Fotografija hapšenja srpskog patrijarha Gavrila Dožića: Nemci ga jurili do Ostroga i tamo uhvatili

Nemci hapse srpskog patrijarha Gavrila Dožića 25. aprila 1941. godine u manastiru Ostrogu zbog učestvovanja u događajima od 27. marta. Do kraja rata će ostati njihov zatočenik, a najveći deo tog perioda provešće u kućnom pritvoru u manastiru Vojlovica, gde će boraviti sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Gavrilo, rodio se 17. maja 1881. godine u Donjoj Morači, mestu u blizini čuvenog crnogorskog manastira Morača, kao Đorđe Dožić-Medenica. Nakon osnovne škole koju je pohađao u samom manastiru i školovanja u Beogradu, postao je iskušenik u manastirima Lipovcu i Sićevu, da bi se 26. februara 1900. godine zamonašio u ovom potonjem. Sutradan ga je episkop niški Nikanor rukopoložio za jerođakona, a sedmicu kasnije i za jeromonaha.

Preporučujemo

Nakon što je kao pitomac Kraljevine Srbije završio studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini, bio imenovan za sekretara u Hilandaru na Svetoj gori i postavljen za poslanika naše crkve pri Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu — izabran je 1. decembra 1911. godine za mitropolita raško-prizrenskog: imao je svega trideset godina.

Tokom Prvog svetskog rata bio je interniran u Mađarskoj, ali ga je oslobođenje zateklo u Ulcinju, gde ga Austrijanci behu prebacili i stavili pod stražu. Kada je rat okončan našom i pobedom naših saveznika, stao je na čelu poslaničke grupe crnogorske skupštine koja je u Beograd odnela odluku o prisajedinjenju sa Srbijom. Potom je 1920. izabran za mitropolita crnogorsko-primorskog, što je ostao sve do 21. februara 1938. godine kada je izabran za patrijarha.

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine. Foto-montaža: Wikimedia/Public domain

Na tronu je nasledio Varnavu koji je preminuo nakon što je naša Crkva sprečila ozakonjenje Konkordata sa Vatikanom (Crkva je ekskomunicirala sve pravoslavne poslanike koji su 1. avgusta 1937. glasali u skupštini za Konkordat), ali ni sam nije mogao računati na lagani i mirni mandat. Uostalom, da li je bilo koji srpski patrijarh u istoriji to mogao?

Na praktično samom početku njegovog patrijarhovanja izbio je Drugi svetski rat, koji je potom zakucao i na vrata naše domovine. Patrijarh je bio veliki protivnik potpisivanja Trojnog pakta, ali teško je reći koliko je uticao na događaje oko 27. marta. Kada je počelo bombardovanje Beograda, sklonio se u manastir Rakovicu, potom u Žiču, i konačno u Ostrog. Nemci su ga sve vreme gonili i na kraju ga tamo i stigli. Fotografija sa početka teksta, malo poznata našoj javnosti, nastala je upravo tom (ne)prilikom, dana 25. aprila 1941. godine.

Preko Sarajeva je doveden u Beograd i prvo smešten u Glavnjaču, gde je držan u vrlo lošim uslovima. Međutim, ne želeći da bespotrebno izazivaju narodni revolt u slučaju da mu se nešto dogodi, Nemci ga preko Rakovice smeštaju u manastir Vojlovicu kod Pančeva, gde će naredne tri i kusur godine, skupa sa episkopom žičkim Nikolajem (Velimirovićem) biti čuvan pod jakom stražom, ali u čovečnim uslovima. Donekle je interesantno to, što četnici nikada nisu pokušali da ga oslobode, a nije da nisu imali razloga za to: u nedostatku kralja, patrijarh je mogao da bude barjak oko koga će se okupiti narod i dići na noge.

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Foto: Wikipedia

Nemački specijalni izaslanik za Balkan Herman Nojbaher, u pokušaju da napravi što je moguće širi antikomunistički front na Balkanu (ondašnjim nemačkim rečnikom: na Jugoistoku), pokušao je da izdejstvuje njihovo puštanje na slobodu, ali iako je ministar spoljnih poslova Ribentrop pristao na to, Hitler nije, jer je patrijarha smatrao za glavnog huškača protiv Sila Osovine a za državni udar, koji je na koncu doveo do, iz Hitlerove perspektive, bespotrebnog i neželjenog rata te vezivanja nekoliko stotina hiljada nemačkih vojnika na našem tlu, vojnika koji bi bili daleko korisniji drugde.

