Srpska heroina preminula je pre 45 godina štrikajući u sobi: Naša najodlikovanija žena u istoriji ratovanja, živela je skromno, radeći kao čistačica (FOTO)

Na današnji dan, 5. oktobra 1973. godine, preminula je Milunka Savić, srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata i najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Rođena je 1890. ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana.

Preporučujemo

>>> Zabranjena priča o Milunki Savić: Ko su ljudi koji su joj došli pred smrt i ukrali najvrednije što je imala

Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je 1912. godine objavljen Ukaz o mobilizaciji, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. Registrovala se pod imenom Milun Savić.

U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se kao muškarac, a njen pol otkrilo je bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji ju je odredio u Drugi puk. Bila je deo "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo".

Milunka Saviić bila je deo "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo" - Foto: mfa.gov.rs

Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu.

Dobila je brojna i najviša odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je 16 dana noćila u "Prokopu", tražeći nameštenje i smeštaj. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka i kontrolor u fabrici vojnih uniformi.

Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku, ali je ubrzo zapostavio porodicu.

Početkom 20-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima.

Skupština grada Beograd 1972. godine dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Milunka je sahranjena na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.

(Telegraf.rs)