Šta se desi kad se pijandura i kukavica odluči na atentat: Ovaj slučaj vas možda i nasmeje

Džordž Acerod, nesuđeni atentator na američkog potpredsednika Endrjua Džonsona koji je trebalo da izvrši sinhrono sa atentatom na Linkolna koji je uspešno izvršio Džons Vilks But. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Naš doživljaj atentata menja se u zavisnosti od toga ko je atentator a ko „atentirani“: ako li je ubica naš čovek a žrtva osoba koju doživljavamo kao stranog okupatora (odnos Princip—Ferdinand), onda nam je to sasvim u redu i izvršitelj čina je heroj.

Preporučujemo

Ali, ako je žrtva naš čovek a ubica neprijatelj, bez obzira što on našeg čoveka isto tako drži za stranog okupatora (odnos Černozemski—Aleksandar), onda to nije u redu, „suštinski“ je drukčije od prvog slučaja, a izvršitelj je zlikovac i antiheroj, bez obzira što dakle sve zavisi od nacionalnog ugla gledanja (objektivnost u tim stvarima nije doseziva).

Postoji i treći slučaj: kada nas nije briga jer nas se ne tiče, jer nas ne dotiče, jer su obe strane sa nama nepovezane. Upravo je primer toga, ono u šta se upleo bio nesrećni Džordž Acerod, rođen 12. juna 1835. godine u selu Derna, u ondašnjoj pruskoj provinciji Saksoniji koja je, skupa sa ostalim pokrajinama tog kraljevstva, obrazovana 1816. godine spajanjem nekoliko zaposetih i Kraljevini Pruskoj vraćenih teritorija nakon Napoleonskih ratova i Bečkog kongresa (provincije su uvedene posle teritorijalne reorganizacije Fridriha Vilhelma III, a pratile su granice ranijih vojvodstava i istorijskih krajeva).

Džon Vilks But, koji je 14. aprila 1865. u atentatu ubio predsednika Linkolna, bio je prisutan na njegovog drugoj inauguraciji manje od mesec dana ranije. Foto: Wikimedia Commons/Mercury88888888

Acerod je imao samo osam godina kada se njegova porodica 1843. iselila u Ameriku. Malo šta se zna o njegovom životu nakon toga, osim što je u varošici Port Tobako u saveznoj državi Merilend otvorio radionicu za opravku kočija (pomenuta varošica danas ima status grada, i svega 13 žitelja, što Port Tobako čini najmanjim gradom u Merilendu, i jednim od najmanjih u Americi i svetu).

Iako nikada nije uspeo da tečno nauči engleski jezik, Acerod je sebe smatrao Amerikancem i bio je patriota, barem što se njega ticalo. Nimalo mu se nije dopadalo ono što radi predsednik Abraham Linkoln, i poput ostalih svojih sugrađana bio je pristalica Konfederacije u Američkom građanskom ratu, iako je Port Tobako od početka sukoba bio okupiran od strane Unije.

Januara 1865. godine, pri samom kraju tog konflikta koji će se zvanično okončati 9. maja, u Vašingtonu je preko prijatelja Džona Sarata upoznao glumca Džona Vilksa Buta. Tu se zakuvala ideja o atentatu. Zapravo, prvobitni plan grupe bio je da otmu Linkolna, ali je to izmenjeno: But je tada na sebe preuzeo dužnost da 14. aprila ubije predsednika, Acerodu je poverio obavezu da istovremeno likvidira potpredsednka Endrjua Džonsona, dok su Luis Pauel i Dejvid Herold imali zadatak da života liše državnog sekretara Vilijama Sjuarda.

Džon Vilks But „derindžerom“ vrši atentat na predsednika Abrahama Linkolna 14. aprila 1965. u loži Fordsovog pozorišta prilikom izvođenja komada „Naš američki rođak“. Foto: Wikimedia Commons/Cliff/historical.ha.com/Scewing

Acerod je tog jutra bukirao sobu br. 126 u vašingtonskom hotelu „Kirkvud Haus“ na uglu 12. ulice i Avenije Pensilvanija, u kojem je Džonson živeo tokom trajanja građanskog rata. Međutim, nije uspeo da skupi hrabrost ni da pokuša atentat pa je seo za šank i počeo da naručuje piće za pićem: ili burbon za burbonom, ili skoč za skočom, trećeg nema. Olešio se od alkohola i noć proveo bauljajući ulicama američke prestonice. Ali, tokom svog pijanstva za šankom, napravio je jednu kobnu grešku.

