Nemci im okupirali zemlju i porobili narod, ali one padaju na njihove uniforme. Na kraju rata će biti ošišane na ćelavo (FOTO)

Dve Parižanke ispred „Mulen ruža“ pričaju sa nemačkim vojnicima juna 1940. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101I-129-0480-25 / Boesig, Heinz / CC-BY-SA

Mnogo pre nego što su trupe Vermahta okupirale Pariz 14. juna 1940. godine, dve trećine Parižana, posebno oni imućniji, izbegli su iz prestonice u unutrašnjost zemlje, a pridružili su im se milioni ljudi iz Holandije, Belgije i Luksemburga, te same severne i istočne Francuske. U drugoj polovini juna, međutim, počeli su da se vraćaju kućama. 7. jula u gradu je već živelo milion i po ljudi, 22. oktobra dva miliona, a dva i po miliona prvog dana naredne godine.

Slika koju vidite, načinjena je već juna meseca 1940, praktično odmah po dolasku Nemaca u „grad svetlosti“. Tužna je to fotografija: na njoj, dve Parižanke razgovaraju sa dvojicom nemačkih vojnika, nasmejane i impresionirane njihovim kavaljerstvom i uniformama, kao da se ništa nije desilo, kao da to nije neprijatelj koji im je zaposeo zemlju.

Dakako, ovo mi mogla biti i nemačka propaganda, ali to ne igra bitnu ulogu, kao ni činjenica da ne znamo da li se išta između ovo četvoro nakon toga desilo: čak iako se nije desilo ništa, sa mnogim drugim Nemcima i Francuskinjama jeste.

Sa druge strane, ko smo mi da sudimo, kad nismo bili u koži ni ovih devojaka niti ovih vojnika, koji, opet, samim tim što su nemački, ne moraju biti zlikovci (procenat nemačkih vojnika koji je činio zločine ne može biti procentualno mnogo veći od bilo koje druge vojske).

Bašta pariskog kafea na Bulevaru Sen-Žermen godine 1941. Pariz je bio glavna destinacija za odmor nemačkih vojnika od fronta, pa se uz slogan „svako jednom u Parizu“ njihov sastav neprestano rotirao. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101I-247-0775-38 / Langhaus / CC-BY-SA 3.0

— Pariz je bio ženski grad. Muškarci su većinom bili pozvani u vojsku i zarobljeni, ili ubijeni tokom invazije na Francusku, ili, ako su bili Jevreji, deportovani u logore. Muškarci u Parizu bili su ili premladi ili prestari, ili nemački okupatori — kaže istoričarka Ana Seba, pa dodaje: — Žene su radile šta je neophodno da bi preživele.

Procena je, da je iz vanbračnih veza nemačkih vojnika i Francuskinja tokom rata izrođeno između 100-200.000 beba. Može se sada suditi o tome, i polemisati da li je takvo ponašanje zbilja rđavo ili nije, da li je moralno neutralno, ali je pomalo besmisleno, pa ćemo to ostaviti savršenim ljudima bez greha koji imaju pravo da bace onaj prvi kamen. Tek, poznato je da su tokom Drugog svetskog rata u svim okupiranim zemljama živele žene koje su se „spajale“ sa Nemcima.

Uključujući i Srbiju. Jedna poznata anegdota iz naše zemlje koja se tokom okupacije mogla pročitati u kvislinškoj štampi, a koja je gotovo sigurno izmišljena, kaže da se navodno odmah po dolasku Vermahta jedna devojka skockala u nameri da nađe švapskog momka, pa je na ulici dobila batine od nemačkog vojnika koji nije mogao da veruje da se tako ponaša neko kome je država upravo propala.

Kažemo da je ova anegdota gotovo izvesno izmišljena zato, što se ni u jednoj varijanti ne kaže gde se to desilo, već se kaže „u jednoj srpskoj varoši“, a ne postoje ni bilo kakve druge odrednice. Ako jeste izmišljeno, onda je tako moralo da se govori, jer da je neko napisao „u Valjevu“, Valjevci bi brzo ustanovili da se tako nešto nije odigralo.

Parižanke koje su spavale sa Nemcima tokom rata, doživele su strašna mučenja i poniženja nakon oslobođenja. Fotografija je nastala 21. juna 1944. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1971-041-10 / CC-BY-SA 3.0

Prema tome, verovatno nijedan nemački vojnik nije pretukao srpsku ženu zato što se spremila, našminkala i namirisala da bi našla sebi nemačkog momka i skočila sa njim u postelju, niti je uopšte realno da neko tako reaguje, posebno ne „zagoreli“ soldat (svrha ove ljotićevske anegdote imala je verovatno za cilj, da usadi u srpski mozak ideju o nemačkoj moralnoj superiornosti), ali se zna da su te žene nakon rata doživele strašnu sudbinu.

Njih se batinalo i šišalo na ćelavo, na čelu i po obrazima su im urezivali i crtali kukaste krstove, i vršili razna druga sadistička mučenja upravo njihovi sunarodnici: mahom muškarci koji su pred Nemcima bili manji od makovog zrna, i žene koje su bile ljubomorne na lepotice.

Paradoks je to, što su mnoge od tih žena i devojaka — uključujući one po bordelima kao što je „Zvezda Klebera“, koji je bio najpoznatiji, u kojem je čak živela i Edit Pjaf, a koji se nalazio nedaleko od štaba Gestapoa — tajno radile za pokrete otpora, čiji pripadnici nisu mogli na vreme da ih spasu od besa ljudi koji nisu radili ništa.

(O. Š.)