Misteriozna smrt lepog austrijskog princa dovela do atentata na Franca Ferdinanda i izazvala Veliki rat

Franc II, poslednji sveti rimski car i prvi austrijski. Fridrih fon Amerling, 1832. Foto: Wikimedia Commons/khm.at

Franc Karl Jozef, nadvojvoda Austrije, bio je treći sin Franca II, poslednjeg svetog rimskog cara i prvog austrijskog, nakon što je Napoleon uništio institucije hiljadu godina starog Svetog rimskog carstva.

Preporučujemo

Kada je Franc II umro 1835. godine, nasledio ga je na austrijskom prestolu mentalno ograničeni najstariji sin Ferdinand, koji je abdicirao 1848. nakon što je izbila revolucija u imperiji (a i širom Evrope).

Budući bez dece, i budući da je drugi sin Franca II, Jozef Franc, preminuo 1807. godine kada mu je bilo samo osam, tron je ponuđen Francu Karlu Jozefu koji se međutim odrekao prestola u korist svog najstarijeg sina Franca Jozefa (kojeg ćemo, u skladu sa našom tradicijom i praksom dok je bio živ, u daljem tekstu zvati Franja Josif). Tako je Ferdinanda nasledio sinovac.

Ovde se mora uvesti još jedno ime, da bi se shvatilo zbog čega je nadvojvoda Franc Ferdinand od Austrije-Este bio prestolonaslednik Austrougarske 1914. godine, a ne neko drugi.

Nadvojvoda Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik nakon samoubistva krunskog princa Rudolfa, jedinog sina starog kajzera Franje Josifa. Foto: Wikimedia Commons/Österreichische Nationalbibliothek

Ime je pripadalo trećem sinu Franca Karla Jozefa, Karlu Ludvigu (koji je ušao u jednačinu prestolonasleđivanja jer njegov za stepen stariji brat Maksilimijan, koji će nakratko biti imperator Meksika, nije imao potomstva); čovek koji je ubijen u Sarajevu od strane Gavrila Principa bio je njegovo dete.

Nadamo se da se niste pogubili u svim ovim silnim sličnim imenima, ali ne postoji jednostavan način da se objasni kako smo 28. juna 1914. godine došli do toga da se Franc Ferdinand vozika obalama Miljacke. A kako smo došli, ako on nije bio sin cara Franje Josifa već njegovog mlađeg brata? Da li je stari kajzer bio bez dece, pa zbog toga? Ili je nešto drugo po sredi?

Nešto drugo.

Austrijski car Franja Josif na fotografiji u uniformi 1905. godine. Foto: Wikimedia Commons/theglobeandmail.com

Franja Josif je sa Elizabetom Bavarskom (kojoj su tepali Sisi) iz drevne Kuće Vitelsbah imao četvoro dece, od čega su tri bile ćerke. Treće njegovo dete po redu bio je dugo očekivani prestolonaslednik kojeg su roditelji nazvali Rudolf Franc Karl Jozef, rođen 21. avgusta 1858. godine u Plavom dvoru u Laksenburgu, starom srednjevekovnom kompleksu habzburških zamkova i palata nadomak Beča.

Čovek koji je trebalo da sedne na austrougarski presto stupio je 1881. godine u brak sa princezom Stefani od Belgije, ćerkom kralja Leopolda II. Brak je ispočetka bio idiličan, ali se par udaljio nakon rođenja jedinog njihovog deteta, ćerke koju su nazvali Elizabeta Marija (a koja je kasnije prozvana Crvenom nadvojvotkinjom jer je postala socijalista).

Rudolf je počeo da vara ženu na sve strane, da ima afere sa brojnim ljubavnicama, a kriza je bila toliko duboka da je čak hteo da piše papi Lavu XIII sa namerom da traži poništenje braka. Međutim, otac mu je to zabranio.

