Godišnjica najveće srpske sramote: Kako je šest SS-ovaca na čelu sa 28-godišnjim kapetanom, ukradenim motornim čamcem osvojilo Beograd pre 77 godina
Postoje vremenski periodi tokom kojih se istorija piše i izučava, tokom kojih se ljudi prepiru oko prošlih događaja, zauzimaju strane u davnašnjim sukobima i svađaju se oko njihovih ishoda. I postoje vremenski periodi tokom kojih bukti požar koji širi oluja zbivanja, o kojima se kasnije piše, koja se izuvačaju i služe kao materijal za svađe i prepirke.
Drugi svetski rat je bio jedan takav požar i jedna takva oluja — najveći požar u istoriji sveta, i najveća oluja. Premda se zbog obima, razmera uništenja i smrti, ali nadasve zbog njegovog ideološkog karaktera, taj sukob danas posmatra kao da je bitno drugačiji od svih prethodnih, istina je, da je on u svojoj suštini bio rat kao i svaki drugi rat.
Takođe je istina i to, da se zbog ideološkog karaktera te divovske borbe između dobra i zla, sa teškom mukom odlučujemo da poraženim vojskama i vojnicima Osovinskih sila, pre svega Nemačkoj, priznamo individualne činove herojstva. Uostalom, kako priznati individualno junaštvo nekome ko je pripadnik kolektiva s pravom žigosanog žigom masovnog ubice nedužnih civila?
Bez želje da ulazimo u pitanje koliki je zapravo odstotak oficirskog kadra i običnih vojnika Vermahta, pa čak i Vafen-SS koji je bio ideološki nabijen nacizmom, učestvovao u pokoljima i genocidu (činjenica je da svaka vojska od kako je sveta i veka čini zločine, ali je takođe činjenica i da je priroda nacističkog režima Trećeg rajha bila takva, da u slučaju njihove oružane sile, zbog „izvršavanja naređenja“ pretpostavljenih, procenat mora odstupati od uobičajenog), na današnji dan želimo da se podsetimo jednog slučaja nestvarnog individualnog junaštva koje je istovremeno, nažalost, možda i naša najveća sramota.
U centru događaja koji su se zbili 12. aprila 1941. godine u Beogradu, nalazio se 28-godišnji SS-kapetan Fric Klingenberg, rođen 17. decembra 1912. godine, inače diplomac esesovske „junkerske škole“ za oficire u Bad Telcu (nem. SS-Junkerschule Bad Tölz), na jugu Bavarske.
Njegov podvig je vredan divljenja, bez obzira na to što nam je bio neprijatelj i agresor (uostalom, setite se da su Nemci 1916. podigli svojim neprijateljima, srpskim vojnicima, spomenik na Košutnjaku), jer je sa šakom ljudi, odlučno i bez premišljanja, drsko i genijalno, iskoristio okolnosti da sebi stvori priliku da izvede nešto nečuveno. Neće nam kruna pasti s glave ako to budemo priznali, pa čak i jednom nacisti (nismo upoznati sa postojanjem njegovih ratnih zločina, a istorija nas u celini uči da se ovakvi ljudi, tipovi s prve linije fronta, retko ili nikada ne iživljavaju nad nejači; to mahom čine „pozadinci“).
Klingenberg je tokom najvećeg dela svoje vojne karijere bio pripadnik elitne 2. SS oklopne divizije „Rajh“ (nem. 2. SS-Panzerdivision „Das Reich“), a vatreno krštenje je doživeo tokom Bitke za Francusku proleća 1940. godine, kada se mnogo puta istakao hrabrošću i bio odlikovan, prvo Gvozdenim krstom II klase a potom i I klase.
