SUDBONOSNA BITKA: Na obali reke Jarmuk 636. godine muslimani su poklali celu hrišćansku vojsku i stvorili novi svetski poredak (FOTO)

Heruvim i car Iraklije potčinjavaju sasanidskog cara Hozroja II. Vizantinska ploča iz XII veka. Foto: Wikimedia Commons/Jastrow (2006)

Najčešća zamka u koju ljudi upadaju kada govore o istoriji tiče se važnosti ratova i bitaka, koje po posledicama preuveličavaju, kao da se ništa drugo na svetu ne dešava. Ali opet, istorija sveta jeste istorija neprestanih ratova, zbog čega je ono što definiše jednu epohu to, protiv koga se rat vodi.

Preporučujemo

Tako se Rimska republika, nakon uništenja Kartagine, našla u situaciji da više nema takmaca u svom delu sveta, pa se odmetnula u niz unutrašnjih ratova, između raznoraznih frakcija, koji su u dobroj meri okončani uspostavom principata kojeg su definisali. Nešto slično se 636. godine desilo Istočnorimskom carstvu, takozvanoj Vizantiji, koja je jednog poraženog spoljnog neprijatelja — Sasanidsku Persiju — zamenila za sebe mnogo gorim.

Tokom prvih vekova postojanja, Vizantija (kao krajnje posebna kontinuacija Rimskog carstva) bila je definisana ratovima protiv pomenute Persije, sa kojom su se Rimljani tukli i vekovima pre trajne podele na istočni i zapadni deo imperije, ali nikada na život i smrt kao u periodu V-VII veka. Kada je okončano ono što poneki istoričari zovu „poslednjim velikim ratom antike“, kada je Persija krenula da se urušava iznutra, Romejsko carstvo ostalo je jedina velika sila u ovom delu sveta.

Bitka između romejskog cara Iraklija i persijskog cara Hozroja II. Pjero dela Frančeska oko 1452. godine. Foto: Wikimedia Commons/The Yorck Project: 10.000 Meisterwerke der Malerei

Ili su barem Romeji tako mislili, ne shvatajući šta se na Arabljanskom poluostrvu odigralo dok su oni privodili kraju taj konačni obračun sa Sasanidima.

A odigralo se to, da se pojavio čovek — Muhamed — koji je „ispod radara“, neprimetno, ujedinio pod jedan verski barjak bezbroj razjedinjenih pustinjskih plemena, dao im smisao postojanja, svrhu, istorijsku misiju, i do tada za njih neviđenu političku, društvenu, vojnu, ekonomsku i svaku drugu koherentnost, nakon čega su, slobodno možemo reći, eksplodirali na svetskoj sceni.

Ali arapska eksplozija bila je uslovljena bitkom o kojoj danas govorimo. Naime, i pre nje dolazilo je do čarki i bitaka između Romeja i Arapa, pa se tako 633. odigrala Bitka kod Firaza u Mesopotamiji u kojoj su muslimani pod Halidom ibn el Validom potukli Grke koji su nastupili u savezništvu sa svojim starim neprijateljima Persijancima.

Halid je veštim manevrisanjem i korišćenjem razjedinjenosti svojih protivnika, sa svega 15.000 ljudi pobedio raznovrsne snage koje su brojale između 120-150.000 vojnika, od kojih je preko 50.000 ostavilo kosti na bojištu. Mesopotamija je pala u šake muslimana, a kapije Persije, zrele za osvajanje, otvorile su se pred islamskom vojskom koja je krenula da nadire ka Iranskoj visoravni.

Kretnje muslimanske i romejske vojske od septembra 635. godine do avgusta naredne, neposredno pred Bitku na Jarmuku. Foto: Wikimedia Commons/Arun Reginald

Car Iraklije počeo je da paniči. Skupio je novu, ogromnu vojsku i poslao je na jug da juri Arape, koji su već otpočeli invaziju, došli čak do Antiohije, ali se povukli kad su čuli za dolazak velike hrišćanske sile. Plan je bio, da se napravi nova antiarapska koalicija, ali Izdigerd III, trideset osmi i poslednji sasanidski car Persije, u situaciji unutrašnjeg kolapsa države i pritiska arapske invazije na svojim zapadnim granicama, nije mogao na vreme da pošalje trupe.

