Zašto ulice širom Hrvatske nose ime po pristalici četničkog pokreta (FOTO)

Sleva nadesno: prvi je Trenko Rujanović, drugi Stevan Nedić Ćela, četvrti Kosta Vojinović, peti vojvoda Vuk, osmi Ilija Trifunović-Birčanin. Prvi balkanski rat, 1912. godina. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Pojam „četnik“, svaki put kada se izgovori ili potegne u današnje doba, izaziva snažnu polarizaciju našeg društva i dovodi do manifestacije najdublje podele u srpskom narodu: na pristalice „naprednih ideja“, i na „tradicionaliste“.

Nekada nije bilo tako, i savremeno shvatanje četništva najvećim je delom posledica zbivanja iz međuratnog i perioda Drugog svetskog rata, bez obzira da li ste pobornik istorijskih ili paraistorijskih istina. Četnici su, tada, bili rojalistički i pre svega srpski nacionalistički borci; originalno, međutim, njihov rojalizam nije bio preterano izražen, pošto je dominirao nacionalizam.

Kažemo originalno jer, suprotno onome što mnogi neupućeni ljudi misle, četnici nisu nastali u doba nakon Aprilskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije već krajem XIX i početkom XX veka. Premda je dubrovački Srbin Matija Ban, po kome beogradsko Banovo brdo nosi ime, skovao reč „četnik“ još 1848. godine (isti čovek je skovao i reč „Jugosloven“), kada je na temelju jednog poljskog priručnika napisao „Pravila o četničkoj vojni“, prve prave „četničke“ odrede osnovali su Bugari utemeljenjem VMRO-a (Unutrašnja makedonska revolucionalna organizacija) u Solunu 1893—94. godine.

Markantni vojvoda Vuk pozira fotografu nekoliko godina pre pogibije na Kajmakčalanu. Foto: Arhiva/heroesofserbia.com

Ti Bugari, koji će među Makedoncima vrlo brzo proširiti velikobugarsku ideologiju, nazivani su komitima: „komit“ znači „pripadnik komiteta“, a „komitet“ se odnosi koliko na specifični vid organizacije kojom se upravljalo putem komiteta odnosno odbora (svaka četa bila je mali borbeni komitet), toliko i na konkretne komitete koji su kontrolisali te oružane grupe (sam VMRO bio je pri osnivanju nazvan „Bugarski makedonsko-odrinski revolucionarni komiteti“).

Srbi u nekoliko gradova svog kraljevstva osnivaju četničke Centralne odbore 1902, a septembra meseca naredne godine, nešto nakon Majskog prevrata, dolazi do reorganizacije više tih komiteta i formira se Srpski komitet, poznat i kao Centralni revolucionarni tajni odbor kao i Centralni odbor srpske četničke organizacije. Njihova borba bila je pomalo zadocnela, jer su u tim kritičnim decenijama krajem XIX veka Bugari već dobrano zagazili u bugarizaciju Makedonije, ali nije bila ni bez osnova ni bez nade da se stvari mogu preokrenuti na našu vodenicu.

To se posebno pokazalo u toj deceniji koja je prethodila Balkanskim ratovima, kada su srpski komiti bili vrlo aktivni na Kosovu, Metohiji i u Makedoniji. Mnogi je potonji velikoratovski heroj za srpsku stvar svoju karijeru počeo upravo u komitskim redovima. Ipak, naših je komita na tom prostoru bilo mnogo manje od bugarskih „kolega“: kada je izbio Prvi balkanski rat, postojalo je 110 bugarskih, 108 grčkih i samo 30 srpskih četničkih odreda (kao i pet vlaških).

