NEMANJINA ULICA U LONDONU: O hotelu koji je bio ratno sedište naše vlade i tome da li je soba br. 212 bila na 24 časa deo Jugoslavije

Hotel „Kleridžis“ u Londonu, u kojem je živela naša kraljevska porodica tokom Drugog svetskog rata, skupa sa nekim članovima jugoslovenske izbegličke vlade koja je u njemu imala svoje sedište. Foto: Wikimedia Commons/Oosoom

Nakon što je osovinska silesija 6. aprila 1941. nagrnula na Kraljevinu Jugoslaviju i zgromila je u kratkotrajnom Aprilskom ratu koji je okončan već 17. tog meseca — kada je nemački general Maksimilijan fon Vajks izdiktirao tačke bezuslovne i potpune kapitulacije koju su u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu potpisali (u puču od 27. marta smenjeni ministar spoljnih poslova) Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković — kralj, vlada i svi koji su mogli i hteli, pobegli su iz zemlje.

Međutim, samo je vojska kapitulirala, ne i država, što je vlada na svojoj prvoj izbegličkoj sednici u Atini, proglasom da se rat protiv Osovinskih sila nastavlja, objavila svetu. Ovo je kasnije Josipu Brozu dobro došlo kao „međunarodnopravni okvir za odluku AVNOJ-a o nepriznavanju okupacije i komadanja zemlje“. Što se bekstva kralja i njegove porodice tiče, ono je bilo sasvim opravdano, i kritikovanje Karađorđevića zbog toga krajnje je besmisleno: državni poglavar ne sme da padne u ruke neprijatelja, ne sme čak ni da rizikuje da se to dogodi (zbog čega su sve krunisane glave Evrope, kao i predsednici Poljske i Čehoslovačke, sa izuzetkom kralja Danske, izbegli pred Nemcima).

Oni koji 17-godišnjeg Petra II prozivaju zbog takvog čina, trebalo bi da se sete da je njegov deda Petar I takođe pobegao iz zemlje 25 godina ranije. Doduše, on se povukao sa čitavom vojskom nakon sloma Kraljevine Srbije, ali postoje indicije da je postojao rezervni plan krajem 1915. godine, skovan od strane Ministarskog saveta na čelu sa Pašićem, da se, ako vojska načisto propadne i dopadne zarobljeništva, barem kralj i vlada spasu od neprijatelja.

Beograd posle nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Das Bundesarchiv

Sa druge strane, Petar II nije ni mogao da se povlači sa vojskom jer nije imao gde: ne samo što je vojska bila u potpunom rasulu, nego je svaka veza sa Grčkom i Britancima u njoj prekinuta munjevitim slomom Treće armijske oblasti kojom je komandovao general Milan Nedić (Nemci su već 7. aprila bili u Skoplju).

Međutim, pitanje je gde je bio obraz onima koji su izveli vojni puč od 27. marta. Tu pre svega mislimo na generala Dušana Simovića koji se stavio na čelo državnog udara koji je zemlju unakazio i u grob poslao milion ljudi, od čega barem polovinu samih Srba. A upravo je pomenuti pučom bio postao predsednik Ministarskog saveta, što je i ostao do 11. januara naredne godine, kada ga je zamenio Slobodan Jovanović, koji će na tom položaju ostati do 26. juna 1943.

Tada dolazi Miloš Trifunović koji će opstati samo do 10. avgusta, posle čega će do 1. juna 1944. godine predsednik jugoslovenske izbegličke vlade biti Božidar Purić. Konačno, tada na čelo Ministarskog saveta u egzilu dolazi Ivan Šubašić, poslednji premijer Kraljevine Jugoslavije (7. marta 1945. formira se privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije čime je ukinut dualizam između one kraljevske u egzilu i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije u zemlji).

Zanimljivo je to, što je Šubašić bio prvi Hrvat na tom položaju, i tek drugi ne-Srbin. Pre njega, nakon atentata na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini 1928. godine, šest meseci na čelu jugoslovenske vlade bio je Slovenac, Anton Korošec. Svi ostali kraljevski premijeri u tih 26 godina bili su Srbi. Premda državno poglavarstvo i vlada nisu ista stvar, interesantno je pomenuti i to, da je i poslednji predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije takođe bio Hrvat — Stipe Mesić.

Foto: Telegraf.rs

Elem, izbeglička je vlada u Londonu — u koji je stigla već juna meseca 1941. godine, preko Atine, Jerusalima i Kaira — imala svoje sedište u Hotelu „Kleridžis“ u kojem su takođe živeli neki njeni članovi, skupa sa kraljevskom porodicom. U pitanju je jedan od najekskluzivnijih hotela u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva, tako da je zgrada koju vidite, tokom one četiri ratne godine, imala istu funkciju koju danas ima zgrada Vlade u Nemanjinoj ulici.

