NESTVARNA PRIČA: Kako je prosti sin grčkog ribara postao najmoćniji čovek Osmanlijskog carstva (FOTO)

Veliki vezir Ibrahim-paša Pargalija jaše konja. Hans Sebald Beham, oko 1530. godine. Foto: Wikimedia Commons/Quistnix!

Ibrahim-paša Pargalija svet je ugledao oko 1495. godine, ali tačan datum njegovog rođenja istoriji nije poznat. I to ne slučajno: rodio se on, naime, u prostoj porodici, u epirskom gradu Pargi, tada delu Mletačke republike. Nije tačno poznato šta je bio po narodnosti (pretpostavlja se da je bio Grk), ali se zna da mu je otac bio ribar, ili eventualno mornar, i da je verovatno od malih nogu bio u dodiru sa grčkim, albanskim i srpskim jezikom.

Preporučujemo

Kada je imao između četiri i sedam godina, dakle, u vrlo ranoj mladosti, otet je prilikom jedne osmanlijske pohare, verovatno od strane bosanskog Iskender-paše, i prodat u roblje. U Manisi, gradu na istočnoj obali Egejskog mora, na pijaci ga je kupila nekakva bogata udovica. To je po jednoj verziji događaja. Po drugoj, verovatnijoj, Iskender-paša ga nije prodao već ga je uzeo za sebe i poslao na vlastito imanje kod Jedrena.

U svakom slučaju je Ibrahim (koji je u međuvremenu postao musliman) stekao široko obrazovanje, upoznao se sa Kuranom, islamskom misli, starogrčkom filozofijom, delima arapskih matematičara i astronoma, a na sve to je još i naučio turski, grčki (ako ga već nije znao tečno, a verovatno jeste), persijski, italijanski, i srpski (opet, ako ga već nije znao) koji je u to vreme bio jezik otomanske administracije na evropskom tlu. Navodno je znao da svira i violinu, koja se upravo u to doba pomaljala u svojoj savremenoj formi u severnoj Italiji.

Ibrahim-paša Pargalija, veliki vezir Osmanlijskog carstva, poreklom sin grčkog ribara. Johan Teodor de Bri, oko 1590. godine. Foto: Wikimedia Commons/digi.ub.uni-heidelberg.de

Budućeg sultana Sulejmana Veličanstvenog upoznao je Ibrahim verovatno tokom prinčevog boravka kod Iskender-paše u Jedrenu, najverovatnije 1514. godine. Ovome se toliko dopao taj nadareni mladić da ga je uzeo u svoju službu i poveo sa sobom.

Desetak godina kasnije počinje Ibrahimov meteorski uspon. Prvo 1523. godine stupa u brak sa Muhsine Hatun, unukom svog porobljivača Iskender-paše, čime biva integrisan u osmanlijsku elitu; sve do skoro se verovalo da je oženio sestru Sulejmanovu, Hatidže, ali je danas opšti konsenzus da je u pitanju bila zabuna, da za takvu tvrdnju dokaza nema, i da to nije tačno (dok su za ovu novu teoriju pronađeni brojni dokazi).

Iste godine Ibrahim-paša, taj sin prostog ribara i bivši rob, postaje veliki vezir i beglerbeg Rumelije, a nakon što je egipatski upravnik Ahmed-paša Hain digao bunu i proglasio nezavisnost od Otomanske imperije, pa bio poražen i pogubljen, 1525. godine sultan Sulejman šalje Ibrahima u Egipat da reformiše tamošnju provincijsku vojnu i civilnu upravu, što ovaj i čini.

Unutrašnje dvorište istanbulske palate Ibrahim-paše Pargalije, gde je danas smešten Muzej turske i islamske umetnosti. Foto: Wikimedia Commons/Chapultepec

Interesantan je način na koji je on upravljao golemom imperijom. Naime, pokazao je neverovatnu umešnost u svojim diplomatskim kontaktima sa zapadnim hrišćanima kojima se predstavljao kao "stvarna vlast iza Osmanlijskog carstva", čime je uspevao da postigne najpovoljnije dogovore. Mlečani su ga čak nazivali "Ibrahim Veličanstveni", praveći tako aluziju na i tada uobičajeni nadimak samog sultana Sulejmana.