Zapravo, to je postalo greška tek nakon što su te večeri Pauel i Herold ranili Sjuarda u njegovoj kući, a posebno nakon što je u 10 časova i 15 minuta Džon Vilks But neprimećen ušetao u Linkolnovu ložu tokom izvođenja predstave „Naš američki rođak“ u Fordovom pozorištu, predsedniku pucao u glavu iz „derindžera“, nožen izbo majora Henrija Ratbona koji je pokušao da ga uhvati, pa skočivši iz lože na pozornicu i digavši nož visoko uvis, viknuo: „Tako uvek tiraninu“ (lat. Sic semper tyrannis; taj izraz se pripisuje Marku Juniju Brutu (srednje ime Butovog oca je bilo Brutus), zvanični je moto Virdžinije još od 1776, a u Butovo je doba bio stih popularne južnjačke ratne pesme koja je danas zvanična državna pesma Merilenda).

Šta je greška? Kada je seo za šank, ležerno je pitao barmena gde se nalazi potpredsednik Džonson. Ovaj mu je valjda odgovorio da nije siguran, ali samom raspitivanju nije pridao nikakvu pažnju. Tek mu je kasnije te večeri to pobudilo sumnju, nakon što je čuo šta se desilo u Fordovom pozorištu, pa je otišao u policiju i prijavio slučaj „čoveka sumnjivog izgleda u sivome kaputu“.

Pogubljenje Džordža Aceroda, Meri Sarat, Luisa Pauela i Dejvida Herolda dana 7. jula 1865. godine zbog zavere da se izvrši niz atentata na američkog predsednika Linkolna, potpredsednika Džonsona i državnog sekretara Sjuarda. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Snage reda su mu pretresle hotelsku sobu, ustanovile da tu nije spavao, a ispod jastuka pronašle napunjeni revolver i skriveni nož. Takođe — čekovnu knjižicu Džona Vilksa Buta. Uhapšen je 20. aprila u kući svog rođaka Hartmana Rihtera u merilendskoj varoši Džermantaun.

Sam But je neverovatnom spretnošću uspeo da pobegne sa lica mesta i skrivao se u merilendskim šumama i na farmama dvanaest dana, pre nego što je poginuo prilikom akcije hapšenja. Do toga je došlo kada je vojska opkolila i zapalila ambar u kojem se pritajio, nakon što je odbio da se preda, da bi ga potom jedan narednik ubio hicem iz pištolja. Zanimljivo, sa njim se skrivao i Harold koji se predao i kojem je odmah potom suđeno zbog učestvovanja u zaveri da se života liši šef Bele kuće i državni poglavar Amerike.

Njemu i ostalima je suđeno pred vojnim sudom, a među tim ostalima je bio i „jadni“ Aceroda koji nije imao hrabrosti da bilo šta izvede. Njegov advokat je dao sve od sebe, na sav glas je govorio o njegovom hroničnom i „poznatom kukavičluku“, o tome da mu But poverio nebitnog Endrjua Džonsona samo zato što je znao da ovaj to neće uraditi, ali uzalud.

Osuđen je na smrt i pogubljen vešanjem 7. jula 1865. godine, zajedno sa Luisom Paulom, Dejvidom Heroldom, i Meri Sarat, majkom Džona Sarata koji je pobegao u Evropu pa u Egipat, i kome se nakon hapšenja i izručenja 1867. godine sudilo pred civilnim sudom na kojem je porota bila podeljena pa nikada nije ni osuđen (osam porotnika je glasalo da nije kriv, četiri da jeste).

Posetioci porodičnog imanja porodice But, čiji je najčuveniji izdanak Džon Vilks But ujedno i najozloglašeniji zbog atentata na Linkolna, često na grob Džonovog oca Džunijusa Brutusa Buta ostavljaju penije na čijem je aversu Linkolnov lik. Foto: Wikimedia Commons/Something Original

(P. L.)