Pomenimo to, da je tokom spasavanja nekih tenkista čije je oklopno vozilo naletelo na minu i našlo se pod vatrom mitraljeskog gnezda, sam prešao stotinu metara preko otvorenog polja da bi granatom uspešno eliminisao francuski položaj. Zatim da je drugom prilikom na sopstveni položaj navukao artiljerijsku vatru da bi zbunio neprijatelja i sprečio protivnapad, što je čitavoj nemačkoj koloni omogućilo proboj. Slično tome, jednom prilikom je naveo „štuke“ da se obruše na njegov položaj kako bi sprečio povlačenje neprijatelja, što je dovelo do zarobljavanja 55 francuskih vojnika.
Zbog toga što je iz svih ovih podviga, neprestano plešući sa smrću na bojištu, izlazio bez koliko jedne ogrebotine, njegovi ljudi su mu dali nadimak „Mađioničar“, a on je njih počeo da uči kako da se snalaze i da kradu da bi opstali, budući da su često bili prethodnica koja je gubila vezu sa glavninom. Zvali su ih „Klingenbergovi kriminalci“, zbog velikog broja prigovora i žalbi koje su stizanje na njihov račun, a koje nadređeni nikada nisu uspeli da dokažu. Mnogi su, zbog njegove lude hrabrosti, okretali glave zbog tih sitnica i gluposti (možda je interesantno to, da su drevni Spartanci dečake na obuci nedovoljno hranili da bi ih primoravali da kradu, a kažnjavali su ih samo kada bi bili uhvaćeni).
Uglavnom, bio ga je glas „inteligentnog tvdoglavca, odanog ali spremnog da koriguje svoje nadređene, briljantnog pod pritiskom ali arogantnog do ivice neposlušnosti“. Nije bio hvalisavac, čak ni kad bi popio u trenucima odmora; kada je nešto kasnije držao predavanja pitomcima škole u Bad Telcu, na pitanje kako je došao do ideje da osvoji Beograd, rekao im je: „Imao sam višak slobodnog vremena, pa sam sebi našao zanimaciju“.
Kada je izbio Aprilski rat, Klingenbergova motociklistička jedinica u okviru 2. SS oklopne divije „Rajh“ bila je zadužena za izviđanje i pripremu terena. Tako je 11. aprila, u popodnevnim časovima, stigao na obalu Dunava i bacio pogled na Beograd koji se pušio i dimio, u poluruševinama, poprilično opusteo, na Beograd koji je lizao svoje rane od bombardovanja i od uličnih borbi pljačkaša sa poštenim građanstvom.
Ostatak divizije bio je daleko iza njega, i njen dolazak nije mogao da očekuje do kasnih sati narednog dana. Znao je šta mu je borbeni zadatak, znao je da ima 24 časa da podnese izveštaj, ali je takođe video grad „široko raširenih nogu“, zreo za uzimanje (ako nam dozvolite da se tako izrazimo). Most kralja Petra II, na mestu današnjeg Pančevačkog, Jugoslovenska je kraljevska vojska porušila tokom prethodne noći, tako da prelaz preko njega nije bio moguć, ali čak i da je most bio čitav nije mogao računati na njega jer bi svakako bio dobro čuvan.
Nakon nekoliko sati osmatranja, jedan od njegovih ljudi je pronašao motorni čamac privezan za drvo na obali reke nabujale od obilnih kiša i otopljenog snega. Rešio je da u smiraj dana pređe na drugu stranu. Sa sobom je poveo jednog narednika i sedam vojnika, ali se zbog matice, koja ih je poprilično odnela, jedva dočepao desne obale. Dvojicu saboraca odmah je poslao nazad da prevezu ostatak jedinice. Međutim, u povratku je pri drugoj obali čamac udario u nešto i potonuo, bez žrtava.
