POSLEDNJE UPORIŠTE NDH: Ovde se vodila finalna bitka Drugog svetskog rata — 17 dana nakon što se rat završio (VIDEO)

O proleću 1945. godine Osovinske su sile na tlu Evrope bile smrvljene na svim frontovima, i ceo Hitlerov svet se raspadao. Berlin je bio pod sovjetskom opsadom, Amerikanci i Britanci su ušli u srce Trećeg rajha, i toliko je dogorelo da se samoproglašeni firer nemačkog naroda ubio 30. aprila u svom prestoničkom bunkeru.

7. maja general Alfred Jodl, načelnik Vrhovnog štaba Oružanih snaga Velikonemačkog rajha, potpisuje bezuslovnu predaju, a sutradan to ponavlja feldmaršal Vilhelm Kajtel u Berlinu pred Sovjetima.

Preporučujemo

Uprkos tome što su se narednih nekoliko dana ostaci Vermahta, Vafen-SS-a, ustaša, četnika i slovenačkih domobrana tukli sa Crvenom armijom i jugoslovenskim partizanima u pokušaju da se domognu zapadnih Saveznika a da izbegnu sibirsko zarobljeništvo, na koncu su sredinom maja i te borbe obustavljene.

Rat u Evropi bio je završen. Nastupio je mir od Lisabona do Urala, od Osla do Malte i Kipra. Čitav naš kontinent bio je pacifikovan. Čitav, osim jednog gradića na severu Bosne i Hercegovine, u Posavini.

Ime tog gradića je Odžak. U njemu i okolini žestoka bitka između ustaša i partizana vodila se još od 19. aprila, a borbe nisu obustavljene čak ni 6. maja kada je vlada NDH napustila Zagreb čime je Nezavisna Država Hrvatska faktički i pravno prestala da postoji kao entitet (ako je ikada i postojala).

Foto: Wikipedia/DIREKTOR

Dapače, borbe su se nastavile sve do 25. maja kada su pripadnici Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije napokon uspeli da slome ustaški otpor i prodru u grad: sedamnaest dana nakon kraja Drugog svetskog rata u Evropi, što znači da je Bitka za Odžak bila poslednja bitka na evropskom ratištu u tom najkrvavijem i najvećem od svih svetskih konflikata u istoriji.

No, hajdemo redom. Na čelu odžačkih ustaša nalazio se od marta 1943. godine logornik Petar Rajkovačić (nakon što je njegov prethodnik Zdenko Odić poginuo u borbama sa četnicima ili partizanima) koji sa slomom NDH preuzima komandu nad svim oružanim formacijama u tom kraju, odnosno i nad domobranskim jedinicima koje su se slile u grad tokom povlačenja. Zamenik mu je bio Ivan Čalušić, a pod sobom su imali oko 2-3.000 boraca.

Videvši kako teku stvari, a ne želeći ni da se predaju niti da beže iz svojih domova i "ognjišta" (skoro svi su bili iz Odžaka i okoline), tamošnje su ustaše dobro pripremile odbranu. Izgrađeno je mnoštvo rovova, barikada, posade su postavljene na sve strateške tačke, sva sela u okolini su bila utvrđena. Oružja i municije, pa i hrane, imali su napretek: naime, saveznici su bombardovanjem bili onesposobili jedan nemački brod sa ratnim materijalom koji se potom nasukao na savsku obalu, a ovi su ga ispraznili.

Napad na ono što će se ispostaviti kao poslednji komad Nezavisne Države Hrvatske, njeno poslednje uporište, mesto njene konačne smrti, počeo je dakle tog 19. aprila. Partizani su u talasima nadirali: prvo pripadnici 25. srpske i 27. istočnobosanske divizije, a potom i jedinice 53. divizije: 16. muslimanska brigada, 19. birčanska brigada, 14. i 27. srednjebosanska brigada, i tako dalje.

