Šta je Adolf Hitler nakon pobede u Aprilskom ratu rekao na sednici Rajhstaga o puču, Srbima, Beogradu i Englezima

Adolf Hitler govori u Rajhstagu nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Originalna fotografija je crno-bela. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

Ovih dana obeležavamo godišnjicu Aprilskog rata, jedanaestodnevnog odmeravanja snaga između Jugoslovenske kraljevske vojske sa jedne strane, i udruženih snaga Trojnog pakta, pre svega Vermahta i SS-a, sa druge. Kako je to odmeravanje snaga počelo, kako je teklo i kako se završilo svi vrlo dobro znamo.

Preporučujemo

Loše po nas. Reći da smo bili samleveni, ne odgovora u potpunosti onome što se odigralo na našem tlu tih dana: bili smo zdrobljeni. To je i bio jedini mogući ishod tog sukoba, i to su svi objektivni ljudi znali i pre onog sudbonosnog puča od 27. marta i uličnih demonstracija.

Optuživati danas za poraz hrvatske dezertere i njihovu izdaju, potpuno je besmisleno. Čak i da je to bilo neki faktor, a nije u potpunosti sigurno da jeste, čak i ako ignorišemo činjenicu da je bilo i srpskih dezertera (premda svakako dosta manje nego hrvatskih), čak i ako se ne obaziremo na to da je Beograd sramotno osvojen od strane jednog esesovskog oficira i šest vojnika, u najboljem slučaju mogli smo izdržati nedelju dana duže. A konačni ishod bi bio isti.

Iz naše lagodne današnje perspektive, 27. martom mi se možemo ponositi kao svetlom tačkom svoje istorije, budući da smo pokazali srednji prst nacizmu i fašizmu u trenutku kada to niko drugi osim Engleza, Grka i nas nije smeo a Drugi svetski rat naposletku bio završen onako kako je završen (bilo je to kockanje: da je ishod tog globalnog sukoba bio obrnut, danas najverovatnije ne bi bilo mnogo Srba da o bilo čemu razmišljaju, a kamoli da se 27. martom ponose).

Beograd posle nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Das Bundesarchiv

U trenutku kada se taj čin odigrao, međutim, mogao je biti objašnjen jedino samoubilačkim porivom (koji nosimo i dalje u sebi) i sklonošću da se bude izmanipulisan za tuđe interese (nema sumnje da je britanska obaveštajna služba tada odigrala ključnu ulogu u puču; a to koliko nas je lako isprovocirati da delujemo protiv sopstvenih interesa a zarad tuđih, svi smo mogli da vidimo pre nekoliko godina tokom onog banalnog incidenta sa dronom i albanskom zastavom, kada smo potpuno predvidljivo uradili sve ono što su naši dušmani i očekivali).

Naš doprinos konačnoj pobedi, pak, sporan je, jer je pitanje da li smo na bilo koji način uticali na konačnu pobedu Saveznika. Tvrdimo da jesmo, tvrdimo da smo presudno odložili napad na SSSR, iako dokazi govore da je Operacija „Barbarosa“ pomerena sa maja na jun ne zbog nas ili Grčke (kojoj se, uostalom, i u ono vreme a i danas, jedinoj pripisivala ta čast) već zbog obilnih kiša i rasputice na tlu Rusije, iste one rasputice koja je nacistima te jeseni, srećno po čovečanstvo, došla glave.

Dakle, koliko je naša predstava o tom doprinosu objektivna, a koliko samozavaravanje kojim se daje nekakav smisao gubitku milion života i razrušenoj zemlji? Ne znamo. Uostalom, naknadna je to pamet, a i sve igra neku ulogu, koliko god mala bila, tako da bi pitanje trebalo da bude, da li je ta uloga vredela toliko ubijenih.

Trupe Vermahta u današnjoj Ulici kralja Milana nakon Aprilskog rata i bombardovanja Beograda. Foto: Wikimedia/Public domain

Jedna stvar je jasna: interpretacija činjenica zavisi od ugla gledanja na njih. Naš ugao drugačiji je od bugarskog ili mađarskog, danas i od hrvatskog, a svakako drugačiji od ondašnjeg nemačkog. Rezultat je taj, da iste činjenice svi interpretiramo potpuno različito. Na nemački ugao mi ni ne obraćamo pažnju, on nas ni ne zanima jer oni nisu bili u pravu; a ipak, upoznati se sa njihovim uglom neophodno je, pošto je to jedini način da se ti, i svaki drugi, sudbonosni događaji sagledaju i shvate u svoj svojoj kompleksnosti.