KRALJEVINA ZA PATIKE: Rastužiće vas šta se zaista 6. aprila '41. događalo u Beogradu (FOTO) (VIDEO)
Klingenbergova „flota“ je tako prestala da postoji, a on se našao u izolaciji sa samo šest ljudi, i sa ograničenom količinom municije i hrane. Međutim, nisu pali u očajanje nego su odvažno nastavili dalje, ne razmišljajući o opasnostima i smrti. Sutradan ujutru im se predalo dvadesetak naših vojnika, te su tako došli u posed autobusa i dva kamiona britanske proizvodnje, kojima su nastavili put. U autobusu se obreo i jedan pijani nemački turista, kog smo bili zarobili kao špijuna i odredili ga za streljanje, a koji praktično nije imao pojma šta se dešava; no, govorio je srpski, što je kapetanu Klingenbergu bilo neophodno.
Koristeći se našim uniformama koje su skinuli sa zarobljenika, prošli su kroz nekoliko punktova jugoslovenske vojske a da se ništa nije desilo, da niko ništa nije posumnjao. Najneverovatnije od svega je to, što su naši zarobljeni vojnici igrali ulogu u toj šaradi, i što su pod takvim uslovima Nemci uspeli da zarobe još ljudi. Ta nisu svi redom mogli da budu Hrvati! Koliko je neozbiljna bila i ta država i njena vojska! Otpor im je konačno pružen tek negde na prilazu centru, kojom prilikom je došlo do dvočasovnog puškaranja.
Ali, sedam nemačkih vojnika razbilo je tu prepreku, a da niko od njih nije bio čak ni lakše ranjen; jedino je jedan redov uganuo zglob. Klingenberg je na čelu usamljene šestočlane armije, koja se pedantno obrijala i vratila u nemačke uniforme, stigao u centar grada i došao do našeg Ministarstva rata, čiju je zgradu našao napuštenu; potom je produžio do nemačkog poslanstva. Beograđani su razrogačenih očiju zbunjeno posmatrali neprijateljske vojnike, a Nemci su bili zapanjeni činjenicom da ih niko nije napao, te da Srbi prolaze i gledaju ali ipak idu svojim poslom, kao da je „sve to normalno“, što bi rekao Muta Nikolić.
Zapovedio je svom naredniku Hansu Hosfelderu da razvije zastavu Nemačkog rajha (neki kažu, i da prethodno skine jugoslovensku ali to se onda moralo desiti na zgradi neke naše zvanične institucije). Zatim je izdao naređenje ostalima da počnu da patroliraju neposrednim okruženjem, kako bi vojska i građanstvo stekli utisak da su oni ti koji drže konce u svojim rukama.
Nedugo potom, u zvaničnu posetu mu je došao svečano obučeni gradonačelnik Beograda Jevrem Tomić, skupa sa pratnjom gradskih većnika, da se raspita o uslovima predaje. Sa jedne strane, bio je to teško razumljivi kukavičluk, defetizam, izdaja, jer je jugoslovenska vojska, iako u potpunom rasulu, kapitulirala tek pet dana docnije u zgradi bivšeg čehoslovačkog poslanstva; sa druge strane, ni Jevrem Tomić niti njegova svita barem nisu pobegli iz grada kao što je to učinila većina naših vlastodržaca i „elite“; konačno, premda sramno iz naše perspektive, očigledno je da ondašnji Beograđani nisu bili preterano raspoloženi da ginu, te se ovo može shvatiti kao spasavanje života.
Bilo kako bilo, SS-kapetan Fric Klingenberg je obavestio Jevrema Tomića da se nalazi na čelu isturenog odeljenja nekoliko oklopnih divizija i da će Luftvafe sravniti grad sa zemljom ako im se ne bude javio radio-porukom, te da Nemci po ulasku u grad nikoga neće poštedeti. Kao poručeni, nekoliko nemačkih izviđačkih aviona preletelo je iznad Beograda tokom tog jednočasovnog pregovaranja; Klingenberg je u tom trenutku uperio prst ka nebu i rekao da sat otkucava, te da će, ako se sada predaju, grad i njegovi žitelji biti pošteđeni daljeg nasilja.
