JUGOSLAVIJA USPELA, PACIJENT UMRO: Naslovna strana „Vremena“ od 5. aprila 1941. danas je i smešna i tužna, ali pre svega poučna (FOTO)

Naslovna strana beogradskog dnevnika „Vreme“ na dan 5. aprila 1941. godine. Foto: „Vreme“, 5. aprila 1941, br. 6895/unilib.rs

Srbija, Hrvatska i Slovenija, i čitava bivša Jugoslavija, zemlje su u kojima živi nekoliko miliona fudbalskih selektora (ili izbornika, kako vam drago) i isto toliko generala posle bitke.

Preporučujemo

Danas su svi pametni kada se govori o prošlim događajima, i svi znaju šta je trebalo da se uradi, i šta da se čini, i prosto ne mogu da veruju da ondašnji ljudi, koji su u datim trenucima živeli, to nisu videli jasno kao što oni danas to vide.

Shodno tome, istorija je nauka koja prošlost sagledava na način na koji ljudi koji istoriju žive — odnosno ljudi kojima su neki događaji sadašnjost — ne mogu da sagledaju. Po pravilu, savremenici zbivanja nisu svesni šta se dešava, čak ni onda kada je gotovo jasno u kom smeru stvari idu.

Ta pogledajte samo onaj ležerni jul 1914. godine, kada je politička i ekonomska elita Evrope letovala po banjama nesvesna pakla koji je nadohvat ruke, nesvesna dubokih implikacija Sarajevskog atentata kojem nije pridavala veliku važnost, budući da su anarhistički motivisane „asasinacije“ (nevezano za ovo, krajnje je vreme da reč „asasin“ uđe u srpski vokabular umesto rogobatnog „plaćenog ubice“) bile manje-više redovna pojava sa obe strane Atlantika.

Marseljski atentat na kralja Aleksandra od Jugoslavije. Naslovne strane dnevnog lista "Vreme" pre i posle tragedije. Foto: "Vreme", 5-21. oktobar 1933. godine, br. 4576-4592/unilib.rs

Možemo li onda suditi našim vladarima i precima koji početkom 1941. godine nisu bili svesni šta kuvaju i šta se kuva? Ne možemo. Ipak, to nas ne sprečava niti nas onemogućava da iz tragikomične perspektive sagledamo naslovnu stranu tiražnog beogradskog međuratnog dnevnika „Vreme“ od 5. aprila 1941. godine, dan pre početka Aprilskog rata, to jest invazije Osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju.

Koliko im ništa nije bilo jasno! Nadnaslov glavnog teksta glasi „Praznik srpsko-hrvatsko-slovenačke sloge i snage“, a u naslovu se „politički vođa Hrvata“ gospodin Vlatko Maček — koji je položio zakletvu i ušao u vladu te demantovao „sve vešto skovane kombinacije koje su išle za tim da se u jednodušne narodne redove unese pometnja, razdor i nesloga“ — naziva „nosiocem srpsko-hrvatske sloge“.

Koliko su narodni redovi bili „jednodušni“ videlo se tokom dočeka nemačkih „oslobodilaca“ na ulicama Zagreba 10. aprila (mada se taj događaj bitno preuveličava u našoj javnosti, kao da je čitav Zagreb „jednodušno“ podržao okupaciju, što je glupost, jer niti je većina Zagreba bila na ulicama niti su uzroci tog događaja tako jednostavno objašnjivi), ali tog 5. aprila moglo se pročitati da su pre Mačekovog dolaska u Beograd „Zagrebčani pozdravili g. dr. Mačeka usklicima ’Živeo!’“, i da su ga jednako tako dočekali i Beograđani.

Vlatko Maček na naslovnoj strani „Vreme“ 5. aprila 1941. godine. Foto: „Vreme“, 5. aprila 1941, br. 6895/unilib.rs

Moglo se pročitati i da je Maček izrazio žaljenje zbog smrti mađarskog premijera Pala Telekija (čija je smrt, uzgred budi rečeno, u direktnoj vezi sa sutrašnjom invazijom pošto je ovaj sebi pucao u glavu zbog toga što je Mađarska dozvolila nemačkim trupama da preko njene teritorije napadnu Jugoslaviju), te da su žitelji Varaždina praktično od sreće skakutali ulicama svog grada kada su čuli da gdin. Maček ide u Beograd.

Dakle, o „narodnoj slozi“ (slozi jugoslovenskog naroda) sve je rečeno nakon pomenutog Aprilskog rata, u kojem su se redovi Jugoslovenske kraljevske vojske skršili pod naletom superiornog Vermahta (dezerterstvo dela Hrvata možda je samo za par dana ubrzalo taj slom, mada ni to nije preterano verovatno; ono istinski nije igralo bitniju ulogu u tom kratkom sukobu jer nije ni bilo onoliko masovno koliko tvrdi deo naše nacionalistički nabojene popularne istoriografije; broj hrvatskih dezertera, premda veći, nije nadaleko premašivao broj srpskih dezertera kojih je takođe bilo; uostalom, setite se i da je Beograd osvojilo sedam nemačkih pustolova), kada su se nacionalističke psihopate svih trobojki (ustaše ubedljivo najviše, ali to prednjačenje ne abolira ostale) takmičile ko će pobiti više žena, dece i staraca, ali što se samog gospodina Mačeka tiče, njemu stvarno svaka čast.