Stoga smo želeli da ovu godišnjicu nemačke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju iskoristimo na „skandalozan“ način: da vidimo šta je Adolf Hitler — samoproklamovani „firer“ tog zlikovačkog Trećeg rajha, te fabrike terora bez premca u ljudskoj istoriji — rekao 4. maja 1941. godine sabranim poslanicima Rajhstaga, nakon što su se operacije na našem i tlu Grčke okončale povoljno po Pakt triju sila, kako se tada uobičajeno u našoj javnosti nazivao Trojni pakt.

Hitler je počeo svoj govor tako, što je sažeo dotadašnji tok celokupnog sukoba, pre svega navodeći njegove uzroke, barem kako ih je on doživljavao. Za rat su, što se njega tiče, krivi jevrejski bankari, i Čerčil kao njihov glavni eksponent: oni su želeli rat jer im je, da parafraziramo, novac draži od ljudskih života. On, Hitler, nekoliko je puta ponudio mir, nakon pobede u Poljskoj pa ponovo nakon pobede u Bici za Francusku (doduše, to jesu činjenice), i svaki put je ponuda odbijena a u britanskoj štampi predstavljena kao znak nemačke slabosti i straha.

Vojnici Vermahta u okupiranom Beogradu aprila 1941. Foto: Wikimedia/Public domain

Potom kaže: „Apel ove budale (Čerčila; prim. nov) i njegovih vazala, upućen nemačkom narodu, da mi otkaže podršku na praznik Prvog maja, može biti objašnjen jedino kao paralitičko oboljenje ili manija jednog pijanice (izgleda da je Čerčilova sklonost piću i tada bila dobro poznata; prim. nov).

Odluka da se Balkan transformiše u ratište, takođe ima korena u ovom abnormalnom mentalnom stanju. Kao ludak, ovaj čovek jurcao je Evropom bezmalo pet godina u potrazi za bilo čim što može da gori. Nažalost, uvek je moguće naći plaćene kreature koje su spremne da otvore vrata svojih zemalja ovim međunarodnim palikućama“.

Hitler je potom prešao na tajna dokumenta koja je nemačka vojska otkrila u napuštenom vagonu kod Šaritea-na-Loari, a koja su, po njegovim navodima, između ostalog pokazala i da su Saveznici još u zimu 1939-1940. godine imali plan da na Balkanu otvore novo evropsko ratište. Inače, u tim dokumentima se nalazio spisak savezničkih agenata u Rumuniji, kao i jasno naveden njihov zadatak da diverzijama unište rumunska naftna  polja i rafinerije.

Kao glavne podstrekače poimence je naveo gospodu Čerčila, Halifaksa, Daladjea, Rejnoa, te generale Vejgana i Gamlena. No, kaže, taj plan je ometen kolapsom Francuske i promenom kursa Rumunije koja je pod generalom Jonom Antoneskuom „počela da sprovodi isključivo rumunsku politiku, bez uzimanja u obzir nada britanskih ratnih interesa“ (što se naravno, objektivno može shvatiti kao uzimanje u obzir nemačkih interesa).

Nemački vojnik negde u Hercegovini dotuca ranjenog partizana, verovatno tokom Bitke na Neretvi, tzv. Bitke za ranjenike. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Hitler potom negira da je Nemački rajh ikada gajio teritorijalne pretenzije prema balkanskim državama, ili da je bio vođen sebičnim interesima; potom tvrdi da su Nemci želeli otvorene i konsolidovane ekonomske odnose prema zemljama našeg podneblja jer „Nemačka je industrijalizovana država kojoj trebaju prehrambeni proizvodi i sirovine“ dok „Balkan proizvodi prehrambene proizvode i ima sirovine a zahteva industrijsku robu“.

Nemačka, nastavio je on, nije samo prodavala svoju robu na Balkanu već je bila i najveći kupac balkanske robe, kupac koji je redovno plaćao „kvalitetnim proizvodima a ne demokratskim lažnim novcem“, zbog čega „ne čudi što je Nemačka postala glavni trgovinski partner na Balkanu, i to ne samo u interesu Nemačke“. Jedini nemački politički interes na Balkanu, koji Hitler u ovom govoru priznaje, tiče se unutrašnje čvrstine i snage svojih trgovinskih partnera.