Umesto puštanja, kada su Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija o jeseni 1944. godine počeli da se bliže Vojlovici, patrijarh i vladika su prebačeni u logor Dahau, na sigurno. Tamo su bili tri meseca, i imali su specijalni status: bili su u posebnom delu za najviše uglednike, oslobođeni svih obaveza, i tretirani bolje nego ostali. Tek decembra te godine uspeo je Nojbaher da ih iščupa i da sa njima krene put Slovenije, gde će se naći sa Dimitrijem Ljotićem i Milanom Nedićem, kao i sa četničkim vojvodama poput Jevđevića i popa Đujića.

Nojbaher u svojoj knjizi „Specijalni zadatak Balkan“ govori o njihovom putu ka Sloveniji koji je vodio preko Bavarske. Smestili su se tokom božićnih praznika u jedno bavarsko selo u kome su se, kako tvrdi, njih dvojica dobro osećali i „bili duboko impresionirani činjenicom da u Nemačkoj živi tako mnogo religioznih ljudi. Patrijarh i mitropolit posebno su bili dirnuti načinom kako Nemci slave Božić uz božićnu jelku, uključujući i predivnu, besmrtnu božićnu pesmu ’Spokojna noć, sveta noć’. Obojica su iskreno izjavila, da su o nemačkom narodu do sada imali sasvim drugačiju predstavu“. Takođe veli i da su patrijarha nemačka deca u tom selu pozdravljala kao Svetog Nikolu, odnosno Deda Mraza, zbog njegove duge i sede brade.

Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Gavrilo (Dožić). Foto: Wikimedia Commons/dodaj.rs

Interesantno je i ono što piše o iskustvu iz Beča, gde su dva naša velikodostojnika prebačena iz Slovenije kada je njeno oslobođenje od okupatora postalo izvesno (odnosno, iz nemačkog ugla, njen pad). Naime, Nojbaher je s njima bio u protivvazdušnim skloništima hotela „Imperijal“ i „Bristol“, a događaje od 12. marta 1945. opisuje ovako: „Bombe su pljuštale oko hotela ’Bristol’, a u podrumu tog hotela sedeli smo Nikolaj i ja i vodili filozofske razgovore. Tema nam je bio francuski mislilac Paskal i njegovo delo ’Misli’.

S vremena na vreme, teške eksplozije potresle su naš podrum i punile ga prašinom. U tom trenutku ja bih ustao i kazao nekoliko reči, kako bih umirio i ohrabrio brojnu decu i žene, koji su bili sa nama u skloništu. Istovremeno bi se u svoj svojoj veličini uspravio srpski patrijarh sa dugom, belom bradom i zlatnim velikim krstom obešenim o grudi, koji je do tada sedeo pored mene. Podigao je ruku u pravcu ljudi, koji su bili uplašeni i plakali. Boljeg čoveka i veću pomoć u borbi protiv panike ne bih mogao da nađem. Posle svega nekoliko sekundi, u podrumu je opet vladao mir.“

Međutim se rat završio, a srpski patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj ostali sa druge strane granice, na bezbednom; oslobodile su ih jedinice američke 36. pešadijske divizije u Tirolu. Srećno je to bilo i za njega i za Srpsku pravoslavnu crkvu, pa i za same komuniste, jer u onom ludilu svašta je moglo da se desi. Kada je prvobitno ludilo prošlo a revolucionarni žar mal zgasnuo, patrijarh se 14. novembra 1946. godine vratio u zemlju i sazvao vanredno sednicu Svetog arhijerejskog sinoda. Ali nije mu bilo suđeno da kormilari crkvenim brodom kroz iskušenja koja su sledila jer je preminuo 7. maja 1950. godine, deset dana pre svog 69. rođendana. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi.

VIDEO: Šta bi se sa svetom desilo da je Srbija bila uništena u Prvom svetskom ratu?

(P. L.)