Da li su ovo stvarne granice Irana? Jedni ovo nazivaju Velikim Iranom, a drugi „iranskim kulturnim kontinentom“

Veliki Iran, ili Velika Persija, ideja iranskog kulturnog prostora daleko veća od savremene Islamske Republike Iran. „Enciklopedija Iranika“ zove ga „iranskim kulturnim kontinentom“, a najveći deo ovog tla tokom poslednjih 2.700 godina bio je deo raznih iranskih imperija. Foto: Wikimedia Commons/Hosseiniran

Reč „Iran“ na savremenom farsiju, kako se često naziva persijski jezik, znači „zemlja Arijevaca“, i predstavlja lingvističku kontinuaciju starog genitiva množine „aryānām“ što na protoiranskom znači „[od] Arijevaca“; u „Avesti“, zbirci zoroastrijanskih svetih spisa, reč je zapisana u obliku „airyānąm“. Izvorno, pojam „Arijevac“ značio je „plemić, plemeniti čovek, onaj koji plemenito deluje“, i u tom smislu je korišćen i od strane Indo-Arijevaca.

Preporučujemo

Ali, sve do sloma Parćanskog carstva tokom prve polovine III veka, ideja „Irana“ imala je samo etničku, jezičku i religijsku vrednost, dakle u širem smislu kulturnu, ali ne i političku konotaciju. Nije postojao Iran kao država, odnosno, iransku državu niko nije zvao Iranom.

Persijski strelci na frizu palate ahemenidskog cara Darija I u Suzi. Čuva se u Luvru. Foto: Wikimedia Commons/Jebulon (2010)

Tek kada 224. godine na istorijsku pozornicu stupa dinastija Sasanida koja smenjuje Parćane, nastaje ideja „iranskog“ carstva koja je u tesnoj vezi i praktično je proizvod stapanja interesa nove vladarske kuće i zoroastrijanskog sveštenstva. Tako dolazi do političkog koncepta koji se nazivao „Ērān-šahr“, odnosno „Kraljevsko Iranaca“; „ēr“ je bio sada već srednjepersijski ekvivalent staropersijske reči „arija“.

Pošto su sva iranska carstva — od Međanskog i Ahemenidskog preko Parćanskog i Sasanidskog do Samanidskog, Safavidskog, Afšaridskog i Kadžarskog — zaposedala zemljišta koja daleko prevazilaze ono koje danas zauzima Islamska Republika Iran, i pošto je počev od starog veka do danas na tom podneblju iranska kultura (mada se može reći persijska) uvek bila superiorna i snažnog asimilatorskog karaktera, ceo se taj prostor — od Kavkaza i Anadolije do doline Inda i Himalaja, od Srednje Azije do Mesopotamije — naziva Velikim Iranom ili Velikom Persijom.

Kapija svih naroda u Persepolisu, ceremonijalnoj prestonici Ahemenidskog carstva. Usled svoje zabačenosti i planinskog terena nije bila praktična za središte goleme imperije, pa su stvarne prestonice bile Suza, Vavilon i Ekbatan. Foto: Wikimedia Commons/Alborzagros

U suštini, koncept Velikog Irana pokriva sve teritorije koje su tokom većeg dela istorije, barem u poslednjih 2.700 godina, bile deo persijskih odnosnog iranskih imperija, počev od one koju su stvorili pomenuti Međani, budući da su bili prvi koji su ujedinili razjedinjene državice i plemena na Iranskoj visoravni.

Ovaj koncept se može okarakterisati kao kulturna super-država (šta više, „Enciklopedija Iranika“ ide korak dalje pa prostor na koji se odnosi naziva „iranskim kulturnim kontinentom“), a interesantno je to, što je u predislamskim vremenima postojao je izvesni dualizam između jezgra tog „kontinenta“ koje se nazivalo „Iran“, u kome su živeli stari iranski narodi (okvirno, misli se na središnji deo Iranske visoravni), i okolnih oblasti kojima se vladalo a koje su se skupno nazivale „Aniran“ (dakle, Iran u negaciji).

Ako odemo još dalje u prošlost, kada se govorilo o mitološkim vremenima, koristio se pojam „Iranzamin“ odnosno „Zemlja Iran“, koji je bio stavljan u suprotnost sa pojmom „Turanzamin“, što znači „Zemlja Turan“ (verovatno prostor Srednje Azije iznad Iranske visoravni).

Karta tzv. Prvog persijskog carstva dinastije Ahemenida, na vrhuncu svog prostiranja početkom V veka pre nove ere za vlade Darija I. Foto: Wikimedia Commons/Fabienkhan

„Iran označava sve zemlje i narode gde su iranski jezici korišćeni ili se koriste, i gde su u prošlosti postojale raznolike iranske kulture“, pisao je američki iranolog Ričard Nelson Fraj. „Mnogo sam puta ukazao na to, da trenutni narodi Srednje Azije, bilo iranskih bilo turkijskih jezika, imaju jednu kulturu, jednu religiju, jedan sklop društvenih vrednosti i tradicija, sa samo jezikom koji ih razdvaja“.

Fraj je takođe ukazivao na činjenicu, da etnička pripadnost tradicionalno na tom prostoru nikada nije igrala presudnu ulogu, niti bila faktor deoba među stanovništvom, te da je takva sadašnja situacija sa etničkim nacionalizmima direktna posledica zapadne kolonijalističke intervencije i tokova razvoja zapadne misli tokom XIX veka (nešto slično se može reći zapravo i za samu Evropu, gde su takođe etniciteti počeli da igraju važnu ulogu tek posle Francuske revolucije; Balkan je takođe primer za to).

(O. Š.)