Danas se zaboravlja, ili ignoriše, ili negira, da je on svojoj zakletvi u suštini ostao veran, jer, uprkos isprvom pozivu Hrvatima da prihvate novi režim, nesvestan u tom aprilskom trenutku kakav je to režim (nekoliko nedelja kasnije će se i zbog toga pokajati), Maček je dva puta odbio Hitlerovu ponudu da preuzme vlast u Hrvatskoj kao ubedljivo najpopularniji hrvatski političar i vođ najveće partije sa hrvatskim predznakom, Hrvatske seljačke stranke, nakon čega su se nacisti okrenuli jednom ekstremnom pokretu koji je bio lišen značajnijeg uporišta u hrvatskom narodu ali koji je to kompenzovao ludilom i ubilačkim žarom — rečju, okrenuli su se ustaškim divljacima (koji su malo kasnije Mačeka sa porodicom jedno vreme držali u Jasenovcu). Takođe, Maček je sve vreme rata imao svoje ljude u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, pre svega Juraja Krnjevića i Ivana Šubašića.

Naslovna strana časopisa "Ustaška uzdanica" za decu do 11 godina, koja je tokom perioda NDH štampana u boji. Foto: Reprint

(Da Maček nije ostao veran zakletvi i da je prihvatio Hitlerovu ponudu, pola miliona Srba više bi možda preživelo rat, ali bismo ga mi, naravno, ne shvatajući šta bi se u protivnom desilo, nakon rata razapeli.)

Pored toga, u tekstu pod naslovom „Novo saopštenje o kampanji proturanja izmišljenih vesti o našoj zemlji“ nalazi se veliki demanti progona nacionalnih manjina. To se odnosilo na negaciju oprobane nemačke propagandne sheme po kojoj je opravdanje za napad na neku zemlju uvek bila odbrana nemačke nejači (to su prethodno bili uradili u slučaju Sudeta i Poljske).

Ipak, taj tekst ćemo u celosti preneti, zato što savršeno pokazuje koliko su ljudi bili nesvesni onoga što će se zbiti narednog jutra, kada je zvuk „štuka“ zlokobno odjeknuo krovovima i ulicama Beograda.

„Sa zvanične strane umoljeni smo da objavimo sledeće:

Poljska devojčica plače nad mrtvom sestrom tokom nemačke invazije koja je za cilj imala ujedinjenje celog tog naroda u jednu državu i pokolj svih ostalih. Foto: Wikimedia Commons/Julien Bryan

Kampanja lansiranja neistinitih i u potpunosti izmišljenih vesti o stanju u našoj zemlji i o tobožnjem proganjanju pripadnika nacionalnih manjina nastavlja se.

Uz ponavljanje velikog dela do sada već objavljenih ’izgreda’ i ’grozota’ tobože počinjenih protiv nemačke i ostalih manjina nastanjenih u našoj zemlji, izvesni inostrani listovi i radio-stanice danas obaveštavaju svoje čitaoce i slušaoce da se broj ubistava Nemaca povećava, da je danas opasno govoriti nemački, mađarski i rumunski u Jugoslaviji, da je u varoši i u oblasti Kranja zapaljeno i potpuno izgorelo nekoliko nemačkih naselja, da su zapaljena neka nemačka sela na jugoslovenskoj granici, da su u Iloku u Sremu zapaljena mnogobrojna nemačka imanja, da nemačka naselja u dolini Save goru, da je potpredsednik opštine u selu Pardanj kod Modoša, inače pripadnik nemačke manjine, ubijen, da je jedan Srbin u Novom Sadu napao nožem na ulici tri Nemca, ranio ih, a jednom presekao grkljan, i još bezbroj ’svireposti’ koje može uobrazilja jednog tobož obaveštajnog organa iskonstruisati.“

Sam kraj ovog teksta je pomalo nestvaran. Obratite pažnju, jer kaže se: „Svakodnevnim nastavljanjem čudnovate i zagonetne kampanje, svakako da se želi postići neki cilj, a za sada, dok taj cilj ne bude poznat, niko se ne može oteti od utiska da se ta kampanja ne može podudarati sa iskrenim težnjama za učvršćenje mira i produbljavanje prijateljskih odnosa između večitih suseda.“

„Zaloga budućnosti“, karikatura na naslovnoj strani „Vremena“ 5. aprila 1941. godine. Foto: „Vreme“, 5. aprila 1941, br. 6895/unilib.rs

Konačno, na ovoj petoaprilskoj naslovnoj strani „Vremena“ možemo da vidimo i jednu karikaturu. Pod naslovom „Zaloga budućnosti“ imamo Srbina, Hrvata i Slovenca, koji u zagrljaju stoje na Jugoslaviji. Ispod karte našeg kraljevstva vidimo temelj na kojem piše „Sloboda“. Ispod karikature stoji: „Ostanimo u brizi o sebi, — svoji, nezavisni i dostojanstveni!“

Dakle, jasno je da se znalo da se nešto strašno sprema, čim se toliko igralo na kartu „srpsko-hrvatsko-slovenačke sloge“, čim se to toliko potenciralo, ali iz onoga gore vidimo, ili barem pretpostavljamo, da se nije bilo načisto oko toga, šta je to što će da se desi.

Da li totalni rat? Otvoreni napad Trećeg rajha na Kraljevinu Jugoslaviju? Rašivanje zemlje po svim šavovima? Da li su Jugosloveni mogli i da zamisle tog 5. aprila, da će Osovinske sile tako brzopotezno progutati našu otadžbinu? Da će je onako unakaziti i rasparčati, i raskrvariti?

Da će izbiti građanski rat mimo okupatora, kao da on i nije tu? Da ćemo se više klati među sobom, mi „jednodušni“ Jugosloveni, nego sa neprijateljem? Da će ovaj petoaprilski broj „Vremena“ biti i poslednji? Nemamo odgovor na ta pitanja. A vi?

(O. Š.)