FOTO-UBOD: Kosta N. Hristić, ministar pravde, gospodin čovek i legenda kaldrme starog Beograda

Kosta N. Hristić, diplomata i ministar pravde, sin premijera Nikole Hristića, otac kompozitora Stevana Hristića, autor "Zapisa starog Beograđanina". Foto: Wikimedia Commons/houseofthetragicpoet.blogspot.rs

Kosta Hristić se rodio u Beogradu 10. aprila 1852. godine, od oca Nikole, predsednika srpske vlade u četiri navrata te ministra unutrašnjih poslova u dva, i majke Julijane, unuke Tome Vučića Perišića, vojvode iz oba ustanka, najbogatijeg i najmoćnijeg čoveka naše zemlje sredinom XIX veka.

Preporučujemo

U rodnom gradu Kosta je završio osnovnu školu i gimnaziju, potom i Pravni fakultet na Velikoj školi, a usavršavao se u Berlinu, Hajdelbergu i Francuskoj. Posvetio se diplomatiji, pa je službovao kao konzul u Solunu a poslanik u Bukureštu, Rimu i Beču. Politički vrhunac mu je svakako stolica ministra pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899).

Iz braka sa Leposavom Živadinović dobio je Stevana Hristića, našeg slavnog kompozitora, diplomatu Boška i ćerku Jelicu koja se udala za armijskoj generala Milutina Nedića.

Kosta N. Hristić je prevodio drame, a napisao je dva toma knjige "Zapisi starog Beograđanina" (1923-1925), u kojima je od zaborava sačuvao mnogo priča iz istorije našeg grada koje bi inače bile zaboravljene. Nažalost, on je taj koji je zaboravljen, kao i njegova knjiga, što dosta govori o našoj deklarativnoj borbi za kulturno nasleđe, koja skoro nikada ne ide dalje od reči.

"I eto, tada mi se i nehotice stvorila slika staroga našeg Beograda, Beograda od pre 50 i 60 godina, i setio sam se balova iz tog vremena, na kojima su se provodile naše pokojne babe i majke i bile vesele i zadovoljne. Ali osim balova, tadašnji Beograd nije bio ni nalik na ovaj današnji, i oni koji vam pričaju kako je to varoš koja se ne uređuje i ne napreduje — ne slute koliku nepravdu čine starim Beograđanima u njihovom staranju da varoš podignu i unaprede", zapisao je Kosta N. Hristić u svojim "Zapisima".

Umro je u gradu koji je toliko voleo, 5. marta 1927. godine.

(Telegraf.rs)