KADA JE ZAISTA BOŽIĆ? Imamo samo 82 godine da primenimo sopstvenu odluku iz 1923. ili ćemo Božić slaviti 8. januara (FOTO)

Pravoslavni Božić u Gruziji. Foto: Tanjug/AP

Julijanski kalendar koji koristi polovina pomesnih crkava u okviru Pravoslavne katoličanske crkve (uz Srpsku su tu i Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Gruzijska i Japanska) nastao je u vreme doživotnog rimskog diktatora Gaja Julija Cezara, ubijenog u senatu od strane zaverenika 15. marta 44. p.n.e.

Preporučujemo

On je, naime, naložio njegovu izradu pod uticajem egipatske kraljice Kleopatre koja ga je nagovorila da prihvati matematički obrazac njenog astronoma Sosigena. Uveden je Cezarovim ediktom 1. januara 45. p.n.e. i njime je bilo određeno da godina traje 365 dana, ali da svaka četvrta bez izuzetka bude prestupna i da traje 366. To znači da je godina po toj računici duga 365,25 dana, odnosno 365 dana i 6 časova.

Problem je što je julijanska godina duža od tropske (odnosno solarne), kojom se određuje smena godišnjih doba, datumi dugodnevnica, kratkodnevnica i ravnodnevnica (bitno zbog računanja pokretnih verskih praznika, pre svega Vaskrsa), konačno određuje i kada se tačno u sekund navršilo kretanje Zemlje oko Sunca (to je dakle vremenski period koji je Suncu, kada se posmatra sa naše planete, potreban da se vrati u istu tačku na nebu). I to je duža za 11 minuta i 14 sekundi.

Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, sa poraženim Arijem u podnožju. Foto: Wikipedia Commons/Jjensen

Zbog toga julijanska godina, u odnosu na ravnodnevnice i godišnja doba, naraste jedan dan u proseku na svakih 128 godina, odnosno tri dana za oko 400 godina, odnosno dvanaest dana u oko 1.600 godina. Drugim rečima, 25. decembar po julijanskom kalendaru danas, nije 25. decembar po julijanskom kalendaru u IV veku kada je održan Prvi vaseljenski sabor u Nikeji. Ono što je nama 25. decembar po julijanskom kalendaru, ondašnjim bi vernicima verovatno bio 7. januar, koji nam i pada po ovom civilnom koji inače svakodnevno koristimo.

Ovoga su bili svesni čak i crkveni oci tokom tog pomenutog Nikejskog sabora, ali se, uprkos povremenim inicijativama, više od hiljadu godina ništa tim povodom nije preduzimalo. Tek je na savet astronoma Kristofera Klavijusa i Alojzija Lilija, papa rimski Grgur XIII 24. februara 1582. godine objavio reformu kalendara, kako bi se on, prosto rečeno, vratio u apostolska vremena. Papskom je bulom tada određeno da se u kalendar doda deset dana (tada je bilo toliko akumulirano) pa da nakon 4. oktobra te godine nastupi odmah 15. oktobar; da prestupna bude svaka četvrta osim onih koje su deljive sa 100 kod kojih će prestupne biti samo deljive sa 400 (čime se broj prestupnih godina na svaka četiri veka smanjio sa 100 na 97 i čime se eliminišu tri akumulirana dana u četiri stoleća koja su problem julijanskom kalendaru); i da se u prestupnoj godini doda jedan dan na kraju februara.

Godina je tako sa 365,25 dana koliko traje u proseku u julijanskom kalendaru smanjena na 365,2425 (odnosno 365 dana, 5 časova, 49 minuta i 12 sekundi). To je tačno 27 sekundi duže od tropske godine, što u praksi znači da će se razlika između tropske i gregorijanske godine uvećati za jedan dan na svakih 3236 godina, što ovaj (i sam po sebi revidirani julijanski kalendar) čini tačnijim od julijanskog.

Rimski papa Grgur XIII, Alesandro Menđanti, oko 1559. godine. Foto: Wikimedia Commons/sailko

Ali to je i dalje nesavršeni kalendar, manje od klasičnog julijanskog, ali ipak nesavršen. Bolji međutim nismo imali pa ga je veći deo sveta prihvatio kao svoj, uključujući i nas, što se "civilnih" poslova tiče.

Uvidevši da je problem ozbiljan i da mi u suštini ne slavimo Božić na dan kada su ga slavili rani hrišćani već trinaest dana kasnije, zbog te akumulirane razlike, Srpska pravoslavna crkva je predložila na Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine, održanom u Carigradu, da se donese odluka da se prihvati revidirani julijanski kalendar koji je izradio naš veliki naučnik Milutin Milanković.

Aritmetika koja stoji iza Milankovićevog kalendara je prekomplikovana za prostog novinara i čitaoca, ali važno je reći da je njime "fizički" dodato 13 dana čime se poklopio sa gregorijanskim kalendarom (pa je tako sadašnji crkveni 25. decembar postao 7. januar, a pravi 25. decembar — 25. decembar); na kongresu je odlučeno i da se svi praznici koji u godini primene padnu između 1-14. oktobra slave 14. oktobra, jer dana između jednostavno neće biti (drugim rečima, sutradan posle 1. oktobra biće odmah 14. oktobar), da su sve godine deljive sa četiri prestupne, da nijedna godina deljiva sa 100 nije prestupna, i da će prestupne još biti samo one koje se završavaju sa 00 a broj njihovih vekova podeljen sa 900 da ostatak od 200 ili 600. I tako dalje.