Četnici vojvode Vuka se slikaju sa svojim mrtvim zapovednikom posle njegove pogibije na Kajmakčalanu. Foto: Arhiva/heroesofserbia.com

Tada su u srskom narodu reči „četnik“ i „komita“ bili sinonimi i koristili su se ravnopravno (Bugari su koristili samo reč „komita“ dok su Grci bili „andarti“), premda je „komita“ u nas ipak bila donekle popularnija, verovatno zbog „naprednog“ prizvuka (u to je vreme nacionalizam još uvek privlačio socijalne revolucionare kojima je monarhija bila pre svega oruđe za ispunjenje ciljeva a ne cilj sam po sebi; nigde se to nije bolje u našoj istoriji demonstriralo nego tokom pomenutog Majskog prevrata kada je bračni par Obrenović brutalno likvidiran iz čisto nacionalnih pobuda, i nakon kojega republika nije proglašena samo zbog spoljnopolitičke situacije).

Ali, nakon Prvog svetskog rata među Srbima reč „komita“ praktično zamire i ostaje samo „četnik“. Razlog verovatno leži u navedenom prizvuku: karađorđevićevskoj monarhiji koja je težila svom samoodržanju više je ležao „tradicionalistički“ prizvuk; uostalom, tokom Solunskog procesa obračunali su se sa glavnim vinovnicima revolucionarnog regicida iz 1903.

U tom međuratnom periodu, četnička udruženja bila su vodeće srpske ali i jugoslovenske patriotske organizacije. Dakle, četnika je bilo i Srba i Hrvata i Slovenaca, ali nisu svi bili u istim grupacijama. Šta više, bila su to rivalska udruženja, neka pomenutih projugoslovenskih a druga prosrpskih stajališta, jedni za Crnu ruku a drugi pak za Belu (onu koja je predvođena budućim generalom i premijerom Petrom Živkovićem u Solunu stala uz kralja Aleksandra i lažno svedočila protiv Apisa i drugova).

Pod uticajem Jugoslovenske demokratske stranke (često jednostavno nazivane Demokratska stranka, ponekad i Demokratska zajednica) na čijem je čelu tokom čitavog perioda Kraljevine SHS/Jugoslavije bio Ljubomir Davidović (od 1919. pa sve do smrti 1940. godine, kada ga je nasledio Milan Grol) nalazilo se Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine.

Vojvoda Vojislav Tankosić sa svojim četnicima tokom Balkanskih ratova. U srednjem redu, drugi sleva, kleči Mustafa Golubić. Foto: Wikimedia Commons/badnjak.com

Ono je bilo prvo, i tek nakon toga osnovali su pripadnici Narodne radikalne stranke svoje suparničke organizacije pod nazivima Udruženje srpskih četnika za Kralja i Otadžbinu te Udruženje srpskih četnika „Petar Mrkonjić“. Te dve grupacije su se 1925. godine ujedinile u Udruženje srpskih četnika „Petar Mrkonjić“ za Kralja i Otadžbinu, na čijem je čelu bio Puniša Račić, barem do 1928. godine i skupštinskog atentata na Stjepana Radića.

Kasnije se od te organizacije otcepio Ilija Trifunović-Birčanin i osnovao Udruženje starih četnika, dakle veterana koji nisu primali nove članove koji su im hrlili iz koristoljublja, dok je u lukrativnu fotelju predsednika onog radikalskog udruženja seo Kosta Pećanac, nameran da primi sve koji su voljni da plate. Tako je 1938. godine u tom prosrpskom četničkom društvu bilo hiljadu odbora po čitavoj zemlji sa skoro pola miliona članova, mahom srpskih seljaka i malograđana, sa neznatnim brojem intelektualaca.

Jedni su, dakle, bili pod ideološkim uticajem Srpska nacionalističke omladine, radikalske organizacije, dok su drugi ideološki bili uz Organizaciju jugoslovenskih nacionalista (popularnu Orjunu) koja je težila integralnom jugoslovenstvu koje je polazilo od koncepta jedinstvenog jugoslovenskog naroda podeljenog na tri plemena.

Kojoj god organizaciji da su pripadili, četnici su režimu u međuratnom periodu uglavnom služili za obračun sa neistomišljenicima, za razbijanje štrajkova radnika i demonstracija te političkih zborova pre izbora, a retko za borbu protiv probugarskih komitskih bandi koje su delovale u Makedoniji, pošto se u ta udruženja nije ulazilo iz ubeđenja nego iz koristi, pa je mali broj njih bio spreman da rizikuje život.

