Dva puta su Saveznici na početku rata mogli brzo da pobede Hitlera i spreče dalje krvoproliće, i obe prilike su propustili

Trupe Vermahta jurišaju na Fruškogorski partizanski odred 26. avgusta 1942. godine. Foto: Wikimedia Commons/Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Pre izvesnog vremena bavili smo se ključnim događajem koji je doveo do izbijanja Drugog svetskog rata — Hitlerovom remilitarizacijom Rajnske oblasti, odnosno Porajnja. U pitanju je događaj od 7. marta 1936. godine, kojim je Nemačka prekršila odredbe Sporazuma iz Lokarna i vratila svoju vojsku u te krajeve.

Preporučujemo

Bilo je to veliko kockanje sa Hitlerove strane, jer da su Francuzi vojno reagovali nacistički režim bi momentalno pao s vlasti, pa je Hitler sve vreme čekao da čuje da li je francuska vojska prešla granicu, kako bi mogao da naredi hitno povlačenje svojih trupa.

— Da ste samo vi Francuzi intervenisali u Rajnskoj oblasti 1936. mi bismo potonuli i Hitler bi pao — rekao je nemački general Hajnc Guderijan francuskim oficirima koji su ga ispitivali nakon Drugog svetskog rata.

Okupacija Porajnja nakon Prvog svetskog rata. Crvenom tačkastom linijom je obeležen obim demilitarizovane zone. Foto: Wikimedia Commons/ Ziegelbrenner

Izostanak francuske reakcije i Hitlerov posledični uspeh u naumu, značio je da Treći rajh može da počne da vodi nezavisnu spoljnu politiku: bez oružanih snaga u Rajnskoj oblasti, bile su im vezane ruke jer je svaki njihov agresivni čin mogao dovesti do ulaska neprijatelja u samo srce Nemačke; sa oružanim snagama u Rajnskoj oblasti ruke su im bile odvezane.

Svi znamo šta su nacisti uradili sa tim odvezanim rukama. Međutim, malo je poznato da su Saveznici nakon 7. marta 1936. imali barem još dve prilike da spreče globalno krvoproliće, i da ih nisu iskoristili jer su u tim trenucima bili vođeni slabićima i malim političarima koji nisu bili satkani od državničkog štofa. Vinston Čerčil, ta gromada svetske istorije, doći će na čelo britanske vlade tek kada već bude bilo kasno za brzu pobedu.

Poznati američki istoričar Ernest Mej je pisao, da je Hitler u drugoj polovini tridesetih godina mnogo bolje razumeo modus operandi britanske i francuske vlade nego što je to bio slučaj sa njima, te da je pouzdano znao da oni neće stupiti u rat ni zbog anšlusa Austrije ni zbog Čehoslovačke. I to pre svega zato, što se koncentrisao na politiku pre nego na državne i nacionalne interese.

Nemci u Sudetima dočekuju Hitlerove trupe. Foto: Wikimedia Commons/Das Bundesarchiv

U periodu 1937-1940. godine, javno je iznosio sva svoja stajališta i namere, i premda je neka svoja razmišljanja skrivao, obično je vrlo otvoreno govorio o tome šta hoće. „Osim u prilikama kada je davao svoju reč, Hitler je obično mislio ono što priča“, napisaće kasnije Džon Viler-Benet, engleski istoričar nemačke i istorije diplomatije.

Ernest Mej kaže da su u tom periodu u Londonu, Parizu i drugim evropskim prestonicama, najviše funkcije vršili ljudi koji nisu bili sposobni da poveruju da neko želi novi svetski rat. Zbog toga što nisu bili sposobni da čak o tome i razmišljaju, kretali su se ka konsenzusu sa Nemačkom i skrivali informacije od svoje javnosti do poslednjeg trenutka.

Tako je francuski premijer Eduard Daladje svom kabinetu predstavio Minhenski sporazum — kojim su London i Pariz predali češke Sudete Nemcima — kada je već bio potpisan, čime je izbegao debatu oko toga da li će Britanija dozvoliti Francuskoj da povede rat protiv Nemačke, da li će je u tome podržati, da li je prevaga zbilja na nemačkoj strani, i ako jeste, kolika je.