Kalif Omar je bio svestan ovog plana, i nameran da spreči spajanje svojih neprijatelja, požurio je Halida, da što pre odmeri snage sa samim Romejima. Tako su se dve vojske našle na obali reke Jarmuk 15. avgusta 636. godine.

E sad, možda su Romeji u svojim srcima i dalje bili rimski legionari, ali oni više nisu ličili na ono što pod tim pojmom podrazumevamo. Njihov oklop bio je živopisan, nosili su istočnjačke zakrivljene mačeve, a čak su uveli i strelce koji su ranije uvek dolazili iz redova stranih plaćenika i pomoćnih odreda vazala.

Bili su disciplinovani, to svakako, bili su obučeni, opremljeni i imali su svakog razloga da budu samopouzdani, ali su na svoju nesreću u suprotnom taboru imali verovatno najvećeg vojnog genija svog doba, pomenutog Halida ibn el Valida.

Pogled sa ruševina rimskog grada Garade u Jordanu. U daljini se vidi Galilejsko jezero u Izraelu, a preko doline reke Jarmuk je južni obod Golanske visoravni. Okvirno, ovde se vodila sudbonosna Bitka na Jarmuku između Romeja i Arapa. Foto: Wikimedia Commons/English Wikipedia user Daniel Case

Bio je to čovek koji je nakon smrti Muhamedove predvodio islamsku vojsku u nizu bitaka protiv ponovo pobunjenih arapskih plemena, koji je svojoj vojnom veštinom konsolidovao Rašidunski kalifat, čovek koji je dobro proučio romejsku taktiku i organizaciju, i iskoristio je za reorganizaciju sopstvene nakrpljene arapske vojske koja će narednih decenija osvojiti pola poznatog sveta.

Halid je znao da romejska vojska ima daleko više iskusnih zapovednika od njegove, ali je takođe znao i da je taj romejski oficirski kadar jako tašt i ohol, izuzetno gord i ponosan, i da ih je lako isprovocirati. A sam je imao keca u rukama. Kec se zvao mubarizun. Arapska je to reč koja doslovno znači „megdandžije, prvaci“, a odnosila se na specijalne kalifatske jedinice čiji je jedini zadatak bio, da pre bitaka izazivaju neprijateljske ratnike na dvoboje i da ih u tim dvobojima ubijaju.

Tako se desilo pred Bitku na Jarmuku, da je jedan pripadnik mubarizuna izašao pred romejsku vojsku i povikao: „Ja sam smrt bledolikih. Ja sam ubica Rimljana. Ja sam bič poslat na vas, ja sam Zarar ibn el Azvar!“ Grčke oficiri nisi morao dalje da ubeđuješ. Odmah je izašao jedan da sa Zararom odmeri snage, i poginuo. Onda je izašao drugi, i poginuo. Onda je izašao treći, i poginuo. Onda je izašao četvrti. Poginuo i on.

Elitni muslimanski ratnik tokom perioda Rašidunskog kalifata, neposredno nakon smrti islamskog poslanika Muhameda. Foto: Wikimedia Commons/Mohammad Adil

Onda su izašli drugi pripadnici mubarizuna, pa su i oni pobili svoj deo romejskog zapovedništva koje su veštim provokacijama izazivali na megdan. Tako je grčka vojska ostala ne samo dobrim delom obezglavljena, nego i prestravljena, budući da je shvatila da će upravo morati da se sukobi sa 40.000 ovakvih manijaka.

Međutim, bitka u kojoj je po vizantinskim izvorima sa njihove strane učestvovalo 140.000 ljudi (sa druge strane bilo je između 24-40.000), bila je prilično ravnopravna, pa su čak u ranoj fazi stvari išle i povoljno po Romeje. Arapi su u jednom trenutku čak krenuli u povlačenje, ali su ih u sopstvenom logoru dočekale žene predvođene legendarnom Hind (ranije žestokom protivnicom muslimana i Muhameda), koje su reorganizovale odbranu i kletvama ih naterale da se vrate u borbu.

