ZADNJE HEROJSTVO MAJORA BLAGOJEVIĆA: Đeneralu dao reč da živ neće sići sa Čupinog brda — održao reč (FOTO)

Major Nikola Blagojević, koji je slavno poginuo na Bregalnici tokom Drugog balkanskog rata. Prvobitno ispod slike pogrešno potpisan kao Pavle. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Nema tog rata u istoriji sveta koji sa sobom nije doneo bezbroj malih i velikih herojstava, malih i velikih kukavičluka, malih i velikih zločina. U tom bezbroju herojstava Balkanskih ratova — što srpskih što bugarskih što crnogorskih što grčkih što turskih što rumunskih — čovek se lako izgubi, jer prosto bude nemoguće da se svako junaštvo pomene, da svako bude zapamćeno od strane budućih pokolenja.

Preporučujemo

Cilj ovog teksta — u kojem ćemo preneti priču objavljenu u časopisu "Balkanski rat u slici i reči", u broju 39, s kraja 1913. godine — jeste da otrgne iz zaborava poslednje herojstvo jednog zaboravljenog srpskog majora, Nikole Blagojevića. A ako time učinimo ponosnim nekog njegovog potomka, utoliko bolje.

Ispod naslova "Reč sam dao" stiže nam priča iz davno prohujalih vremena, epizoda Bregalničke bitke vođene tokom Drugog balkanskog rata, koja glasi ovako:

Đeneral Mihailo Rašić, komandant Dunavske divizije II poziva, tokom Balkanskih ratova. Foto: Balkanski rat u slici i reči br. 14/unilib.rs

"Znajući dobro od kolikoga je značaja, da se održi jedan ćuvik na Čupinu Brdu, komandant dunavske divizije drugog poziva, đeneral Mihajlo Rašić, uze slušalicu telefonsku i otpoče kratak razgovor sa pozicijom:

— Halo, ko je tu?

— Komandant bataljona u devetom puku, major Nikola Blagojević!

— Ovde je đeneral Rašić.

— Zapovedajte, gospodine đenerale!

— Poziciju, na kojoj ste, treba da zadržite po svaku cenu.

— Zadržaću je, gospodine đenerale!

— Nju morate zadržati.

— Zadržaću!

— Čast Srbije zahteva —

— Zadržaću!

— U krajnjem slučaju —

— U najgorem slučaju — ne silazim odavde živ. Dajem reč!

— Hvala vam!

— Razumem!

Srpska artiljerija na položajima tokom Balkanskih ratova. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Govor se prekide. Posle nekoliko trenutaka grunu ceo bugarski puk na bataljon majora Blagojevića. Udar bejaše silan, lud, divljački.

Nikola Blagojević je čovek u odmaklim godinama, stari oficir, koji je radio mahom u okružnoj komandi na dosadnim aktima i spiskovima. Od njega se nikada ne ču hvala; ne hvaljaše se on svojim junaštvom, ne hvališe ga ni drugi — ma da ga niko nije ni kudio.

Ali dođe rat.

Kapetan Blagojević svuda bejaše pouzdan; stiže svakad na vreme; svrši posao na zadovoljstvo; ako treba stići neprijatelja — trči pred svima; ako treba poziciju zadržati — hladan je kao led, nepomičan kao stena.

Potpukovnik Vlastimir Jakovljević, komandant Dunavskog konjičkog diviziona II poziva sa svojim oficirima pod Jedrenom. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Znalo se, da ni sada od osmog ka devetom danu julija, na Čupinu Brdu, ne zaboravlja novoproizvedni major Blagojević svoje dužnosti. A on ju je shvaćao kako je retko ko može shvatiti. Bataljon se odupro junački, ali se brojna snaga njegova gubi prema broju napadača. I ne samo to: ona se brzo prepolovi. I još se smanjuje.

Stari oficir, a mladi major, komandant bataljona, baci još jedan pogled na svoje ljude od kojih postaju leševi, pogleda tamo od kuda bi došla pomoć kad bi je bilo, diže glavu nebu, kao pitajući šta da radi, ali mu odluka bi brza i gotova.

Zapovedi da se odstupa. Dakle — položaj se u ovaj mah ne može održati. Ali on je dao reč, da sa njega neće živ sići? Održaće reč... Bugari halaknuše i stadoše uskakati u šanac. Prvi i drugi, koji behu najbliži majoru padoše od metaka njegova revolvera. Pade i treći. Pade i četvrti.

Pukovnik Steva Milovanović, komandant Moravske leteće brigade, i Živojin Balugdžić, naš generalni konzul u Solunu, prolaze "kroz Arnautluk", odnosno kroz maslinove šume na najdaljoj tački Albanije do koje su naše trupe stigle da dođu 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

— Gospodine majore! — reče mu narednik koji se ne htede maći od njega. — Još bi smo se mogli spasti.

— Ti idi!

— Ne mogu bez Vas!

— Zapovedam!

— Odričem poslušnost.

Major zadrhta, suze mu grunuše: ne zadrhta pred neprijateljskom silom, ali njega staroga vojnika, iznenadi da mu njegov mlađi odriče poslušnost.

Vide to narednik:

— Oprostite, idem!

Poljubi majora u rame, pa koraknu ali se stropošta pogođen zrnom. Sve se to izvršilo za nekoliko sekunada.

Bugarski ratni zarobljenici primaju ručak "u beogradskome gradu, iz koga su otišli s hvalom na usnama za čovekoljublje i humanost srpsku". Nakon Drugog balkanskog rata 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

— Reč sam dao! uzviknu major, pa koraknu napred, i gromoglasno kliknu:

— Živela Srbija!

Njegov revolver planu i peti put, ali taj metak bejaše major namenio sebi. Kuršum prođe od desne slepoočne kosti pa izađe na levu. Plemenita krv šiknu, i nestade jednog u životu skromnog, a na delu velikog čoveka.

Slavni francuski maršal Nej tražio je smrt na Vaterlu, vičući: 'Hodite da vidite kako umire maršal francuske vojske!' To je divno; ipak Nej nije poginuo: nisu ga našli neprijateljski kuršumi, a on svoj nije upotrebio. Srpski major ne obznanjuje svoju smrt: gine zato što treba reč održati; i njega štede neprijateljska zrna, ali on ne zaboravlja da sam ima kuršuma.

Kad je posle nekoliko dana o svemu tome bilo reči u krugu viših oficira reći će jedan davnašnji poznanik njegov:

— To je prvi i poslednji put da se mirni moj Nikola zabrojao: on je zacelo mislio da u revolveru ima samo još jedan metak, pa ga je čuvao za sebe. A on je imao dva: pretposlednjim je pokosio sebe, a poslednji je ostao neupotrebljen. Kada dođe dan opšteg vaskrsa mrtvih, Nikola će sebe za tu omašku koreti..."

(Za kraj, razrešenje jezičke nedoumice iz naslova koja će svakako mnogim puritancima zaparati oči: "zadnji" može da bude prostorni prilog u značenju "poslednji".)

(O. Š.)