Istorija ne zna da je iko ikada umro onako kako je to učinio ruski imperator Nikolaj Prvi (FOTO)

Nakon tri decenije samovlade nad jednom šestinom površine Zemlje, preminuo je ruski imperator Nikolaj I u prestonom Sankt Peterburgu, od upale pluća. Bio je te 1855. relativno mlad čovek, budući da je imao svega pedeset i osam godina, a na presto je stupio nakon smrti najstarijeg brata, imperatora Aleksandra I koji za sobom nije ostavio muško potomstvo, a dve ćerke mu preminule mlade.

Zapravo, Nikolajevo zacarenje karakteristično je po tome što je do njega došlo nakon što se trona odrekao stariji brat Konstantin, što je dovelo do Dekabrističkog ustanka, prestoničke pobune liberalnih oficira Carske garde iz tajnog društva Savez spasa, koji su tražili reforme i uvođenje ustavne monarhije, odnosno ograničenje vlasti imperatora (zapravo su tražili ono što je Aleksandar I dao francuskom narodu deceniju ranije, pitajući se zbog čega car drugima daje prava koja njima neće).

Preporučujemo

Pobuna je ugušena pa je car zadržao svoja superovlašćenja i ostao iznad zakona, ali je ovaj događaj interesantan po tome što je tokom 16 dana krize jedan Srbin, grof Mihailo Andrejevič Miloradovič, bio de fakto diktator Ruske imperije.

Neki američki diplomata nazvao je Nikolaja I "nesumnjivo najzgodnijim čovekom u Evropi", ali su ga što se politike njegove tiče mnogi mrzeli.

Prelepi Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, koji se danas nalazi u sklopu muzeja Ermitaž. Foto: Wikipedia Commons/Michael Hoffmann

Posebno ruski radikali i liberali, jer je vladao gvozdenom stegom, bez emocija, nemilosrdno, sumnjičavo prema svakome, rešeno da kontroliše sve i svakoga, tvrdoglavo odbijajući svaku promenu bilo kakvog tipa. On sam sebe je doživljavao kao mučenika za svoju svetu dužnost koju je vredno obavljao dok nije ostao bez snage.

Februara 1855, godinu dana pre okončanja za Rusiju katastrofalnog i ponižavajućeg Krimskog rata koji je ona izgubila od Britanije, Francuske i Otomanske imperije, prehladio se tokom jednog društvenog događaja u Sankt Peterburgu. Umesto da leži, Nikolaj Pavlovič je narednog dana raskopčan ispred Zimskog dvorca izvršio smotru vojske koja je krenula put Krima.

Do skoro samog kraja niko nije shvatao koliko je situacija ozbiljna: 1. marta uveče, kada je sveruskom imperatoru bilo ostalo manje od pola dana života, lekar dr Mant uveravao je imperatoricu Aleksandru da stanje njenog supruga i gospodara života i smrti čitave Rusije — nije opasno.

Ruski imperator Nikolaj I. Foto: Wikimedia Commons/google.com/culturalinstitute

Međutim, tokom noći je lekaru postalo očito da se prehlada pretvorila u upalu pluća. Ujutru je gospodara posavetovao da pozove sveštenika. Nikolaj ga je potom upitao, da li to znači da umire. Doktor ga je obavestio da mu je ostalo još svega nekoliko sati života.

Međutim, Nikolaj je odreagovao onako kako obična osoba odreaguje kad joj kažu da je tamo negde daleko umrla osoba za koju nikada nisu ni čuli.

Bukvalno. Car nije pokazao ni najmanji znak straha, prihvatio je to obaveštenje bez uzbuđenja, bez uznemirenosti, poslao je po sveštenika radi ispovedi i poslednje pričesti, i oprostio se od porodice, prijatelja i svojih slugu. Oni su plakali, nije on.

Nakon toga se okrenuo nalozima u vezi sa državnim pitanjima, rekavši svom sinu i nasledniku, budućem Aleksandru II, da se umesto njega oprosti od armije a posebno od hrabrih branitelja Sevastopolja, te da im kaže da će se za njih moliti u narednom svetu. Ovo je rasplakalo mnoge pripadnike oružanih snaga Ruske imperije, kada je pozdrav do njih stigao.

Ruski imperator Aleksandar II. Foto: Wikimedia Commons/runivers.ru

Oko 5 časova mirno je izdiktirao poruke koje je trebalo telegrafisati u Moskvu (druga, stara prestonica Rusije te ideološki Treći Rim), Varšavu (tada deo tzv. Kongresne Poljske u sklopu Rusije) i Berlin (još uvek samo prestonica Kraljevine Pruske) a koje su objavile njegovu smrt, da bi nakon svega toga rekao Aleksandru da naredi pukovima Carske garde da uđu u palatu kako bi se mogli zakleti na vernost njemu — novom caru, kada umre.

Poslednje reči Nikolaja I svom sinu koji će postati Aleksandar II Osloboditelj (jer je oslobodio seljake-robove šest godina nakon očeve smrti, a koji je bez obzira na to ubijen u atentatu terorističke organizacije "Narodna volja", o čemu smo već pisali) ticale su se želje da mu u nasledstvo preda srećnije i uređenije carstvo, ali da je proviđenje htelo drugačije.

Završio je rečima: "Sada odlazim da se molim za Rusiju i za sve vas. Posle Rusije, voleo sam vas više od bilo čega na ovom svetu. Služi Rusiji".

Doktor Mant je u svoj dnevnik te večeri zapisao: "Nikada nisam video da neko tako umire. Bilo je nečega nadljudskog u ovom vršenju dužnosti do samog poslednjeg daha".

(O. Š.)