To su formacije koje su pokušavale da oslobode Odžak (premda je naravno reč "oslobođenje" uvek kontroverzno, jer, pitanje je koliko je žitelja Odžaka uopšte te ustaše posmatralo kao neprijatelje), a u njihovim je redovima bilo i dosta četnika koji su nakon proglašenja amnestije ušli u redove NOVJ.

4. maja, dva dana pre sloma NDH, borbe se zahuktavaju a ustaše ne daju ni pedalj zemljišta: svako selo se drži, a sve što partizani osvoje ustaše u kontraofanzivama uspeju da povrate. Hrvatski fašisti se tuku bukvalno do poslednje kapi krvi, do poslednjeg čoveka, pomireni sa tim da će umreti a radi da živote izgube na poseban način: u svakoj drugoj situaciji rekli bismo herojski, ali upotreba te reči nekako pogrešno zvuči kada treba da se veže za ustašu.

Ustaški trubač oktobra 1942. godine. Foto: Wikimedia Commons/landesarchiv-bw.de

23-24. maja Vrhovnom štabu Jugoslovenske armije biva više dosta svega pa šalje avionsku podršku svojim borcima: bombardovanje ustaških položaja dramatično menja stanje na terenu i Odžak sa okolinom pada 25. maja, taman na rođendan Josipa Broza Tita — Dan mladosti.

Oprečne su priče o tome šta se dešavalo u Odžaku nakon toga: novoustaše kažu da su partizani poubijali sve ranjenike i bolničare, navodno čak i one koji su se predali; opet navodno, samo u selu Pećnik ostalo je 360 udovica, a svi Hrvati iz Odžaka koji su u Gradačcu posle rata pohađali Višu gimnaziju bili su bez očeva.

Ipak, nije svima sudbina bila momentalno takva pošto je nekoliko stotina ustaša uspelo da se u jurišu probije iz partizanskog obruča i izbegne u šume. "Križari" na tim prostorima opstali su u svojoj borbi protiv nove narodne vlasti sve do početka 1947. godine, kada su poslednji među njima uhvaćeni od strane OZNA-e i likvidirani.

Ivan Čalušić se sklonio u brda Vučjaka, ali je oboleo od tifusa i vratio se kući na lečenje; neko ga je prijavio pa je uhapšen i pogubljen, a telo nikada nije vraćeno porodici. Šta se desilo sa Petrom Rajkovačićem, ne zna se, ali se zna da je bio ranjen tokom finalnih borbi; po jednoj se verziji ubio, po drugoj se probio kroz obruč i pobegao u Španiju.

Zarobljene ustaše kod Blajburga, austrijskog gradića na granici sa Slovenijom. 1945. godina. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Kako su ustaše na ovom prostoru uspele da se održe tako dugo, uprkos činjenici da su dobro znali da je sve izgubljeno, da je Nezavisna Država Hrvatska bačena na smetlište istorije, da je čak i poglavnik pobegao iz zemlje — otvoreno je pitanje.

Pošto je malo verovatno da su uopšte čuli šta se desilo na Blajburgu (gde su partizani pobili više desetina hiljada ustaša i domobrana koji su se predali Britancima a ovi ih vratili našima, skupa sa manjim brojem četnika i slovenačkih domobrana), a još neverovatnije da bi to imalo ikakav uticaj na njihovu borbenost, odgovor verovatno leži u njima samima i u njihovom komandnom kadru u Odžaku.

Stoga možda ima neke istine u pričama novoustaša po kojima je Petar Rajkovačić u svoje borbene redove zaveo čeličnu disciplinu, po kojima je svoje borce streljao zbog neposlušnosti, neodgovornosti, kukavičluka, po kojima nije podnosio "laž i podmuklo vladanje", po kojima je bio "hladnokrvan i nemilosrdan", neustrašiv. Vojnici obično slede takve ljude do smrti.

(O. Š.)