Slovenački četnici na Dolenjskem u Sloveniji, 1942-1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Znaci.net

Tako je i njihova društveno-politička uloga bila ograničena činjenicom da im je vođstvo bilo korumpirano, članstvo koristoljubivo a sveukupna organizacija lišena neke dublje ideološke osnove. To se najbolje videlo kada je nastupila okupacija a Kosta Pećanac kao predsednik tog najvećeg prosrpskog udruženja, odmah stupio u otvorenu kolaboraciju sa Nemcima, naviknut na lagani život u kojem ga drugi poje i hrane.

Na ovde priloženoj slici možete videti spomenicu koju je jedno četničko udruženje izdalo svom darodavcu, „gospodinu Nikoli Tesli, velikom naučniku“. Koje je to udruženje bilo? Slika nije najbolja, ali se na osnovu pečata na dnu dokumenta može zaključiti da se radi o Udruženju četnika za slobodu i čast otadžbine. Ako je tako, to je onda ono projugoslovensko udruženje.

Njima je naš najveći naučnik i pronalazač uputio neki novčani dar a oni su njemu uzvratili spomenicom. U pitanju je 1938. godina, ali je mesec teško razaznati: verovatno se radi o 28. junu, zbog Vidovdana, ali može biti i da je jul ili avgust. U pitanju je odbor iz Bele Crkve, ako dobro razaznajemo šta piše.

Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine izdalo je 1938. godine spomenicu svom darodavcu, „gospodinu Nikoli Tesli, velikom naučniku“. Foto: Facebook

Međutim, ono što pri identifikaciji ovog udruženja buni jeste činjenica da se u donjem desnom uglu nalazi slika Koste Pećanca, ali to sa druge strane može biti kompromisni i integralistički omaž tom vojvodi koji se kao četnički vojvoda proslavio u Srpskoj akciji u Makedoniji, tokom Prvog i Drugog balkanskog te Prvog svetskog rata. Uostalom, na vrhu su Voja Tankosić, vojvoda Vuk, Jovan Babunski... Dakle, svi najvažniji.

Kako god bilo, Tesla je bio pristalica nekih predratnih četnika, kojih tačno nije preterano važno, mada su verovatno u pitanju ti projugoslovenski, budući da je Tesla bio kosmopolita i internacionalista, Jugosloven, premda uvek Srbin.

Uostalom, tokom susreta sa kraljem Petrom II u Njujorku 1942, kazao je: „Ponosan sam da sam Srbin i ponosan sam da sam Jugosloven. Naš narod ima toliko snage, da nema sile koja ga može razoriti. Hitler će propasti i to brzo, a Jugoslavija će uskrsnuti. Veličanstvo... Čuvajte Jugoslaviju. Ja se nadam da ću doživjeti, i to će mi biti najradosniji čas u mojem životu, kad se Vi vratite u veliku i sretnu Jugoslaviju.“

A to se može zaključiti čak i iz onog često zloupotrebljenog telegrama upućenog Vlatku Mačeku. Naime, ovaj mu 25. maja 1936. godine čestita porukom: „Velikom sinu naroda srbskog a domovine Hrvatske, vođi čovječanstva u borbi sa prirodom čestita u ime hrvatskoga naroda, dr Vlatko Maček“ a Tesla mu narednog dana odgovara: „Hvala na mnogo cienjenoj čestitki i počasti, jednako se ponosim moga srbskog roda i moje hrvatske domovine, živeli svi Jugoslaveni. Nikola Tesla.“ Dakle, Tesla citira deo Mačekove poruke (Hrvati to čupaju iz konteksta pa ispada da se sam Tesla tako deklarisao) i dodaje svoj projugoslovenski stav, možda i da bi podbo hrvatski separatizam.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(O. Š.)