Rudolf Franc Karl Jozef, austrougarski prestolonaslednik i jedini sin kajzera Franje Josifa, koji je 1889. izvršio samoubistvo sa svojom ljubavnicom. Foto: Wikimedia Commons/Georges Jansoone

1887. krunski princ austrijski kupuje lovnicu u selu Majerling u Donjoj Austriji, jugozapadno od prestonog Beča, a potkraj naredne godine—sada već kao tridesetogodišnjak—upoznaje trinaest godina mlađu i stoga zakonski još uvek maloletnu baronesu Mariju Večeru, pripadnicu drugorazrednog plemstva, iz skorojevićke porodice, te stoga neprihvatljivu po svakom osnovu.

Nedugo potom ceo dvor, uključući i carski par, postaje svestan njihove veze. 29. januara 1889. kajzer Franja Josif i Elizabeta priređuju porodičnu večeru u palati Hofburg budući da je car rano izjutra 31. tog meseca trebalo da krene u zvaničnu posetu Budimpešti. Rudolf se pre formalnog kraja večere izvinjava prisutnima i napušta skup te odlazi u Majerling, gde je planirao da sutradan ide u lov sa prijateljima.

Međutim, kada je sobar Lošek ujutru pokušao da uđe u Rudolfovu spavaću sobu da bi probudio svog gospodara, vrata su bila zaključana a na dozive niko nije odgovarao. Grof Jozef Hojos, koji je krunskom princu trebalo da bude salovac, pridružio se Lošeku ali je iz sobe i dalje dopirao samo muk. Konačno je Lošek sekirom provalio vrata.

Lovnica austrijskog krunskog princa Rudolfa u Majerlingu, gde je sa svojom ljubavnicom baronesom Marijom Večerom izvršio samoubistvo januara 1889. Foto: Wikimedia Commons/juicypool.com/kronprinzrudolf

Dva čoveka ušla su u polumračnu prostoriju. Rudolf je nepokretan sedeo (ili ležao, po drugim navodima) pored kreveta, nagnut napred, dok mu je iz usta curila krv. Na krevetu je mrtva ležala Marija Večera, već prilično kruta i ledeno hladna. Na stočiću pored kreveta bili su čaša i ogledalo. Lošek je zaključio da je princ otrovan od strane devojke, znajući da strihnin izaziva krvarenje.

Grof Hojos potom u žurbi potom odlazi na železničku stanicu da bi što pre stigao u Beč. Tamo carskom ađutanta grofu Paru donosi tužne vesti i moli ga da on saopšti vesti vladaru. Tada na scenu stupa protokol, ta nataložena hiljadugodišnja praksa koja je upravljala svakim segmentom života u Hofburgu.

Grof Par kaže Hojosu da samo imperatorka može tako strašne vesti da saopšti Njegovom Imperatorskom Veličanstvu. Zato Par odlazi kod barona Nopče, kontrolora caričinog domaćinstva. Nopča odlazi kod grofice Ide Ferenči, imperatorkine omiljene dvorske dame. Ferenči zatim prekida caričinu lekciju grčkog jezika. Ali, ne saopštava joj vest već ubeđuje gospodaricu da primi Nopču. U tome jedva uspeva i ova napokon ima prilike da čuje šta se odigralo u Majerlingu.

Palata Hofburg, pradedovsko sedište Kuće Habzburg iz kojeg su se povlačili konci i vladalo Austrijom i Srednjom Evropom tokom dugog niza vekova. Foto: Wikimedia Commons/Bwag

U međuvremenu, policija i tajna služba okupiraju lovnicu i čitava oblast se stavlja pod opsadu. Grof Eduard Tafe, ministar-predsednik austrijskog dela Austrougarske (Ugarska je imala svog predsednika vlade) izdaje u ime cara saopštenje u kojem se tvrdi da je Rudolf preminuo od aneurizme srca. U tom trenutku svi još uvek misle da je princ otrovan, čak i Večerina majka.

Međutim, tokom popodneva tog prvog dana u Majerling dolazi islednička ekipa iz Beča na čelu sa dr Viderhoferom, pa ubrzo postaje jasno da je priča o trovanju nebulozna. On u 6 časova narednog jutra podnosi izveštaj kajzeru i uskoro ceo dvor zna šta se desilo.

