Juriš lake konjice, ratna epizoda koja je postala simbol vojničke časti i hrabrosti, ali i uzaludnosti i tragičnosti rata

Juriš lake konjice, čuveni britanski napad na ruske položaje tokom Bitke kod Balaklave u okviru Krimskog rata. Foto: Wikimedia Commons/loc.gov

Bitka kod Balaklave vodila se 25. oktobra 1854. godine, u sklopu Opsade Sevastopolja, tokom Krimskog rata u kojem je sa jedne strane stajala Ruska imperija, a sa druge bile Britansko, Francusko i Osmansko carstvo te pri kraju i Kraljevina Sardinija, odnosno Pijemont koji će nekoliko godina kasnije ujediniti Italiju u jednu državu.

Preporučujemo

Bio je to krvav rat koji je trajao od 16. oktobra 1853. do 30. marta 1856. godine, i koji se okončao savezničkom pobedom a sramotnim ruskim porazom na sopstvenom tlu. Neposredni povod je bio banalan: pitanje ko će biti u posedu ključeva Crkve Rođenja Hristovog u Vitlejemu zapravo je bilo pitanje ko će štititi hrišćane na prostoru Turske, da li Rusija ili Francuska.

U stvari, to je bilo pitanje međunarodnog prestiža, i imalo je malo veze sa religijom a mnogo više sa željom imperatora Napoleona Trećeg da obnovi veličanstvenost Francuske kao sile (dotični je takođe planirao da Srbima obnovi „Dušanovo carstvo“), te straha Zapada od snažnog uspona i ekspanzije Carske Rusije pod palicom imperatora Nikolaja Prvog, na uštrb Otomanskog carstva.

No, pomenuta Bitka kod Balaklave došla je nakon savezničke pobede u Bici kod Alme, prvog značajnijeg okršaja nakon njihovog iskrcavanja na Krimu. Pobeda nije bila odlučna, neprijatelj nije gonjen i situacija nije iskorišćena; Rusi su kasnije govorili, da su saveznici istoga dana mogli lako zauzeti Sevastopolj, da su samo pritisli ka jugu. Zbog toga je počela opsada. Francuzi, pod komandom maršala Kanrobera, zaposeli su prostor zaliva na zapadnoj strani, dok su se Britanci, pod komandom lorda Raglana, smestili kod južne luke Balaklava. Ali to je značilo da Britanci moraju da štite desno krilo opsade, za šta nisu imali dovoljno ljudstva zbog samih opsadnih operacija i gubitaka kod Alme.

Centralni deo ogromne slike „Panorama Sevastopolja“ Franca Aleksejeviča Ruboa, nastala u periodu 1901-1904. sa prikazom Opsade Sevastopolja tokom Krimskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Valentin Ramirez

Rusi — koji su se za to vreme pregrupisali — primetili su to, i počeli sa pripremama za napad na Balaklavu, sa namerom da preseku glavnu dušmansku liniju snabdevanja. Namera glavnokomandujućeg svih ruskih snaga admirala Aleksandra Menšikova bila je da to izvede uz pomoć pojačanja koja su stizala sa dunavskog ratišta; udarna igla tih novih snaga bila je 12. pešadijska divizija pri 4. korpusu, na čelu sa generalom Pavelom Liprandijem (inače oficirom špansko-italijanskog porekla).

Bitka je počela napadom ruske artiljerije i pešadije na osmanlijske redute (proste fortifikacije iznad većeg utvrđenja, ograđeni grudobrani, često od zemlje, ponekad od kamena ili cigle) koji su obrazovali prvu liniju odbrane Balaklave. Turci su se držali neko vreme, ali su na koncu popustili pod ruskim naletom i morali da se povuku. Kada su redute pale, ruska konjica krenula je na drugu odrambenu liniju — takozvanu Tanku crvenu liniju — na kojoj je pored Turaka bila i britanska 93. brdska regimenta. Rusi su odbijeni i primorani na povlačenje u seriji britanskih juriša, ali je samo poslednji ušao u anale kao jedan od najcrnjih događaja u britanskoj vojnoj istoriji. U pitanju je čuveni Juriš lake konjice.