Najdalekosežnije njegovo dostignuće svakako je dogovor koji je 1536. postigao sa francuskim kraljem Fransoom I kojim su dve države stupile u, za ono vreme skandalozno, antihabzburško savezništvo. Bilo je to nečuveno, da jedna hrišćanska zemlja uđe u koaliciju sa muslimanskom a protiv druge hrišćanske. Francuska je dobila privilegiju trgovine sa Turskom, a turska flota je 1543-1544. godine prezimila u Tulonu upravo na bazi ovog sporazuma. Ova alijansa, "svetogrdna unija ljiljana i polumeseca", potrajaće dva i po veka.

Uzroci Ibrahim-pašinog pada 1536, nakon trinaest godina vlasti, složeni su. Jednim delom, posledica su dugogodišnjeg sukoba sa sultanijom Hurem koja je nekog od svojih sinova želela na prestolu, dok je Ibrahim-paša smatrao da naslednik treba biti Sulejmanov najstariji sin Mustafa (Hurem je pobedila, pošto je sultan postao Selim II).

Ibrahim-paša Pargalija, veliki vezir Otomanske imperije. Ilustracija iz 1670. godine. Foto: Wikimedia Commons/digi.ub.uni-heidelberg.de

Drugi problem je bila njegova velika ambicija. Naime, Sulejman je svog vernog prijatelja imenovao za seraskera (vrhovnog zapovednika vojske) prilikom velikog pohoda na Zapadnu Evropu koji se okončao neuspešnom Opsadom Beča 1529. godine, a čiji je vrhunac svakako bila velika turska pobeda u Mohačkoj bici 1526. (pobeda čiji je glavni arhitekta bio upravo Ibrahim-paša).

Zatim je 1533. ponovo imenovan za seraskera prilikom najezde na Safavidsku Persiju, kada su se pojavile glasine da veliki vezir kuje zaveru protiv svog suverena. Sulejman je došao i prisustvovao osvajanja Bagdada 1535, ali mu je tom prlikom u šake dopalo pismo pisano Ibrahim-pašinom rukom u kojem se ovaj potpisao kao "serasker-sultan".

ODAVDE SE 350 GODINA VLADALO SRBIMA: Zavirite u Topkapi-saraj, dom turskih sultana (FOTO)

Čini se da tada Sulejman donosi odluku da pogubi svog slugu. Međutim, pošto se prethodno zakleo da Ibrahim neće nikada stradati od njegove ruke, morao da je obezbedi fetvu kojom bi se iskupio zbog prekršene zakletve. To se sastojalo u gradnji džamije.

Uklanjanje kovčega sa telom velikog vezira Ibrahim-paše Pargalije, nakon što je u palati Topkapi zadavljen svilenim gajtanom po nalogu sultana Sulejmana Veličanstvenog. Minijatura Nakaš Osmana, kraj XVI veka. Foto: Wikimedia Commons/the Okanf

Sedam dana pre nego što će 14. marta 1536. godine Ibrahim-paša biti zadavljen gajtanom u Sulejmanovim odajama u palati Topkapi, sultan je najavio fetvu i sedam dana zaredom večerao nasamo sa Ibrahim-pašom. Sulejmanovi ondašnji biografi pisali su da je ovaj tako pružio šansu svom velikom veziru, ili da pobegne ili da čak pokuša da ubije vladara. Iako je znao šta se sprema, Ibrahim-paša nije pokušao da se spase. Na neki način, ostao je veran svom suverenu do samog kraja, i time poništio sve sumnje u svoju odanost, ali je svejedno morao da umre (jer, ko zna, možda je to bila samo igra obmane).

Prvobitno je sahranjen u dvorištu jedne tekije u Galati, u grobu bez obeležja. Njegov nadimak Makbul ("Miljenik") Ibrahim-paša se pretvorio u Maktul ("Pogubljeni") Ibrahim-paša. Nadimak Frenk ("Zapadnjak") Ibrahim-paša je ostao, a dobio ga je zbog svojih zapadnjačkih manira.

Njegova palata u Istanbulu, na zapadnoj strani bivšeg romejskog hipodroma, danas je Muzej turske i islamske umetnosti. Dvorac je to u kojem je živeo sa svojom ženom i decom, ali jedno vreme i sa svojim roditeljima koje je nakon uspona doveo u prestonicu. Oboje su prešli u islam. Otac je uzeo ime Jusuf i postao upravnik Epira. Nakon pogubljenja, međutim, država je zaplenila celokupnu Ibrahim-pašinu imovinu.

(O. Š.)