VELIKI BRAT U KRALJEVSKOM BEOGRADU: Kako je javnost pre 100 godina pratila svaki korak poznatih ljudi (FOTO)

Živimo u eri društvenih mreža, interneta, sredstava masovne komunikacije, u eri u kojoj se privatno spontano ubija i uništava, satire takoreći, i to sve sa našom dozvolom, sa našim pristankom.

Ne samo što se privatnosti de fakto odričete kada instalirate Fejsbuk Mesendžer na svom telefonu, već ogroman broj ljudi svesno donosi odluku da svaki svoj korak podeli sa drugima, kada recimo objavi stori na Instagramu.

Ono što se svima nama čini kao nevino deljenje trenutka u kojem uživamo, može potencijalno biti iskorišćeno protiv nas. "Ko sam ja da mene neko prati", verovatno je svako od nas barem jednom tokom poslednjih desetak godina izgovorio i ostao čitav. Ali, koliko puta ste samo u vestima pročitali da je neko zbog toga nastradao? I koliko puta ste to pripisali gluposti žrtve?

Foto: Arhivska fotografija

Ova priča je daleko od naivne, i daleko je od nedužne i bezazlene, kakvom se čini na prvi pogled. Zapravo je diskurs sa njom u vezi, ta debata o privatnosti, jedna od najvažnijih sa kojima se savremeni svet suočava (pored političke i verske radikalizacije, toga što često imamo utisak da se nalazimo na ivici nuklearnog rata, i još nekih bitnih pitanja).

Stoga se neretko nađemo u situaciji da hvalimo "dobra, stara vremena" u kojima ljudi nisu masovno buljili u telefone nego su pričali međusobno (zapravo su buljili u novine) i u kojem nije bilo moguće pratiti nekoga na način na koji se to čini danas.

Da li je to baš tako bilo? Ne u potpunosti, mada daleko naivnije nego danas. Naime, postojala je u svetu nekada, sve do pedesetih godina, neobična praksa u štampanim medijima, da se dolasci i odlasci uglednih i (uslovno rečeno) važnih ljudi, njihovo čekiranje u i iz hotela, objavljuju i stavljaju svima na izvolte.

Praksa koja je nastala verovatno u Ujedinjenom Kraljevstvu primila se i u našoj anglofilskoj sredini Kraljevine Jugoslavije, željnoj da bude deo velikog sveta. U našim novinama, zvala se ta rubrika — "Kretanje putnika".

Pogled na krovove starog Beograda sa jedne zgrade u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Zamislimo da je ovo 1931. godina i da ste vi gospodin Isak Vajnberg, trgovac iz Valjeva. Danas ste doputovali u Beograd i prijavili ste se u Hotelu Balkan. Sutradan je vaše ime u novinama, u kojima ispod podnaslova "Hotel Balkan" piše: "Isak Vajnberg trgovac, Valjevo".

Ili, zamislimo da ste vi gospodin Prim Arnuld, direktor rudnika iz Aleksinca. Danas te došli u Beograd i prijavili ste se u Hotel Srpski Kralj. Sutradan u novinama, ispod podnaslova "Hotel Srpski Kralj", piše: "Prim Arnuld direktor rudnika, Aleksinac".

Ili, zamislimo da ste gospodin Rista Ukropina, trgovac iz Šapca. Danas te došli u Beograd i prijavili ste se u Hotel Petrograd. Sutradan u novinama, ispod podnaslova "Hotel Petrograd", piše: "Rista Ukropina trgovac, Šabac". Da ne nabrajamo sada sve, shvatili ste poentu, a uostalom možete i sami da vidite na dolepriloženoj slici (a takođe možete po prezimenima da vidite i kakav je kosmopolitski grad Beograd i tada bio, kao i koliko je unutrašnjost Srbije bila etnički šarolika).

Foto: Arhivska fotografija

Jedna od prvih stvari koje danas padaju na pamet kada ovo vidimo je ta, da je u pitanju bilo zlatno doba za kriminal svake vrste. Za onoga ko na umu ima neku zločinačku radnju, ovakve informacije su zlata vredne, zar ne? Sa druge strane, one su bile i korisne ljudima koji su iz poslovnih ili privatnih razloga želeli da stupe u kontakt sa nekim, u vremenu u kome nije postojao ni Fejsbuk a kamoli internet, pa je bilo teško svakoga obavestiti da ste u gradu.

I to je, dakako, išlo u oba smera: onaj koji je došao želeo je da ostvari kontakt sa svakim ko bi mu doneo finansijsku ili neku drugu korist, a i onaj koji je već u gradu iz istog je razloga želeo da stupi u kontakt sa tim koji je stigao. Ma, ne mora to da bude izvlačenje neke koristi, može biti i puko viđanje sa starim znancem.

Ubeđeni smo da je hotelsko rukovodstvo uvek pitalo putnike, da li žele da se ova informacija prenese javnosti ili ne. Ili barem pretpostavljamo da je tako bilo. Bio je to starinski, pre-digitalni "Terms of Use", ako tako možemo da se izrazimo. Prema tome, izgleda da je sukob javnog i privatnog u savremenici počeo mnogo ranije nego što smo mislili.

(O. Š.)