NAJVEĆA ZVER 2. SVETSKOG RATA: Razlog zbog kog je ubijao nema veze s ratom, a zbog njegove metode ustaše i nacisti padaju ničice

Marsel Petio, monstrum i serijski ubica iz Pariza koji je delovao tokom nemačke okupacije Francuske. Foto: Wikimedia Commons/13emerueuniversal.fr

Marsel Petio se rodio 17. januara 1897. godine u Okseru i već u jedanaestoj godini života pokazao jasne znake ludila: u učionici je pucao iz očevog pištolja i predložio snošaj školskoj drugarici. Kao tinejdžer je hapšen zbog pljačke, ali je ustanovljeno da je mentalno oboleo i nije procesuiran. To se ponovilo nekoliko puta, i neprestano je izbacivan iz škola.

Preporučujemo

Kada je izbio Veliki rat prijavio se u vojsku, kojoj njegovo psihičko stanje nije smetalo. Tokom Druge bitke na Eni o proleću 1917. godine bio je ranjen i preživeo je napad bojnim gasom, što je ludilo pojačalo. Oporavljao se u odmaralištima širom zemlje, i svuda je krao ćebad, morfijum, novčanike, fotografije, pisma drugih vojnika. Čak je bio i u zatvoru u Orleanu, ali vojska ga je juna 1918. vratila na front. Nakon samoranjavanja granatom povučen je, pa ponovo vraćen.

Odmah nakon rata iskoristio je program francuske vlade za ubrzano školovanje veterana, završio medicinsku školu za osam meseci, postao stažista u jednoj psihijatrijskoj bolnici u Evreu i decembra 1921. dobio lekarsku diplomu. Otvorio je svoju praksu u gradiću Vilnev-sur-Ion u koji se preselio, i zarađivao lečeći pacijente a primajući pomoć države. U to vreme, već se navukao na narkotike, a i bio ga je rđav glas: vršio je ilegalne abortuse, prodavao drogu, i naravno krao. Zna se, na primer, da je orobio gradsku blagajnu, ukrao bas-bubanj mesnog orkestra i jedan kameni krst.

Francuzi u redu ispred pekare proleća 1945. godine. Nestašice nisu nestale sa oslobođenjem od Nemaca. Foto: Wikimedia Commons/media.iwm.org.uk

Gradsku blagajnu je orobio tako — spremite se za šok — što je izabran za gradonačelnika Vilnev-sur-Iona, tako što je platio nekome da prekine debatu koju je imao sa protivkandidatom. I sve uprkos tome što je možda već 1926. godine ubio jednu devojku, koja je nestala a poslednji put bila viđena sa njim. Međutim, policija nije imala dokaza.

1927. se oženio ćerkom jednog zemljoposednika i kasapina i dobio sina naredne godine. Nakon hrpe žalbi zbog njegovog ponašanja, suspendovan mu je mandat pa je podneo ostavku sredinom 1931. Potom je izabran za odbornika u svom departmanu, ali je naredne godine optužen za krađu električne energije pa je izgubio i tu fotelju.

Potom se preselio u Pariz, gde je otvorio novu praksu i lažnim diplomama izgradio sebi ozbiljnu reputaciju. Ali, i tu su ga pratili skandali, i prosto je neverovatno da je francuska država bila toliko rđavo ustrojena da je on nesmetano nastavio da deluje. Glasine o ilegalnim abortusima i izdavanje recepata za snažne narkotike, nisu ih sprečile da ga imenuju za javnog lekara sa pravom da izdaje smrtovnice. 1936. je čak bio smešten u ustanovu zbog kleptomanije, pa pušten naredne godine.

Tako ga je zatekao dolazak Nemaca u Drugom svetskom ratu. Počeo je ljudima da izdaje lažne iskaznice da su fizički nesposobni za prisilni rad u Nemačkoj, a mnogo kasnije su se pojavile i priče da je bio ozbiljan igrač u Pokretu otpora, mada gotovo ničim nisu potkrepljene. Ili skoro ničim.

