ZABORAVLJENE HEROINE: Ruske milosrdne sestre leče srpske vojnike u Nišu 1915. godine (FOTO)

Ruske milosrdne sestre iz njihove sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915. godine. Foto: Wikipedia/Intermedichbo

„Delatnost našeg Komiteta (za pomoć Srbiji i Crnog Gori; prim. nov) bila je usredsređena prvenstveno na Niš. Nismo želeli da se rastržemo, već i stoga što su u Srbiju uveliko pristizali Englezi, Francuzi, Amerikanci, svi sa ogromnim sredstvima i željom da pomognu. Srbija je bila podeljena na sektore a nama je ostala oblast oko Niša.“

Preporučujemo

Tim je rečima knez Grigorij Nikolajevič Trubecki opisao okolnosti pod kojima su ruski humanitarci delovali na teritoriji Kraljevine Srbije koncem 1914. te tokom 1915. godine.

Na čelu tzv. Ruskog hirurškog odreda nalazio iskusni dr S. Sofoterov, isprva sa osam milosrdnih sestara i to Marijom Stepanovnom, Atanasijom Markovnom, Marijom Segejevskajom, Anom Istominom, Pelagijom Fjodorovnom, Tatjanom Beliponovom, Natalijom Barlacekovom i izvesnom Kuovom.

„Srpski vojnik umro od gladi. Skadar, 1915. godine.“ Fotografija ruskog fotografa jevrejskog porekla Samsona Černova. Foto: Wikimedia Commons/The Five Years War – The Serbs in 1912-1916/Micki

Pored toga, postojala je ispostava Moskovske hirurške bolnice u zgradi Prve niške gimnazije, Infektivna bolnica pored železničke stanice, Aleksandrinska infektivna bolnica, te četiri kuhinje za podelu toplih obroka izbeglicama iz okupiranih krajeva našeg kraljevstva, kao i jedno sirotište.

Kao što možete videti na prvopriloženoj fotografiji, ruski sanitarci takođe su bili povremeno i pridodavani srpskim sanitetskim vozovima (koje je srpska vojska, prema nekim nepotvrđenim izvorima, jedina među balkanskim državama imala).

Postoje i ruski lekari koji su samoinicijativno bili došli u Niš, poput stomatologa dr Malahova, dr Romana Ercenberga, dr Elene M. Subžinskaje, dr Borisa V. Kaca, dr Vitalije Olševske, dr Arona Zageljmana, dr Jevgenija Konstantinovskog, kao i dr Baraboškina koji je u Srbiju stigao iz političkog egzila u Švajcarskoj i kojeg je naša vlada uputila bila u Aleksinac te koji je umro služeći srpski narod.

Razvašljivanje srpskih vojnika mehaničkim uništavanjem vaši nakon Albanske golgote 1916. godine. Foto: Wikipedia/Intermedichbo

Mnogi među njima, skupa su sa srpskom vojskom prešli preko Albanije i nastavili svoj rad na Solunskom frontu, a nakon oporavka na Krfu. U tom periodu 1914-1915. godine iz Ruske je imperije u Kraljevinu Srbiju stiglo i pedeset vagona medicinske opreme, hrane, odeće, te drugih potrepština za pomoć Srbima.

Rusi su takođe počeli da obilaze i privatne kuće po zabačenim selima u svom sektoru, u sklopu borbe protiv pegavog tifusa i drugih zaraznih bolesti, borbe kojoj su najveći doprinos dali sami Britanci čiji je epidemiolog dr Džordž Stamers odmah po dolasku predao srpskoj vladi spisak od sedam praktičnih predloga za zaustavljanje epidemije (od kojih je „srpsko bure“, jednostavni parni dezinfikator garderobe, bio najvažniji).

Srpska vlada je dala da se izradi bezbroj tzv. srpske buradi, proste sprave koja je služila za trebljenje bele vaši, izazivača pegavog tifusa, iz veša i odeće. Srpsko bure je spasilo Srbiju od uništenja. Foto: Wikipedia/Intermedichbo

„Raščulo se nadaleko po selima i nije nam bilo potrebno tražiti bolesnike koji su se skrivali, kako se to događalo u susednim reonima. Naš metod su uskoro prihvatili Amerikanci, a Englezi su kopirali naš metod delenja besplatnih obroka“, sećao se kasnije dr Sofoterov.

Zajednični napori svih naših saveznika, ne samo Rusa već i pomenutih Britanaca, Francuza i Amerikanaca, pa i drugih stručnjaka iz neutralnih zemalja poput Holandije (tražiti odgovor na pitanje čija je podrška bila najveća besmisleno je, ali treba biti iskren i reći da Rusi nisu prednjačili uprkos tome što je ovaj kratski tekst samo njima posvećen, budući da smo se ranije bavili pomoći drugih), dali su brze rezultate.

Tako je srpska epidemija pegavca, koja je po oceni britanskog doktora Vilijama Hantera „bila najneočekivanija po nastanku, i najbrža u porastu i obimu“, istovremeno postala „najbrže zaustavljena epidemija u istoriji“. Ali ne pre nego što je odnela pola miliona života.

(O. Š.)