Istorijska čitanka: Ruski car radio kao tesar na holandskom brodogradilištu pa po povratku u Rusiju uveo porez na bradu

„Krunisanje Petra i Ivana“, Ilja Repin, 1900. Petar Veliki je jedno vreme imao savladara u liku svog mentalno nesposobnog starijeg brata Ivana. Foto: Wikipedia/Ilja Rjepin

Nećemo mnogo preterati ako budemo rekli da je jedan od najvažnijih događaja u ruskoj istoriji bilo putovanje cara Petra Aleksejeviča po Evropi, na koje se otisnuo 1697. godine i sa kojeg se u domovinu neplanirano brzo vratio već naredne, ne bi li ugušio pobunu Strelaca u Moskvi.

Preporučujemo

Tokom tog kratkog perioda koji se u istoriografiji naziva „Velikom ambasadom“, car kojeg će potomstvo prozvati Velikim, kretao se po Evropi inkognito, pod imenom Petar Mihajlovič, premda su na dvorovima koje je posećivao, od Engleske do Svetog rimskog carstva, znali za njegov stvarni identitet.

Ali on nije živeo na dvorovima već sa prostim pukom, pušio je i pio s mornarima po krčmama, i nije dangubio nego je radio, željan da nauči od Zapada sve ono čega nije bilo u njegovoj zemlji. Divio se kako tamošnjem načinu života, tako i nauci i tehnologiji, kulturi i arhitekturi, i sve je želeo da prenese u Rusiju. Čak je radio kao drvodelja na amsterdamskom brodogradilištu kako bi iz prve ruke stekao znanja koja će mu biti neophodna za gradnju ruske mornarice, a da niko od domaćih radnika pojma nije imao da pored njih to kleše gospodar trećine zemaljske kugle.

Petar Veliki ispituje carevića Alekseja Petroviča u Peterhofu. Foto: Wikimedia Commons/Nikolaj Ge

Prosta drvena kuća u Zandamu kod Amsterdama, u kojoj je jedno vreme živeo, danas je radi zaštite natriljena zidanom građevinom i deo je muzeja, a navodno je na njoj stajao natpis: „Ništa velikom maleno nije“. U njoj je boravio kod zanatlije kojeg je od ranije poznavao iz Moskve, i u nju se više puta vraćao, poslednji put 1717. godine, što je morala biti velika čast za domaćina.

Međutim, od toga šta je Petar Aleksejevič radio u Holandiji, Engleskoj i Nemačkoj, ma koliko bilo zanimljivo (recimo, čuvenom holandskom botanisti i anatomisti Frederiku Rausu platio je da ga nauči da crta zube i skuplja leptire), daleko je važnije ono što je radio kada se vratio u Rusiju (ako ne računamo to što je skoro dve hiljade strelaca pobio, a ostale žigosao i proterao).

Za početak, pored lično skupljenih znanja iz brojnih oblasti, Petar je u Rusiju doveo nekoliko stotina inženjera, stručnjaka iz različitih oblasti, i oficira. Ubeđen da su ruski običaji, često snažnog tatarskog pečata, inferiorni u odnosu na ono što je video na Zapadu, i želeći svim silama da od Rusije stvori carstvo evropskog kova, sproveo je niz skandaloznih reformi. Skandaloznih, dabome, iz perspektive ondašnjeg ruskog čoveka.

Jedna od najbizarnijih promena bila je njegova naredba Rusima da obriju brade, a ako neće, onda ili da plate porez ili da se suoče sa poniženjem javnog brijanja. Oni koji bi platili porez morali su oko vrata da nose medaljon na kojoj je s jedne strane pisalo „porez plaćen“ a sa druge „brada je nepotreban teret“. Izuzeti od ovoga pravila bili su sveštenici, zemljoradnici i kočijaši.

„Italijanski poslanik Kaljvuči skicira omiljene sokolove cara Alekseja Mihajloviča“, Aleksandar Dmitrijevič Litovčenko, 1889. Foto: Wikimedia Commons/Kharkiv Art Museum, Kharkov, Ukraine

Rusi to nisu dobro prihvatili jer je brada imala versko značenje, Crkva je čak prethodno branila da se brade briju, a možda nije preterivanje reći ni da su joj pridavana magijska svojstva. Mnogi su zato smatrali da je car Petar u stvari najavljeni Antihrist i da je smak sveta blizu, posebno nakon što su se proširile priče o tome da je vlastitim uglednicima po prijemima lično makazama sekao brade.

Crkva tu ništa nije mogla da uradi jer protiv cara nije bila u stanju da se bori oko tog pitanja, pa čak ni oko mnogo važnijih stvari od brade. Ćutala je i kada je od nje napravio državno ministarstvo; naime, u periodu od 1700—1917. godine Ruska pravoslavna crkva (suprotno kanonima) nije imala patrijarha već je car bio njen poglavar koji je njome upravljao preko sinoda kojem je predsedavao ober-prokuror, laik imenovan od strane imperatora; ovakva promena morala je biti nadahnuta ustrojstvom protestantske Anglikanske crkve sa kojom se upoznao prilikom posete Engleskoj.

Nije to jedino što je odlučio da promeni, spisak je podugačak. Recimo, vlasteli je naredio da počne da se oblači po evropskoj modi te da odbaci kaftane, koje je možda s pravom a možda ne, povezivao s Tatarima. Zabranio je i ugovorene brakove među vlastelom jer ih je smatrao varvarštinom koja dovodi do porodičnog nasilja, jer se muž i žena u takvoj situaciji ne podnose, zbog čega je uveo pravilo obaveznog vereništva u trajanju od najmanje šest nedelja tokom kojih bi se budući bračni par bolje upoznao.

Petar Veliki razmišlja o ideji gradnje Sankt Peterburga na obali Baltičkog mora, slika Aleksandra Benoe. Foto: Wikimedia Commons

Takođe je ženama iz viših staleža odredio da moraju da posećuju društvene skupove koji su im do tada bili uskraćeni jer su gospođe bile poprilično izolovane. Aristokratiji je pored toga nametnuo i obavezno služenje državi, bilo u civilnoj ili vojnoj upravi, a u vojsci je uveo meritokratiju, što je otvorilo vrata napredovanju nižih slojeva i njihovom kasnijem oplemenjivanju.

Ali to su samo kozmetički primeri onoga što je Petar Veliki uradio u Rusiji nakon što se vratio sa Zapada. Ti primeri su banalno pojednostavljivanje koje je zabavno ali ne preterano informativno u pogledu stvarnih posledica, koje su bile zbilja neopisive.

Petar je na Rusiju nakalemio zapadnjačku formu u svim mogućim društvenim aspektima, ali je toj formi trebalo vremena da se primi, i to nikada u potpunosti, pa je Rusija bila i ostala specifična mešavina suštine sebe same i zapadnih formi. Jedino što se za njegovog života zaista primilo je Sankt Peterburg, grad-spomenik njegovih reformi. Ako se taj veličanstveni grad na taj način sagleda, onda je on svakako najveći spomenik na svetu.

(P. L.)