Njegovi saborci su bili jednako šokirani kao i prisutni Srbi, doduše iz drugih pobuda. Naime, Nemcima je radio-aparat bio pokvaren, i mogao je samo da prima poruke ali ne i da ih odašilje; oklopna divizija koja je ih je pratila bila je i dalje poprilično daleko, i ništa od onoga što je rekao nije bila istina; pritom, ponestajalo im je hrane i municije. Narednik Hosfelder mu je kasnije kazao da je pogrešio zanimanje, te da bi bolje bilo da radi za Gebelsovo ministarstvo propagande.
Međutim, varka je upalila, i Jevrem Tomić je predao ključeve Beograda koji je kapitulirao (priča da je ovaj gradonačelnik kasnije izvršio samoubistvo, kad je shvatio da je prevaren, najverovatnije nije tačna; po nekim navodima bio je živ leta 1941. godine). Skazaljka na satu tek je bila prešla 17 časova. Pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske su počeli na trgu da odlažu svoje oružje, i da se poslušno smeštaju u nekoliko gradskih hotela koje je Klingenberg odredio za improvizovane „logore“ za ratne zarobljenike, ispred kojih je bio postavio po jednog stražara. Čak i oni naši vojnici koji su naknadno dolazili u grad, nisu talasali i pokoravali su se naređenjima. Nije bilo nikakvih incidenata, svi su radili šta im se kaže. Sedam je**nih Nemaca osvojilo je grad od 300.000 stanovnika, i u njemu zarobilo preko 1.300 vojnika.
Klingenberg je izdao svega nekoliko naređenja, tek toliko da samopouzdanjem potkrepi obmanu, da se zna ko je gazda: od šefa beogradske policije je tražio i dobio spisak svih poznatih kriminalaca, a doktori i medicinske sestre su dobili nalog da se jave na dužnost, jer bolnice su morale nesmetano da rade: tako je kolaboracija sa okupatorom počela pre početka okupacije.
Jedina restrikcija koju je odredio ticala se policijskog časa posle 20h: samo oni koji su posedovali njegovo pismeno odobrenje mogli su tokom noći između 12-13. aprila da se kreću ulicama Beograda. Naposletku su se on i njegovi ljudi (koji su se smenjivali na straži) smestili u jednom od hotela, pronašli funkcionalni radio-aparat, obavestili komandu o svemu, i noć proveli uz vino i (naše) žene.
Sutradan se ujutru ostatak Klingenbergovih ljudi, koji su 11. aprila popodne ostali „nasukani“ na levoj obali Dunava, dokopao grada. Videvši nemačku zastavu, prvo su mislili da ih je divizija nekako zaobišla: zgranuli su se pronašavši svoje „izgubljene“ drugove i shvativši šta se desilo. Nešto malo brojčano jači nego prethodnog dana, počeli su da pokazuju još mišića plenidbom svih motornih vozila koje su mogli da nađu.
Konačno, istog tog dana uveče, stvarna prethodnica 2. SS oklopne divizije „Rajh“ ušla je u Beograd. Sve radio-poruke koje su od Klingenberga primali u prethodna 24 časa bili su odbacili, ubeđeni da su ga naši zarobili i da mu diktiraju šta da govori. Zapovednik njegovog korpusa general-lajtnant Paul Haser čak je pretio da će ga, nađe li živog u zarobljeništvu, izvesti pred vojni sud.
A pronašao ga je u bordelu, neobrijanog, pijanog, naparfemisanog. Na pitanje zašto nije izvršio dato naređenje, Fric je odgovorio: „Zauzeo sam grad. Šta sad treba da radim, da ga vratim natrag?“. Naposletku mu je sve oprošteno kada se shvatilo šta je uspeo da izvede: zapanjena Vrhovna komanda Vermahta razradila je složeni plan očekujući dugu i tešku bitku za Beograd, a dobila ga je na tacni bez kapi prolivene krvi. Još su ih predstavnici grada dočekali hlebom i solju (ili, po drugoj veziji, „vinom i sirom“).
