Prvaci, na vama je samo da učite, a pogledajte kako je bilo vašim vršnjacima u ratu (FOTO)

Slovenačka deca u partizanskoj školi kod Kočevja 1944. godine sa lepim stihovima na tabli. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Osnovno školstvo u Kraljevini Jugoslaviji nije bilo među glavnim prioritetima vlasti, niti je bilo baš obavezno na način na koji je to danas, a školski odbori — u kojima su često sedeli nepismeni ljudi — olako su decu oslobađali škole.

Preporučujemo

Čak i oni koji su išli u školu (a procenat obveznika je jako varirao) jedva su napredovali do nižih razreda dok ih je polovina ostajala nepismena, zbog čega je u toj etapi razvoja naše države i bilo toliko analfabeta, posebno u Bosni, Crnoj Gori te Makedoniji, mada i drugde (recimo u Srbiji i Dalmaciji).

Pričamo o natpolovičnoj većini stanovništa: 51 odsto. Najbolje je bilo u Sloveniji gde su nepismeni činili svega 8,8 odsto populacije (posledice duge pismenosti Slovenije videle su se i za vreme SFRJ, a vide se i danas, što možda najbolje ilustruje važnost prosvete), a najgore u Makedoniji gde je procenat nepismenih bio čak 83,8 odsto (posledice duge nepismenosti Makedonije videle su se i za vreme SFRJ, a vide se i danas, što možda najbolje ilustruje važnost prosvete).

Takođe, nije bilo ni dovoljno nastavničkog kadra pa je po jedan učitelj ili učiteljica morao da obučava po sto do dvesta đaka, u zavisnosti od banovine u kojoj je radio (opet, razlike između regija su bile napadne).

Sarajevo, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1926. godine. Foto: Kurt Hielscher

Škole su, mahom, bile u stanju raspadanja, i često su bile tek puke učionice sa škripavim klupama (izveštaji iz tog perioda govore da u nekim školama đaci zbog škripe raspalih stolica nisu mogli da čuju učitelje) pa je više generacija sedelo zajedno.

A dešavalo se i da vlasti škole smeste na potpuno neprikladne lokacije. Recimo, u Srbu u Lici, preko puta osnovne škole nalazila se krčma, "stjecište najsumnjivijih individua, krijumčara, kradljivaca, bojdžija i pijanica". Ovaj se društveni talog tukao i u krčmi i na ulici, a dešavala su se i ubistva. Sve to na oči đaka koji su ih gledali krvave i slušali najvulgarnije povike i psovke.

Da stranka koja pretenduje da osvoji vlast, Komunistička partija Jugoslavije, ima potpuno drugačije ideje od ideja režima koji je do Aprilskog rata vladao zemljom, postalo je jasno odmah na početku Narodnooslobodilačke borbe, a komunisti su se trudili ne samo da opismene i decu i odraslo stanovništvo već i da to na svakom koraku kažu, želeći da naprave razliku između njih i onih drugih, te da poberu simpatije naroda.

Šaljimo decu u školu. Partizanski grafit u Istri, verovatno 1944. godina. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Ne može im razumna osoba ništa prigovoriti zbog toga: obrazovanje je od presudnog značaja za lični i kolektivni napredak, a predratnim vlastodršcima niko nije kriv što su narod sistematski držali u mraku neznanja.

Uspeh tog osnovnog obrazovanja i stavljanja akcenta na znanje, od strane komunističkih vlasti na oslobođenih teritorijama tokom rata, upravo su zbog tog rata i toliko značajne. U takvim uslovima i okolnostima, u kojima ne znaš da li ćeš sutra poginuti ili dočekati slobodu, insistirati na opismenjavanju stvarno je za svaku hvalu. Posebno što su sa tim nastavili i nakon rata, tako da su skoro pa iskorenili nepismenost (osim kod onih koji su svim silama želeli da ostanu nepismeni), i posebno što su i tadašnja deca cenila školovanje i znala koliko je ono važno.

Nekoliko fotografija pred vama pokazuje sve teškoće sa kojima su se deca tokom NOR-a suočavala. Na jednoj fotografiji iz Slovenije, iz mesta Podpreska kod Kočevja, danas u opštini Loški potok, vidimo đačiće i posebno jednu devojčicu koja pokazuje na tablu na kojoj u stihu piše: "Kje je zdaj moj očka? Tam med partizani / hrabro se bojuje, domovino brani", što znači, ako vam je prevod baš potreban: "Gde je sad moj tata? Tamo među partizani(ma) / hrabro se bori, domovinu brani".

Škola pod vedrim nebom 1941. godine za vreme Užičke republike. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Autor slike je slavni slovenački fotograf Edi Šelhaus (1919-2011), ali godina nastanka je sporna. Muzej ljudske revolucije iz Ljubljane (danas Muzej nove istorije Slovenije) kaže da je u pitanju 1944. godina, dok drugi izvor pominje početak 1945. Zapravo je svejedno.

Na drugoj slici vidimo đake na oslobođenoj teritoriji Užičke republike na jesen 1941. godine. Dakle, partizani su odmah po izbijanju ustanka krenuli sa tom prosvetnom pričom, ili kako već želite da je nazovete. Na ovoj fotografiji deca nisu u školskim klupama već pod vedrim nebom, a verovatnoća da se sa njihovim školovanjem nastavilo nakon sloma Užičke republike zaista nije velika.

Današnja deca uglavnom nemaju ovakve probleme i ni o čemu ne moraju da brinu, svakako ne o golim životima, na veliku sreću i njih i njihovih roditelja. Ona samo treba da idu u školu, redovno, i da uče, marljivo. Što se roditelja tiče, oni samo treba da prestanu da za neuspehe svoje dece krivce traže u učiteljima i nastavnicima. Srećan vam 1. septembar.

(Telegraf.rs)