Nakon dela govora koji se ticao britanskog uvlačenja Grčke u rat (umanjujući važnost činjenice da je Italija ta koja je bila neuspešno napala Grčku, što je Englezima i dalo mogućnost da ulete u priču), i nakon izražavanja žalosti što je tim putem krenula zemlja za čiju je kulturu uvek imao „najdublje poštovanje“ budući da je u njoj „zaiskrila prva svetlost lepote i dostojanstva“, Hitler prelazi na ono što se nas neposredno tiče.

Vojna parada u Berlinu juna 1939. godine prilikom posete kneza Pavla Nemačkoj. Na slici se iza Hitlera i kneza vidi Ivo Andrić, tada ambasador Kraljevine Jugoslavije pri Trećem rajhu. Foto: Wikipedia/Arhiva

„Želeli su (Englezi i ostali; prim. nov) iznad svega da uvuku još nacija u rat. Njihove nade su se oslanjale, između ostalih, na dve države, Tursku i Jugoslaviju. Pokušavao sam da dovedem do bliske saradnje, utemeljene na ekonomskih vezama, sa ove dve države, još od svog dolaska na vlast. Jugoslavija, što se srpskog jezgra tiče, bila je naš neprijatelj u Svetskom ratu (misli na Prvi svetski rat jer Drugi u tom trenutku još uvek nije imao neko posebno, opšteprihvaćeno ime; prim. nov). Da, Svetski rat je počeo u Beogradu. Bez obzira na to, nemački narod nije mrzeo Jugoslovene.

Turska je bila naš saveznik u Svetskom ratu. Njegov nesrećni ishod jednako je teško pogodio Tursku koliko i nas. Veliki i ingeniozni obnovitelj nove Turske (Kemal-paša Ataturk; prim. nov) pružio je njenim saveznicima, utučenim zlom sudbinom, prvi primer vaskrsnuća. Dok je Turska, zahvaljujući realističnom držanju svog vođstva, očuvala nezavisno stajalište, Jugoslavija je postala žrtvom britanskih intriga.

Članovi Rajhstaga, i nadasve, moji stari partijski drugovi, vi znate koliko sam ja radio na izgradnji prijateljstva između Nemačke i Jugoslavije. Radio sam na tome mnogo godina. Verovao sam da su mi u tome pomagali neki predstavnici te zemlje, koji, izgledalo je, vide poput mene same prednosti naše bliske saradnje.

Knez Pavle od Jugoslavije, supruga mu kneginja Olga i Adolf Hitler. Foto: Profimedia/AKG

Kada se opasnost nadvila nad Balkan, kao rezultat britanskih intriga, intenzivirao sam svoje napore da sačuvam Jugoslaviju od ovih smrtonosnih uplitanja. Naš ministar spoljnih poslova, partijski član Ribentrop, svojim je strpljenjem i genijalnom upornošću, iznova i iznova ukazivao na neophodnost te saradnje, kako bi se barem taj deo Evrope sačuvao od rata.

Izneo je izvanrednu i prijateljsku ponudu jugoslovenskoj vladi, da su čak i u Jugoslaviji glasovi u prilog te bliske saradnje počeli da se množe. Stoga je tačno ono što gdin. Halifaks kaže, da Nemačka nikada nije imala nameru da ratuje na Balkanu. Upravo suprotno, naša najiskrenija namera je bila da utabamo put bliskoj saradnji sa Jugoslavijom i da možda čak iznađemo rešenje grčkog konflikta koje bi bilo prihvatljivo za Italiju. Duče ne samo da je odobrio naše napore da Jugoslaviju uvežemo sa mirovnim ciljevima, već nam je i pomogao u tome.

Tako je konačno omogućeno da jugoslovenska vlada pristupi Paktu triju sila. Ovaj pakt ništa nije zahtevao od Jugoslavije, dajući joj samo preimućstva. Zarad istorijske istine, moram naglasiti da niti ovaj pakt niti prateći sporazumi nisu od Jugoslavije tražili bilo kakvu pomoć. Upravo suprotno, Jugoslavija je od samog početka od Pakta triju sila primila svečano obećanje da od nje neće biti tražena pomoć, i da smo čak spremni da se uzdržimo od transporta bilo kakvog ratnog materijala kroz Jugoslaviju.