Ipak, ključna stvar bio je Halidov način upotrebe arapske konjice koju je organizovao u pokretne odrede koji nisu imali svoje fiksne pozicije na bojištu već su korišćene tamo gde je bilo neophodno u datom trenutku, bilo radi ojačavanja položaja koji su bili pred slomom ili radi prevage tamo gde se lomilo, nakon čega bi odjurili da promene tok događaja na nekom drugom delu bojišta. Kažemo, Halidova upotreba konjice jer druge reči nema, ali Arapi su zapravo jahali kamile koje su im pružile neviđenu prednost na razbojištu pošto su svojim mirisom do ludila dovodile romejske konje.

Bitka je trajala šest dana, Romeji su pet dana bili u ofanzivi, a onda je šestog dana ta arapska konjica uspela da zaobiđe romejsku i da na njih udari s leđa, što je izazvalo pometnju, rasulo i pokrenulo njihovo opšte povlačenje. Halid ih je potom nagnao prema mostu koji su njegove snage prethodno tajno zauzele, i Romeji su doživeli pokolj.

Ondašnji izvori govore o 70-120.000 ubijenih (dakle, pričamo o celoj vojsci, što bi značilo da ih je svega šačica preživela); moderne procene govore o 45 odsto ubijenih, odnosno o 50.000 ljudi. U svakom slučaju — mnogo. Sa druge strane, arapski gubici su bili zanemarljivi: svega 3.000 mrtvih.

Bilo kao bilo, Halid je nastavio da goni ostatke ostataka hrišćanske vojske i zauzeo je Damask, pa produžio dalje. Ceo Levant, čitava Sirija, uskoro je pala u muslimansko krilo kao zrela kruška, i bila trajno i nepovratno izgubljena za Romejsko carstvo.

Car Iraklije — koji je za poraz krivio samog sebe, odnosno svoj incestoidni brak sa rođenom sestričinom Martinom — svakako bi pokušao da povrati ove oblasti, da je imao novca i ljudstva, što nije bio slučaj. Legenda kaže da je, dok mu je brod napuštao Antiohiju, rekao: „Zbogom, zauvek zbogom Sirijo, moja lepa provincijo. Sada pripadaš nevernicima. Neka mir bude s tobom, o Sirijo — kako ćeš lepa zemlja biti za neprijatelja“.

Zauzeće Sirije nakon Bitke na Jarmuku praktično je omogućilo islamu totalnu ekspanziju i otvorilo mu kapije čitavog sveta. Vizantinska Jermenija će pasti nekoliko godina kasnije, odmah potom Egipat i Libija. 654. biće dovršeno totalno osvajanje Persije, koje je išlo u etapama. Sve to, u svega dvadesetak godina nakon smrti poslanika Muhameda. Početkom narednog stoleća, kalifatska vojska dobaciće „Alahove strele“ do Ženeve i Indije.

Vizantija će nastaviti da postoji narednih osam stotina godina, a barem polovinu tog perioda biće velika sila i važan igrač čitavog ovog šireg podneblja (Evropa — Mediteran — Bliski istok — Zapadna Azija), ali nikada više neće doći u priliku da postane jedina supersila, što bi postala da je iskoristila urušavanje Sasanidske Persije i da je pobedila na Jarmuku.

„Premda je Jarmuk danas malo poznat, to je jedna od najpresudnijih bitaka u ljudskoj istoriji. [...] Da su Iraklijeve snage prevagnule, savremeni svet bio bi toliko drugačiji da bi bio neraspoznatljiv“, napisao je Džordž Nafciger u svojoj knjizi „Islam u ratu“. Ne možemo reći da greši.

VIDEO: Zašto sveci pravoslavne crkve nisu optočeni dijamantima?

(O. Š.)