Ne i narod jer štampta tog dana i dalje priča o aneurizmi. Ali, pošto su se strani dopisnici sjatili u Majerling i saznali da je u smrti krunskog princa ulogu igrala i njegova ljubavnica koja je takođe mrtva, nije imalo nikakvog smisla da se vlasti nadalje drže verzije u koju niko neće verovati i koja jedino može u takvoj situaciji da našteti kruni.

Austrijski krunski princ Rudolf na samrtnom odru 1889. godine. Izvršio je samoubistvo sa svojom ljubavnicom. Foto: Wikimedia Commons/juicypool.com

Novo saopštenje je zato glasilo: Rudolf je prvo ubio Mariju, potom nekoliko sati sedeo pored njenog tela, a onda presudio sam sebi; bio je to samoubilački pakt njih dvoje zato što je kajzer Franja Josif tražio od sina da prekine tu vezu, a do svega je došlo jer je prestolonaslednik u tom trenutku bio poremećenog uma. I to je to, policija u neobičnoj žurbi obustavlja svaku dalju istragu, a svi dokumenti za nju vezani nestaju, bez da su ikada bili pohranjeni u državnoj arhivi.

Marija Večera je već prve noći po otkriću njihovih tela sahranjena na groblju čuvene cistercitske opatije Hajligenkrojc, tajno i u velikoj brzini, bez ikakve istrage i obdukcije. Čak je njenoj majci bilo zabranjeno da prisustvuje pogrebu (navodno je u Hajligenkrojc kočijama prebačena tako što su joj između haljine i leđa stavili metlu, da bi bila u uspravnom položaju, kako niko ne bi posumnjao da je mrtva).

Austrijski car Franja Josif i carica Elizabeta nad samrtnim odrom njihovog jedinog sina Rudolfa 1889. Foto: Wikimedia Commons/Georges Jansoone

Kajzer uspeva da ubedi Katoličku crkvu, čiji je bio verni prvak i saveznik, da dopusti hrišćanski pogreb u Imperijalnoj kripti ispod Kapucinerske crkve u Beču, koja bi bila nemoguća da je Rudolf svesno počinio samoubistvo. Papa rimski objavljuje da je krunski princ bio u stanju "mentalnog disbalansa" kada je uradio to što je uradio, pa on tako sada leži zajedno sa još najmanje 145 članova Kuće Habzburg.

A šta je Rudolf uradio, i da li je išta uradio? Priču o tome da se pre smrti posvađao sa ocem raširili su agenti nemačkog kancelara Otoa fon Bizmarka koji nije voleo liberalnog Rudolfa, a i Bizmark sam je na sve strane to govorio. Veliki broj ljudi bliskih i austrijskom kajzeru i krunskom princu i nemačkom kancelaru, sumnjalo je u tu glasinu.

Sama nemačka carica-majka Viktorija nije verovala Bizmarku sa tim u vezi, a u pismu svojoj majci i imenjakinji, britanskoj kraljici Viktoriji, iznela je teoriju koju je čula od generala Loa koji je od svojih austrijskih izvora čuo da se Večera ubila, a da je zatim Rudolf iz očaja podigao ruku na sebe lovačkom puškom koju je držao oslonjenu na zemlju.

Baronesa Marija Večera, ljubavnica austrijskog krunskog princa Rudolfa sa kojim je sklopila samoubilački pakt januara 1889. godine. Foto: Wikimedia Commons/blog.trud.ru/users/rodich2007

Zita od Burbon-Parme, koja je brakom sa poslednjim austrougarskim carem Karlom postala i sama imperatorka, u seriji intervjua za bečki "Kronen cajtung" kazala je da veruje da krunski princ i njegova ljubavnica nisu izvršili samoubistvo već da su ih ubili francuski agenti koje je poslao Žorž Klemanso.