Vojnici Vermahta u okupiranom Beogradu aprila 1941. Foto: Wikimedia/Public domain

Ovaj istoričar smatra, da su Britanci i Francuzi o jeseni 1938. godine — u vreme kada se pregovaralo oko Sudeta u glavnom gradu Bavarske — mogli uz savezništvo sa Čehoslovacima, da potuku Vermaht koji još uvek nije bio spreman za konflikt većih razmera.

HITLEROVO KOCKANJE: 7. marta '36. sve stavio na nulu, a Francuzi bez ispaljenog metka mogli da spreče svetsku klanicu (FOTO)

Pritom je Nemačkoj i sama Čehoslovačka bila kao klin zabodena duboko u unutrašnjost zemlje, što nije bilo bez značaja. Nakon što je Hitlerova soldateska tokom proleća 1939. otišla dalje od Sudeta i okupirala celu Češku te uspostavila protektorat sa satelitskom Slovačkom kao „nezavisnom“ državom, bilo je već kasno.

Avgusta i septembra meseca 1939. godine, Hitler se međutim preračunao, ubeđen da može nesmetano da napadne Poljsku, misleći da London i Pariz ni ovoga puta neće reagovati, nesvestan da je nakon okupacije Češke došlo do dramatičnog obrta u javnom mnenju u Ujedinjenom Kraljevstvu i Francuskoj, i do obrta stajališta elita, pre svega na Ostrvu čija je vladajuća klasa bila i jeste daleko definisanija, sa praktično milenijumskim kontinuitetom (koji je Francuska izgubila u revoluciji).

Pripadnici Vermahta u Poljskoj 1939. godine. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Tada se otvorila druga prilika da se rat završi praktično pre nego što je i počeo: dok je Vermaht tukao boj sa poljskom vojskom na istoku, francuska vojska — koja se i dalje držala za najmoćniju u Evropi — mogla je vrlo lako ponovo da zaposedne Rursku oblast, što slabašne nemačke snage na zapadu ne bi mogle da spreče.

Pritom su i Francuzi i Britanci bili ubeđeni u svoju vojnu superiornost, što u ofanzivnom ratu nije mala stvar; uostalom, Vermaht je tukao sve pred sobom dok je verovao u svoju nepobedivost. Elem, da se to desilo, ili bi Nemačka morala da kapitulira jer bi francuska vojska zašla u srce Rajha, ili bi ponovo nastupio nekakav rat iznurivanjem.

Francuska to nije uradila, Francuska nije napala Nemačku tog septembra 1939. godine, jer je želela da i Britanci rizikuju svoje živote (kao što rekosmo: mali političari), ali i zbog glupog uverenja da će pomorska blokada naterati Nemce na predaju bez bespotrebnog gubljenja života.

Susret francuskog maršala Petena, čelnika tzv. Višijevske Francuske, sa samoproklamovanim nemačkim firerom Adolfom Hitlerom, oktobra 1940. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Pitanje je, ipak, da li je stanje kolektivne svesti Francuza 1939-1940. bilo uopšte na nivou izazova; ogroman broj dezertera, ljudi koji su sebi sekli prste da ne bi bili mobilisani, zabave među vojnicima na frontu koje su slabile moral i (zašto ne reći) muškost — sve je to stajalo kao suprotnost Vermahtu.

I sve je to vodilo porazu do kojeg je došlo maja i juna 1940. godine, kada je zemlja pala za svega šest nedelja i otkrila još jedan problem sa kojim bi se suočila francuska vojska da je krenula na Rursku oblast onda kada je trebalo: na vrhu se nalazio komandni kadar koji je, na neki način, još uvek živeo u Prvom svetskom ratu i nije shvatao da je tehnološki razvoj taktiku na kojoj su stasavali — potpuno obezvredio.

Vermaht je primenio koncept munjevitog rata, sa inovativnim, fleksibilnim i odvažnim rešenjima na svakom koraku, i „penzioneri“ na čelu oružanih snaga Francuske Republike nisu znali šta ih je snašlo.

(O. Š.)