Foto: flickr/Bill David Brooks

Ova napredna računica je dovela do toga da je Milankovićeva godina 24 sekunde kraća od gregorijanske i utolika tačnija, odnosno, samo 2 sekunde duža od tropske godine, što znači da naraste za dan na svakih 31.250 godina. Zbog ovoga će sa gregorijanskim kalendarom biti poklopljena sve do 2800. godine, nakon čega će gregorijanski kalendar narasti za jedan dan u odnosu na Milankovićevu godinu.

Elem, Srbi predložili, okupljeni pravoslavni svet prihvatio, a onda Srbi rekli — odlažemo primenu do daljnjeg. I ne samo Srbi, već svi gorepobrojani. Naš ondašnji argument je bio, da se narod mora pripremiti da to prihvati, pa da se tek onda odluka primeni; Milanković je zapisao da je naš Sveti arhijerejski sinod u Sremskim Karlovcima septembra meseca 1923. usvojio novi kalendar ali primenu odložio do tada "kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve". Prema tome, umesto predvodnika odlučeno je da se bude sledbenik.

Sa tim je u vezi i zabluda da u crkvenom kalendaru koji izdaje SPC, u tablici u kojoj možete videti kolonu za stari i novi kalendar, da taj novi predstavlja ovaj sekularni, gregorijanski. Ne, ta kolona predstavlja revidirani julijanski kalendar, Milankovićev. Zabuna nastaje jer su trenutno Milankovićev i gregorijanski kalendar poklopljeni. Jednako tome, kada kažemo da Carigradska i Aleksandrijska patrijaršija, zatim Rumunska, Bugarska, Kiparska i Grčka crkva koriste gregorijanski — opet nismo u pravu. One koriste Milankovićev.

Blagovesti, ikona Andreja Rubljova ili nekog njegovog učenika, iz 1408. godine. Foto: Wikimedia Commons/lj.rossia.org

Uglavnom, počev od 1. marta 2100. godine razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara biće uvećana za još jedan dan (zato što će nama ta godina biti prestupna, dok po ovom "civilnom" koji koristimo neće).

Direktna posledica toga biće ta, da ćemo te godine Vidovdan proslaviti 29. juna jer će taj dan od te godine pa nadalje, korespondirati sa 15. junom po crkvenom kalendaru (hoćemo li menjati udžbenike, ili ćemo se napokon pomiriti sa činjenicom da se Boj na Kosovu vodio 15. juna, jer se primena gregorijanske reforme ne vrši retroaktivno — ostaje da se vidi).

Još značajnija posledica će biti to što ćemo 2101. godine Božić proslaviti 8. januara i po gregorijanskom i po Milankovićevom kalendaru, iako i dalje formalno 25. decembra po starom. Ali kao što već rekosmo, taj 25. decembar po starom julijanskom tada će nastupiti 14 dana nakon onog dana u kom su savremenici Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine proslavili Rođenje Hristovo. Jer to prosto nije isti dan.

Foto: Tanjug/JAROSLAV PAP

Oko ovoga postoji veliki spor, dogmatski pre svega, i pravoslavni svet ne može da se dogovori. Optužbe pljušte na sve strane. Oni koji se protive kažu da je julijanski tačniji u odnosu na sideričku godinu (koja vreme kretanja Zemlje oko Sunca gleda u odnosu na daleka sazvežđa) iako ne znamo koliko je to relevantno jer je julijanski kalendar izrađen da prati solarnu; kažu i da astronomi koriste julijansku godinu u nauci za imenovanje i određivanje epoha (naučnici odgovaraju: zamena teza), te da svaka promena kalendara određenog na vaseljenskom saboru iziskuje novi vaseljenski sabor koji će tu odluku preinačiti (iako taj stepen tvrdokornosti možda sugeriše da postoje neki ljudi koji neće takvu odluku potencijalnog vaseljenskog sabora ni prihvatiti zbog čega postoji opasnost od novog cepanja Crkve).

Ima i onih sa prozaičnim razlozima koji nemaju veze sa ni sa Crkvom ni sa religijom već sa tradicijom (lako je zaboraviti da smo mi gregorijanski kalendar za civilne potrebe prihvatili tek posle Velikog rata, i da smo tek tada Božić po "svakodnevnom" kalendaru počeli slaviti nakon Nove godine) i nacijom; oni kažu: "kakav je, da je, naš je".

Veliki problem, ne samo što se ovoga tiče već generalno čitave Crkve, leži u tome što već evo 1.231 godinu pravoslavni svet nije u stanju da okupi Osmi vaseljenski sabor (poslednji, Sedmi, održan je na jesen 787. godine, a zbog održavanja u Nikeji naziva se i Drugi nikejski). A taj vaseljenski sabor zaista je neophodan iz brojnih razloga. Jedan od njih je i ovaj, ako ni zbog čega drugog a ono da se obnovi kalendarsko jedinstvo dve polovine Pravoslavne crkve, pa makar i potpunim odbacivanjem onog tačnijeg Milankovićevog.

(O. Š.)