Knez Pavle sa Adolfom Hitlerom tokom posete Berlinu. Foto: Arhivska fotografija

Na zahtev njihove vlade, Jugoslavija je dobila garancije za izlaz na Egejsko more pod jugoslovenskim suverenitetom, u slučaju bilo kakvih teritorijalnih promena na Balkanu. Ovaj izlaz je uključivao Solun. Pakt je potpisan 25. marta u Beču i ponudio je Jugoslaviji najlepšu moguću budućnost, istovremeno obezbedivši mir na Balkanu.

Razumećete da sam toga dana napustio lepi grad na Dunavu iskreno srećan, ne samo zato što se činilo da je osmogodišnji trud konačno nagrađen, već i stoga što je delovalo da je u poslednjem trenutku nemačka intervencija na Balkanu postala bespotrebna. Dva dana kasnije bio sam duboko šokiran vestima o puču koji je izvela šaka plaćenika — čin koji je izazvao britanskog premijera da trijumfalno kaže: ‘Konačno, imam dobre vesti za vas’.

Shvatićete, poslanici, da sam u takvim okolnostima odmah izdao naređenje za napad. Nemački rajh ne može tako biti tretiran. Nemoguće je udvarati se nekome godinama, sklopiti sporazum na isključivu korist druge strane, samo da bi on bio poništen preko noći, gledati vređanje predstavnika Rajha, pretnje vojnom atašeu, nanošenje povreda njegovom pomoćniku, uništavanje kuća i stanova rajhskih Nemaca, i Nemce generalno progonjene kao plen“.

Nakon toga, Adolf Hitler daje opšti opis toka Aprilskog rata koji mi ovde nećemo preneti jer je, ne samo opštepoznat već nerelevantan za priču. Ipak, navešćemo jednu stvar koja se tiče bombardovanja Beograda. Govoreći o ciljevima i aktivnostima Luftvafea, „firer“ nemačkog naroda je tom prilikom, između ostalog, kazao da je „zadatak ratnog vazduhoplovstva bio da [...] napadne sve važne vojne objekte u središtu zavere, Beogradu, ili da ih eliminište odmah na početku“.

Ante Pavelić upoznaje svog gospodara Adolfa Hitlera. Foto: Wikipedia/Muzej Revolucije Naroda i Narodnosti Jugoslavije

Pri kraju ovog podužeg govora Hitler je kazao da su posledice ovog iznuđenog balkanskog pohoda na Jugoslaviju i Grčku izuzetne. „U pogledu često dokazanog slučaja da je u Beogradu, uvek iznova, šaka zaverenika sposobna da naloži vatru za van-kontinentalne interese, ovo donosi relaksaciju celoj Evropi jer je ta opasnost definitivno stavljena van snage“, kaže on.

Zatim dodaje da je srećan zato što je Mađarska ispravila delić nepravde koja joj je učinjena nakon Velikog rata, zato što je stvorena nezavisna Hrvatska sa kojom će Nemačka, nada se on, gajiti prijateljstvo u budućnosti, i zato što je „nemačko oružje“ ispravilo nepravdu učinjenu Bugarskoj čime je otplaćen istorijski dug zahvalnosti njihovim vernim drugovima po oružju iz Velikog rata.

„Prema poraženom i nesrećnom grčkom narodu gajimo iskrene simpatije. On je bio žrtva svog kralja i njegove zabludele predvodničke kaste. Ipak, on (grčki narod; prim. nov) se tukao tako hrabro da ga i neprijatelj mora poštovati. Srpski će narod, međutim, možda naposletku izvući neke ispravne zaključke o ovom ratu jednoga dana: naime, da su mu pučistički oficiri doneli samo nesreću“.

Kao što može da se vidi iz priloženih delova ovog govora, kobni događaji iz tih dana mogu biti tumačeni ovako ili onako. Ništa nije crno-belo (osim Partizana) i nedužnih strana nema, jer svaka velika sila radi ono što je na prvom mestu u njenom interesu: dok je nesporno da je Hitlerova Nemačka bila zločinačka zemlja, sporno je da li smo mi morali da učestvujemo u borbi protiv nje, uz tolike žrtve. Na to pitanje nikada nećemo naći odgovor pošto odgovora nema. Ipak, tinja nada da ćemo, sledeći put kada se nađemo u sličnoj situaciji, biti razumniji. Kao što tinja nada da ćemo postupiti identično. Različiti ljudi se nadaju različitim stvarima.

(O. Š.)