Sve u svemu, Nemci su u Aprilskom ratu imali 151 poginulog, 392 ranjena i 15 nestalih vojnika, te 40 oborenih aviona. To su smešni gubici, imajući u vidu veličinu Kraljevine Jugoslavije. Sa druge strane, zarobili su bezmalo 350.000 naših vojnika, od čega 6.298 oficira; Hrvati i Makedonci su odmah pušteni na slobodu, dok su Srbi i Slovenci poslati u logore za ratne zarobljenike u kojima će većina provesti čitav rat.
Za svoj odvažni podvig kapetan Fric Klingenberg je od strane Adolfa Hitlera odlikovan Viteškim krstom Gvozdenog krsta. Svi njegovi drugovi koji su učestvovali u osvajanju Beograda, takođe su primili odlikovanja i dobili unapređenja.
Klingenberg je nakon toga učestvovao u Operaciji „Barbarosa“ pod komandom generala Hajnca Guderijana, i dobar deo rata je proveo upravo na Istočnom frontu, mada je povremeno odlazio u Bad Telc da drži predavanja. 1943. imenovan je za zapovednika 2. bataljona 2. oklopnog puka divizije „Rajh“, aprila 1944. odlikovan je Nemačkim krstom u zlatu, a u pukovnika je unapređen krajem te godine.
Januara 1945. postao je zapovednik 17. SS oklopno-grenadirske divizije „Gec fon Berlihingen“ (nem. 17.SS-Panzergrenadier-Division „Götz von Berlichingen“; ime je nosila po čuvenom nemačkom vitezu i pesniku iz XVI veka). Poginuo je 22. marta na Rajni, u sukobu sa nadirućim zapadnim Saveznicima, tvrdoglavo braneći položaje između Landaua i Nojštat-an-der-Vajnštrasea, u situaciji u kojoj je svima na svetu, a sigurno i u Nemačkoj, bilo kristalno jasno da je rat izgubljen i da nema ništa od „hiljadugodišnjeg rajha“. Čini se, da je njemu bilo bitno samo to, da vrši svoju dužnost kao pravi vojnik.
VIDEO Da li je sve moglo da bude drugačije?
(O. Š.)
Povezane vesti
ULICA OTVORENOG SRCA: 1. januar 2025. godine, tačno u podne!
Manifestacija "Ulica otvorenog srca" sutra u 8 beogradskih opština: Ovo je program
Kina sprovodi najveći razvoj oružanih snaga još od nacističke Nemačke: Alarmantan izveštaj Pentagona
<% post.title %>
Beogradski stranci: Istorija isklesana u kamenu - Porodica Bertoto
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Damir rezervisao apartman na planini, dao avans 27.000 dinara pa otkazao smeštaj i zapao u ozbiljan problem - umesto da ga brane, ljudi ga napali: "Gazda odbija da mi vrati novac"
"NIJE BRAT SAMO KOGA MAJKA RODI" Taksista Branko (43) donirao bubreg svom drugu iz školske klupe pa plemenitim gestom oduševio Srbiju (FOTO)
Kuvar Stefan odbio brojne svetske restorane vratio se u svoje selo: "Svi misle da sam otvorio malu kafanu, ali kad probaju moju hranu, sve im bude jasno"
Nody
Najveca Sramota Srbije nije sto je izgubila od jačega nego sto je poslije Nedić otvorio logor u Beogradu gdje su ubili hiljade jevreja,srba,roma i komunista,e to je sramota plus Dražina kolaboracija sa nacistima
Podelite komentar
Miki
Beogradjani nikad nisu ni ginuli u ratovima nego seljaci iz provincije.
Podelite komentar
Alen Riviera
Gde su tad bili oni junaci što su izašli na ulice sa parolom "Bolje rat,nego pakt"?
Podelite komentar