upravi varoši Beograda uhapšeno do 100 ljudi, koji su okrivljeni da su pravili i pripremili nered 14. maja. Neki su, vele, i okovani“. Milutin Garašanin je optužen za ubistvo i uhapšen, ali je pušten da se brani sa slobode. Znajući vrlo dobro kako funkcionišu stvari u Srbiji, nemajući baš veru u naše pravosuđe, sa porodicom je utekao u Austrougarsku. Godinu dana se vucarao po inostranstvu, a vratio se tek kada je optužba povučena.

Međutim, za te dve godine od kako je Napredna stranka bačena na marginu, pre nego što će 18. decembra 1896. godine biti raspuštena jer „više nema pogodaba, potrebnih da svoj politički zadatak ozbiljno vrši“, pre nego što je dakle Garašanin pozvao svoje partijske kolege da ostanu verni Srbiji i prestolu a „nezavisni od partijske obaveze“, dakle, pre svega toga, radikali i liberali uhvatili su se (ponovo) za guše.

Sve je počelo onim izborima zakazanim za 17. septembar 1887. godine, nekih godinu i po dana pre događaja na Terazijama koje smo upravo opisali, a potrajalo je i nekoliko godina nakon toga. Priča o tome zapravo je objašnjenje onoga što mnoge kopka: zašto se radikal Aćim Katić u prvoj epizodi „Korena“, serije snimljene po istoimenom romanu Dobrice Ćosića, odrekao sina zbog namere da stupi u brak sa liberalskom kćeri.

(Nastaviće se...)

(O. Š. / Izvor: Srpsko nasleđe br. 3; Male novine br. 148, 149)