Naime, lord Raglan je nameravao da pošalje laku konjicu — koja se sastojala od 4. i 13. dragonske, 17. lanserijske te 8. i 11. husarske regimente, pod komandom lorda Kardigana — ne bi li sprečio Ruse da pomere šest turskih topova koji su im pali u ruke nakon sloma prve osmanlijske linije. Ali, došlo je do nesporazuma pa je laka konjica umesto na taj deo bojišta krenula u frontalni napad na potpuno drugi ruski položaj na kojem se nalazilo dvadeset bataljona pešadije i više baterija sa pedeset artiljerijskih oruđa.

Jutarnji sastanak tokom Krimskog rata. Britanski lord Raglan, turski mušir Omer-paša Latas i francuski maršal Pelisije. Foto: Wikimedia Commons/media.iwm.org.uk

Samo Raglanovo naređenje bilo je krajnje nejasno, i glasilo je ovako: „Lord od Raglana želi da konjica brzo napreduje na front, prati neprijatelja, i pokuša da spreči neprijatelja da odnese topove. Konjička artiljerija može da učestvuje. Francuska konjica je vama sleva. Odmah“.

Glavnokomandujući čitave britanske konjice lord Lukan mislio je da Raglan priča o grupi ruskih topova na kraju doline, dok je Raglan u stvari govorio o tim turskim topovima koji se nisu videli sa Lukanovog položaja. Kapetan Luis Edvard Nolan, koji je doneo zapovest od Raglana, na Lukanovo pitanje: „Da napadnemo šta? Koje topove, gospodine?“, neodređeno je rukom mahnuo ka istoku i rekao: „Tamo, gospodaru, vaš je neprijatelj! Tamo su vaši topovi!“

Kada mu je saopšteno šta se od njega očekuje, Kardigan je doveo u pitanje zdravorazumstvo zapovesti. „Dozvolite mi da vam ukažem na to da je baterija u centru, baterija na svakom krilu, i da je tlo prekriveno ruskim puškama“, rekao je Lukanu. Ovaj mu je odgovorio: „Znam. Ali lord Raglan će dobiti ono što traži. Nemamo izbora osim da poslušamo.“

Tako je laka konjica krenula u juriš, svesna ka čemu zapravo hrli, svesna uzaludnosti, spremna da hrabro izvrši naređenje uprkos neminovnoj smrti. Možda u tom trenutku shvativši da je došlo do nesporazuma i da je on jedan od krivaca, za njima je krenuo Nolan, ali je u prvom minutu juriša stradao od gelera.

Preživeli nakon Juriša lake konjice, čuvenog britanskog napada na ruske položaje tokom Bitke kod Balaklave u okviru Krimskog rata. Foto: Wikimedia Commons/loc.gov

Kao i znatan broj jurišnika jer, nastala je klanica. Što je najluđe od svega, Britanci su se domogli ruskih položaja i isterali ih, ali su pretrpeli tako strašne gubitke da su morali da se povuku. Lord Lukan, koji je predvodio napredovanje teške konjice iz pozadine, bio je lakše ranjen, ali je naredio zaustavljanje shvativši da će laka konjica biti uništena. Neki smatraju da je uzrok bila njegova netrpeljivost prema šuraku — Kardiganu. Kardigan je preživeo juriš; od 673 oficira i vojnika koji su učestvovali u njemu (neki izvori govore o 661) poginulo je 118 dok je 127 ranjeno; poginula su i 362 konja.

„To je divno, ali to nije rat“, rekao je nakon bitke francuski maršal Pjer Boske. Ruski zapovednici su posle govorili, kako su isprva mislili da su Britanci pijani: nisu mogli da veruju šta ovi rade. Ugled britanske konjice nakon ovoga naglo jako je porastao u svetu, ali ne i ugled njihovih komandanata. Raglan je Lukana optužio za katastrofu, i ovaj je opozvan, ali u suštini nikada nije snosio posledice niti je priznao svoju krivicu. Upravo suprotno, krivio je Raglana i pokojnog Nolana. Čini se, da je bio u pravu.

Lord Alfred Tenison, zvanični dvorski pesnik tokom većeg dela vladavine kraljice Elizabete, i jedan od najvećih engleskih poeta poslednjih vekova, napisao je pesmu „Juriš lake konjice“ svega šest sedmica nakon događaja. Stihovi: „Njihovo nije da pitaju zašto [...] njihovo je da izvrše ili poginu“, postali su simbol vojničke časti i hrabrosti, iako je sam juriš postao i simbol uzaludnosti. Originalni stihovi glase: „Charge, was the captain's cry; / Their's not to reason why, / Their's not to make reply, / Their's but to do and die, / Into the valley of Death.“

(P. L.)