Kornjača Timotije, poslednji veteran Krimskog rata koji je završen pre 162 godine (FOTO)

Centralni deo ogromne slike „Panorama Sevastopolja“ Franca Aleksejeviča Ruboa, nastala u periodu 1901-1904. sa prikazom Opsade Sevastopolja tokom Krimskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Valentin Ramirez

Krimski rat izbio je oktobra 1853. godine, a da niko, uslovno rečeno, ne može da kaže kako i zašto. Neposredni uzrok bio je spor između Ruske imperije, zaštitnice pravoslavnih hrišćana u Otomanskom carstvu, i Francuske koja je štitila rimokatolike, a najneposredniji ticao se jednog ključa (doslovno: ključa, onoga čime se otključava brava) koji je otvarao Crkvu Rođenja Hristovog u Vitlejemu.

Preporučujemo

Posredno, međutim, rat nije imao veze sa tim, što je i normalno, jer ratovi se ne vode zbog takvih stvari već je uvek neki dublji interes u pitanju. Osmanlijsko se carstvo naime raspadalo i propadalo, Rusija je to htela teritorijalno da iskoristi, a Francuska i Britanija to nisu želeli da joj dopuste zbog remećenja „ravnoteže moći u Evropi“. Tako su se na jednoj strani našli Rusi (i sa njima u prvoj godini konflikta Grci), a na drugoj svi ostali.

Nakon tri godine „međunarodne klanice“, kako se ovaj sukob često naziva zbog tri četvtine miliona mrtvih i suludih gubitaka života usled raskoraka između tradicionalnog načina ratovanja i novih tehnologija (posebno je čuven katastrofalni „Juriš lake konjice“ kada su Britanci predvođeni lordom Kardiganom tokom Bitke za Balaklavu 25. oktobra 1854. godine bez ikakvog rezona i potpuno uzaludno jurišali na ruske baterije trpeći goleme gubitke), klanice čija je kulminacija bila jedanaestomesečna Opsada Sevastopolja — Ruska imperija je poražena i tražila je mir.

„HMS Kvin“, brod britanske Kraljevske ratne mornarice na kojem je tokom prvog bombardovanja Sevastopolja u Krimskom ratu 1853-1856. boravila kornjača Timotije, poslednji veteran tog konflikta, koja je preminula 2004. Foto: Wikimedia Commons/Bonhams

Pariski mir potpisan je marta 1856. godine i njime se Rusija odrekla Besarabije, kao i prava da poseduje flotu u Crnom moru (kada Francuska petnaest godina kasnije bude postala republika i bude promenila odnos prema Rusiji, ova će obnoviti svoju Crnomorsku flotu a Britanije neće moći sama da reaguje).

Prošlo je 162 godine od tada, i svi neposredni svedoci tih užasnih događaja odavno su mrtvi, većina je verovatno čak svoje živote okončala u tom istom XIX stoleću kojem se rat i vodio. Svakako ni jedan jedini veteran Krimskog rata nije uspeo da dočeka treći milenijum, zar ne?

E, tu grešite! Postojao je jedan svedok koji ne samo što je dočekao ovaj naš vek, već je u njega i sa obe noge bio zagazio. Odnosno, da budemo precizni, sa sve četiri noge, jer u pitanju nije bio čovek već kornjača Timoti, ili, ako ćemo po srpskom — Timotije. On je poslednji veteran Krimskog rata. Kako to, pitaćete se, a mi ćemo vam vrlo rado odgovoriti.

Timotije, poslednji živi veteran Krimskog rata vođenog u periodu 1853-1856, bio je grčka kornjača poreklom iz Turske, rođena oko 1844. Fotografija je nastala 1993. godine Timotije je umro 3. aprila 2004. Foto: Wikimedia Commons/Jeannette

Timotije je bio grčka kornjača teška oko pet kilograma, rođena oko 1844. godine, veruje se na turskoj obali Mediterana. Njega je 1854. pronašao na brodu jednog portugalskog pirata kapetan Džon Gaj Kortne-Everard, od britanske Kraljevske ratne mornarice, i uzeo ga pod svoje. Ime mu je dao po kornjači Gilberta Vajta, slavnog engleskog prirodnjaka i ornitologa.

Timotije se nalazio na brodu „HMS Kvin“ tokom prvog njegovog bombardovanja Sevastopolja u Krimskom ratu, zatim je prešao na „HMS Princeza Šarlota“, pa na „HMS Nankin“, i sve do 1892. godine menjao je brodove na kojima je bio maskota i kojima je donosio sreću (i to uspešno, jer očigledno je da nijedno plovilo na kojem se nalazio nije potonulo).

Nakon što se te godine penzionisao, erl od Devona iz Kuće Kortne ga je udomio i živeo je u njegovom zamku Pouderam. 1935. godine prebačen je u zamkovni ružičnjak, a neko (verovatno kći 16. erla od Devona kojoj je Timotije formalno pripadao) mu je tih godina blago na trbušnom delu oklopa urezao reči: „Gde sam pao? Šta sam to učinio?“, što je prevod latinske krilatice Kuće Kortne koja kaže: „Ubi lapsus, quid feci“.

Istočni deo zamka Pouderam u kojem je od 1892. do 2004. živela kornjača Timotije, poslednji veteran Krimskog rata vođenog 1853-1856. Foto: Wikimedia Commons/Lobsterthermidor

Međutim, u međuvremenu, nešto se važno desilo u njegovom životu. Naime, 1926. nakon dugog porodičnog većanja zajedno sa Timotijem, odlučeno je da je vreme da se Timotije ratosilja svog bećarskog života, da se uozbilji, da mu se nađe neka žena iz dobre familije, da se smiri i da zasnuje pravu porodicu. Imao je, napokon, preko 80 godina! Bio je već jednom i red!

No, dok su mu tražili partnerku ustanovili su da je on zapravo — ona. Timotije je sve vreme bila Timotija, nego u XIX veku nisu još uvek ljudi znali kako se tačno određuje pol ovim čudesnim živim bićima. Ali, uprkos tome svi pokušaji parenja Timoteje su propali. Timoteje? Ne, ne, Timotije ostaje Timotije, bez obzira na pol.

Timotije je preminula je 3. aprila 2004. u 160 godini života, i sahranjena je u svojoj kući, u zamku Pouderam. Nećemo sada ići toliko daleko pa da govorimo o svetskim prilikama u godini kad se rodila, ali pomenimo to, da kada je u zrelosti svojoj stigla u Pouderan na zasluženi odmor, sveruski imperator Nikolaj II ne da je još uvek bio živ nego još uvek nije bio ni sveruski imperator! A kada se Timotije preselila u „predele večnoga blaženstva“, nije bilo više živih svedoka vladavine Nikolaja II!

VIDEO: Kornjača tokom seksa zvuči kao da umire

(O. Š.)