Veze „Kleridžisa“ — utemeljenog 1812. godine u Brukovoj ulici u ekskluzivnom kvartu Mejfer — sa kraljevskim kućama i plemstvom počele su posebno da se razvijaju nakon Prvog svetskog rata kada je mnogi aristokrata prestao da održava svoju prestoničku rezidenciju, koju je prodao zbog sniženih prihoda usled krize u koju su velika vlastelinstva upala još pedesetak godina ranije, pa mu je trebala neka „baza“ u kojoj će se osećati kao kod kuće. „Kleridžis“ stoga zovu i „aneksom Bakingemske palate“, pa izbor Karađorđevića ne bi trebalo nikoga da iznenadi.

Tu je takođe i „činjenica“ da je apartman br. 212 u „Kleridžisu“ bio od strane britanske vlade na čelu sa Vinstonom Čerčilom, 17. jula 1945. godine proglašen jugoslovenskom teritorijom na 24 časa da bi se Petrov sin a danas prestolonaslednik Aleksandar, mogao roditi na jugoslovenskom tlu.

Hotel „Kleridžis“ u Londonu, u čijoj se sobi br. 212 rodio 17. jula 1945. princ Aleksandar II Karađorđević. Foto: Wikimedia Commons/Ewan Munro

Ili se to barem na sve strane — što od samih Karađorđevića što u zvaničnoj istoriji „Kleridžisa“ što u bezbroj knjiga — pominje kao činjenica, iako dokaza za tu tvrdnju nema. Ne postoji zapisnik sa bilo koje sednice britanske vlade koji pominje tu meru, nema zvaničnog memoranduma sa tim u vezi, nema čak ni novinskog stupca u engleskoj štampi koji bi o tome javio. O tome nema reči čak ni u Čerčilovoj arhivi u kojoj postoje milioni digitalizovanih dokumenata.

„BBC“ je pre nekoliko godine doneo opsežan tekst o ovoj priči, i izneo mišljenje dr Boba Morisa, stručnjaka za ustavno pravo na Univerzitetskom koledžu Londona, čoveka koji je četiri pune decenije radio kao službenik britanskog ministarstva unutrašnjih poslova. On je tom prilikom rekao: „Koliko ja znam, ni premijer ni bilo ko, nema pravo da preda bilo koji deo teritorije UK drugome, čak ni privremeno — tako nešto zahteva odobrenje parlamenta.“

Međutim, u zvaničnom zapisniku Parlamenta UK, „Hansardu“, kako ga zovu, koji doslovno beleži bukvalno svaku izgovorenu reč u toj instituciji — nema pomena o ovome. Tako da ona, premda krajnje romantična, ipak verovatno nije tačna. Doduše, princ Aleksandar kaže da je sva dokumentacija i prepiska njegovog oca sa svetskim liderima davno nestala, uključujući i dokaz o privremenom pripajanju sobe br. 212 — Kraljevini Jugoslaviji.

Unutrašnjost hotela „Kleridžis“ u Londonu, u čijoj se sobi br. 212 rodio 17. jula 1945. princ Aleksandar II Karađorđević. Foto: Wikimedia Commons/Chris Sampson

Neobično je i to, što on po rođenju nije dobio britansku krštenicu, jer je, po njegovim rečima, „tehnički rođen u Jugoslaviji“. Kasnije, da bi dobio britansko državljanstvo, budući da su mu komunističke vlasti oduzele jugoslovensko 8. marta 1947. godine, vlada u Londonu morala je da posegne za jednim zakopanim i krajnje ekskluzivnim parlamentarnim aktom sa početka XVIII veka — Zakonom o Sofijinoj naturalizaciji iz 1705. godine.

U pitanju je bila Sofija Hanoverska iz Kuće Pfalc-Zimern, bočne grane Kuće Vitelsbah, koja je bila elektorka Hanovera, ali i unuka englesko-škotskog kralja Džejmsa VI i I, majka Džordža I, i čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukunbaba princa Aleksandra Karađorđevića. Zapravo, u vrlini te činjenice je i dobio državljanstvo, jer je ovim zakonom omogućena naturalizacija ne samo nje već i „sveg potomstva tela njenoga“, pod uslovom da nisu rimokatolici.

Iskorišćen je tada 1705. godine, i još svega par puta sredinom XX veka, ali je bio gotovo sudbonosan jer je uspostavio dinastiju koja matrilinearno vlada Ujedinjenim Kraljevstvom od 1714. godine, kada je Džordž I ustoličen za britanskog monarha, pa do dana današnjeg.

(O. Š.)