Bilo je i drugih teorija, od kojih su neke bile gnusne. Neke i do danas opstaju: recimo ona koja kaže da je Rudolf ubijen po nalogu svog oca a zbog svojih liberalnih političkih stavova. Franja Josif najblaže rečeno nije bio prijatelj srpskog naroda, to je dokazao Prvim svetskim ratom, ali nije ni ljudski ni časno pa ni pristojno od nečije lične tragedije praviti komediju. Slično tome, postoji i verzija po kojoj je ubijen od strane uplašene austrijske konzervativne frakcije, iz istog političkog razloga.

Ipak, zvanična verzija o samoubilačkom paktu po kojem je on ubio nju pa sebe, ostala je na snazi i u nju se nije sumnjalo ozbiljno sve do kraja Drugog svetskog rata. Tada su pripadnici Crvene armije razbili granitni spomenik i raskopali grob Marije Večere, valjda se nadajući da će pronaći dragulje i slične dragocenosti. Za ovo se saznalo tek deceniju kasnije kada su se Sovjeti povukli iz Austrije.

Grob baronese Marije Večere, ljubavnice austrijskog krunskog princa Rudolfa sa kojim je sklopila samoubilački pakt januara 1889. godine. Foto: Wikimedia Commons/Wuhazet - Henryk Żychowski

Nešto potom jedan mladi doktor je na zahtev članova porodice Večera ispitao posmrtne ostatke, ali nije našao nikakav trag da je ubijena vatrenim oružjem. Navodno (naglašavamo navodno), obrativši se Vatikanu, papski nuncio mu je nakon nekakve istrage arhiva—kakvih arhiva niko ne zna—saopštio da je samo jedan metak ispaljen te noći. Lekar je potom zaključio da je Večera preminula slučajno, možda tokom pokušaja tajnog abortusa, nakon čega se Rudolf ubio.

1991. godine jedan trgovac nameštajem iz Linca, zanesenjak tzv. Majerlinškim incidentom, po imenu Helmut Flacelštajner, na svoju ruku i bez dozvole iskopava ostatke Marije Večere i vrši privatnu obdukciju. Islednicima koje je angažovao nije rekao čije su kosti već samo da je neka njegova dalja rođaka koja je pre sto godina ubijena, možda pucnjem u glavu ili hladnim oružjem.

Oproštajno pismo baronese Marije Večere majci iz kog je jasno da je sa austrijskim krunskim princem Rudolfom sklopila samoubilački pakt januara 1889. Foto: Wikimedia Commons/Österreichische Nationalbibliothek

Jedan stručnjak mu je rekao da je to mogući uzrok smrti, ali da ne može pouzdano tvrditi jer je lobanja bila nepotpuna (ili zbog pohare Crvene armije ili zbog nestručnog prenosa u režiji samog Flacelštajnera). Flacelštajner zatim nudi "Kronen cajtungu" i priču i posmrtne ostatke, na prodaju. Ovi zovu nadležne organe, a državni forenzičari ustanovljavaju da su to zaista ostaci Marije Večere te se ona 1993. ponovo polaže u svoje grobno mesto dok Flacelštajner biva novčano kažnjen.

Pre dve godine Austrijska nacionalna biblioteka stavila je, nadamo se, tačku na celu ovu priču i blaćenje Habzburga. Naime, ova ustanova je objavila oproštajna pisma koja je Večera poslala majci i drugim rođacima, a koja su od 1926. bila pohranjena u jednom bankarskom sefu u Austriji. Pisma jasno i nedvosmisleno pokazuju da se Marija spremala da zajedno sa Rudolfom izvrši samoubistvo. Kada se na to doda već poznato pismo Rudolfa supruzi, sve dolazi na svoje mesto.

Posledice ovog događaja bile su dramatične i osećaju se do dana današnjeg. Prestolonaslednik je postao gorepomenuti Karl Ludvig, kajzerov brat, ali se on nekoliko dana kasnije odrekao prestola u korist svog sina — Franca Ferdinanda. Nakon Sarajevskog atentata, naslednik postaje Karl, sin Ferdinandovog mlađeg brata Otoa (Oto nije mogao, već je bio mrtav). Nije neophodno napomenuti da bi istorija bila potpuno drugačija da je Rudolf poživeo.

(O. Š.)