Jevrejke u Parizu juna 1942. godine sa Davidovim zvezdama na garderobi. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-N0619-506 / CC-BY-SA 3.0

Naime, Petio je morao od nečega da živi, a pošto je bio mentalno bolestan smislio je pakleni plan zbog kojeg svi ustaše i nacisti mogu pred njim samo da padnu ničice: izmislio je kanal za bekstvo od Nemaca. U stvari, tvrdio je da ima način da izvuče iz Francuske sve ljude koje traže Nemci ili višijevska kvislinška vlada, i pošalje ih u Argentinu. Cena? 25.000 franaka po sobi.

Tri saradnika su „doktoru Eženu“ slala Jevreje, borce Pokreta otpora i obične kriminalce. Ljudi, čitave porodice, došli bi sa novcem za uslugu, ali i sa svim zlatom, srebrom i drugom imovinom koju su mogli da ponesu sa sobom. Tada bi im on rekao da argentinske vlasti zahtevaju vakcinaciju protiv zaraznih bolesti, nakon čega bi im dao injekciju cijanida. Gledao ih je iz susedne sobe kako umiru, kroz tajnu rupu u zidu. Isprva je tela bacao u Senu, ali ih je kasnije uništavao potapanjem u kreč ili spaljivanjem. Tako je — iskorivši strah ljudi od fašista, želju da se pobegne od njih, hladnokrvno ih ubijajući samo radi pljačke — stao u red najgorih osoba XX veka.

11. marta 1944. godine, Petiovi susedi su se žalili policiji zbog užasnog smrada i mnogo dima koji je izlazio iz dimnjaka njegove kuće. Policija je poslala vatrogasce plašeći se požara, a ovi su u podrumu pronašli još uvek neuništene ljudske ostatke, sa peći koja radila. U rupi sa krečom u zadnjem dvorištu, takođe su pronađeni ljudski ostaci. Procena je bila da tu ima najmanje 27 žrtava. Svuda po kući bili su poređani predmeti nesrećnih ljudi, garderoba, koferi.

Pariske ulice proleća 1945. godine. Foto: Wikimedia Commons/media.iwm.org.uk

Petio je, pak, ispario. Skrivao se kod prijatelja kojem je tvrdio da ga Gestapo juri jer je u Pokretu otpora, a potom se uselio kod jednog pacijenta i pustio bradu. Kada je počelo oslobađanje Pariza sredinom avgusta 1944. godine uzeo je ime Anri Valeri i pridružio se ustanku. Tokom tog kratkog perioda ispitivao je zarobljenike.

Za to što je naposletku uhvaćen, sam je kriv. Naime, list „Otpor“ je objavio priču o njegovim zlodelima, a on je poslao pismo svom advokatu u kojem je ustvrdio da su sve optužbe fabrikovane. Policija je tako shvatila da je živ, i da je i dalje u Parizu. Potraga je ponovo počela, a jedan od ljudi koji je tragao za Marselom Petioom je bio Anri Valeri — on sam. Napokon ga je neko prepoznao 31. avgusta u jednoj pariskoj stanici metroa, pa je uhapšen. Kod sebe je imao 31.700 franaka i 50 različitih ličnih dokumenata.

Tvrdio je da je bio član Pokreta otpora, ali nisu mogli da nađu nikoga da to potvrdi. Priznao je ubistvo 19 osoba koje su pronađene u kući, ali je govorio da su to bili dvostruki agenti, Nemci, saradnici okupatora; tvrdio da je to samo deo od 63 neprijatelja koja je likvidirao. Za neke je tvrdio da su živi i zdravi u Južnoj Americi. Njegovi advokati su pokušali da ga predstave kao heroja, ali nisu uspeli. Osuđen je za ubistvo 26 ljudi zarad sticanja materijalne koristi, čime je zaradio najmanje 200 miliona franaka. Giljotiniran je 25. maja 1946. godine.

(O. Š.)