MARŠ SRPSKE VOJSKE: Zaboravljeni naši junaci iz rata o kome više ni ne pričamo (FOTO)

Srpski vojnici marširaju 1876. godine, tokom Prvog srpsko-turskog rata. Ilustracija Nikole Lazara, dopisnika milanskog lista „L'Illustrazione Italiana“. Foto: Wikimedia Commons/ubsm.bg.ac.rs

Srpsko-turski ratovi 1876-1878. godine — koji se ponekad u domaćoj i stranoj stručnoj literaturi nazivaju i Srpski ratovi za nezavisnost — vođeni su kao reakcija na Nevesinjski ustanak koji su godinu dana ranije Srbi digli u Bosni i Hercegovini, i koji je pokrenuo talas zbivanja koji je daleko prevazišao lokalni karakter te bune.

Naime, Nevesinjska puška posredno je stvorila svet u kome živimo, budući da je dovela do austrougarske okupacije Bosne-Hercegovine, potom aneksije, što je dovelo do Sarajevskog atentata na Vidovdan 1914. godine, što je opet sa svoje strane poslužilo kao okidač za Prvi svetski rat, koji je stvorio sve uslove za Drugi svetski rat, koji je na koncu izgradio i politički, ekonomski, društveni i tehnološki svet u kome živimo.

Nisu Jovan Gutić, Simun Zečević, Ilija Stevanović, Trivko Grubačić, Prodan Rupar, Petar Radović, Pero Tunguz, Todor Mujičić, Gligor Milićević, Vasilj Svorcan, Sava Jakšić, Lazar Sočica, Vaso Vidović, Simo i Jovo Bilbija, Spasoje Babić, Vaso Pelagić, Ostoja Kormanoš, Golub Babić, Petar Mrkonjić, Bogdan Zimonjić, Petar Popović Pecija, Mićo Ljubibratić, Stojan Kovačević, Mileta Despotović, Tripko Džaković i ostali, mogli ni da sanjaju kakve će sve posledice njihovog delovanja biti, i kako će se čitav svet zbog toga zatresti.

„Hercegovci u zasedi 1875-1876. godine“, ilustracija iz bečkog lista „Srbadija“. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Ono što su znali je to, da se bore za slobodu srpskog roda. Oni su ustanak digli sredinom 1875. godine (Tunguz je sa svojom hajdučkom četom napao turski karavan na Cetnjoj poljani na planini Bišini 5. jula, a četiri dana kasnije Osmanlije se na brdu Gradac kod sela Krekova sudaraju sa „ustašama“ Jovana Gutića).

Srbija i Crna Gora tek naredne godine objavljuju rat Otomanskoj imperiji, ali on teče vrlo rđavo po nas; srpska vojska bila je loše opremljena, slabo obučena, slabo i vođena, bez koordinacije sa crnogorskom armijom, i premda joj motivacije nije nedostajalo, sama motivacija nije mogla da kompenzuje nedostatke na ostalim poljima (lepo je reći da „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“, ali to nije baš u potpunosti tačno).

Srpski su se redovi te jeseni toliko bili slomili da je goli opstanak Kneževine Srbije u suštini bio u pitanju, ali su Ruska imperija i Austrougarska, sklopivši Rajhštatski sporazum, sprečile Tursku da ubere plodove pobede i primorale je da prihvati povratak na stanje od pre rata (istim sporazumom bilo je određeno, da ako Srbi pobede Turke, ni jedna strana „neće pomoći obrazovanje velike slovenske države“ na Balkanu).

Srpski vojni logor tokom Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine. Foto: Wikimedia Commons/Vojni muzej u Beogradu/Свифт

U to vreme, u Kneževinu Srbiju slili su se dobrovoljci iz bukvalno cele Evrope. Najviše je bilo Rusa, ali je bilo takođe i veliko mnoštvo Bugara, Engleza, Francuza, Grka, Rumuna, Poljaka, da ne pričamo o Italijanima kojih je na inicijativu velikog Đuzepea Garibaldija došlo nekoliko stotina da pomogne Srbiji.

Uglavnom, naredne godine Ruska je imperija stupila u sopstveni rat protiv Turaka, i uticala na Srbiju da i ona obnovi borbena dejstva. Istovremeno, buktio je ustanak u Bugarskoj. Srpska vojska je ovoga puta redom krenula da oslobođa svoje okupirane krajeve i gradove: Niš, Pirot, Leskovac, Vranje, i druge.

Velika istočna kriza, kako se naziva čitav ovaj blok ratova između Srbije, Crne Gore, Rusije i Bugara a protiv Turske, okončao se prvo Sanstefanskim mirom (kojim su Rusi stvorili Veliku Bugarsku) a onda Berlinskim kongresom kojim je ovaj prethodni sporazum poništen.

Strani dopisnici u srpskom vojnom logoru, ilustracija Nikole Lazara, dopisnika milanskog lista „L'Illustrazione Italiana“, koji se takođe nalazi na ilustraciji. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Kneževine Srbija i Crna Gora su postale de jure nezavisne i proširene, formirana je Kneževina Bugarska koja je stekla de fakto samostalnost (Istočna Rumelija kao autonomna bugarska oblast pripojiće se Plovdivskim prevratom matičnom kneževstvu sedam godina kasnije, mada će de jure ostati pod osmanskim suverenitetom sve do 1908. kada će Bugarska proglasiti nezavisnost i uzdići se na kraljevinu; Plovdivski prevrat izazvaće kralja Milana da povede bespotrebni Srpsko-bugarski rat koji ćemo izgubiti), dok je Austrougarska dobila na upravu BiH.

Još jedna posledica o kojom ne volimo da pričamo i koju ignorišemo, tiče se proterivanja oko 50.000 Albanaca iz tih „novih krajeva“, Albanaca koji su bili većinsko stanovništvo od Prokuplja do Vranja, i od Kuršumlije do samog Niša.

Iz naše persektive — premda je trebalo biti mnogo spremniji za sukob jer smo u tom slučaju mogli da se nadamo Bosni i Hercegovini, i premda ostaje žal što nismo dobili mnogo više — trebalo bi da budemo zadovoljni što smo išta dobili (imajući u vidu onaj krah tokom Prvog srpsko-turskog rata). Pritom treba istaći i to, da su ovim sukobima udareni svojevrsni temelji budućim uspesima i konačnom oslobođenju.

VIDEO: Šta bi se desilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru

(O. Š.)