Brzo trik-pitanje: Koliko dugo nije vođen rat na tlu Engleske?!

„Kromvel kod Danbara”, Endrju Kerik Gou, 1886. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Tate Britain, www.tate.org.uk / Adam Cuerden

Biti ostrvska zemlja nadomak moćnog kontinenta ima svoje prednosti, ali i mane. Izolovanost, koja se reflektuje na raznim poljima (od neraznorodne genetike do načina razmišljanja) jedna je od mana, ali se nama čini da je prednosti mnogo više.

Preporučujemo

Osnovna prednost je prirodni odbrambeni bedem u vidu mora. U slučaju Japana, nikada nijedna vojska nije uspela da izvrši invaziju na njihov arhipelag (čak ni Amerikanci tokom Drugog svetskog rata nisu izvršili invaziju već su naterali Japance na predaju pre toga).

U slučaju Engleske, poslednja uspešna invazija izvedena je 1066. godine kada su Normani preuzeli kontrolu nad Engleskim kraljevstvom (tehnički, još uvek postoji državno-pravni kontinuitet, a i najstariji sloj engleskog plemstva je normanskog porekla).

Nizozemski štatholder Vilijam III Oranski ukrcava se na brod „Bril” i na čelu velike flote kreće ka Engleskoj da preuzme krunu koju mu je dao Parlament. Foto: Wikimedia Commons /Public domain / Rijksmuseum, www.rijksmuseum.nl

Bilo je takođe u srednjem veku još nekoliko pokušaja, ali u sklopu građanskih ratova, dok je „invazija” Vilijama III Oranskog tokom Slavne revolucije 1688. godine izvedena na poziv Parlamenta, i nije bila osvajački pohod.

To znači da su svi ratovi vođeni na teritoriji Engleske nakon toga bili ili protiv Škota i Velšana, ili su se Englezi među sobom tukli u unutardinastičkim, međudinastičkim i građanskim ratovima.

A kada je škotski kralj Džejms VI iz kuće Stjuart seo na engleski presto smrću poslednje Tjudorke Elizabete I, kao kralj Džejms I, prestali su i ratovi između Engleske i Škotske pa se sve svelo na unutrašnje sukobe (koji su se, doduše, najčešće prelivali iz jednog u drugo kraljevstvo).

Međutim, imajući u vidu generalnu stabilizaciju Britanskih ostrva krajem XVII veka, kao i ujedinjenje Engleske i Škotske u Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije početkom XVIII veka, čak je i to naposletku prestalo.

„Jakobiti, 1745”, Džon Peti, 1874. Jakobiti su bili pristalice svrgnute kuće Stjuart, koje su borile protiv britanske vlade tokom prve polovine XVIII veka. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Cactus.man, Melesse

Zato možda ne iznenađuje podatak, kada se poslednji put vodila bitka na engleskom tlu, ali iznenađuje koliko pretendenata na tu laskavu titulu postoji. Idemo redom, onim redom koji se nama čini prikladnim.

(Napomena: Bitka za Britaniju tokom Drugog svetskog rata se vodila IZNAD engleskog tla, pa stoga ne NA engleskom tlu. Da ne bude zabune.)

Čarka kod Klifton Mura odigrala se 29. decembra 1745. godine između snaga vlade Velike Britanije na čiji je tron nakon ujedinjenja sela nemačka kuća Hanover, i jakobitskih pobunjenika koji su branili pravo kuće Stjuart da sedi na prestolu.

Jakobiti su slavili u ovom okršaju, ali je to bio poslednji blesak i naredne se godine završio niz njihovih ustanaka koji je trajao šezdesetak godina unazad, i to pobedom vladinih snaga u Bici kod Kalodena, koja se međutim vodila na škotskom tlu (takođe, Fišgardski desant, koji je 1797. pokušala revolucionarna Francuska Republika, bio je niskog intenziteta i odigrao se u Velsu).

Vođa Monmautske bune, Džejms Skot, 1. vojvoda od Monmauta, u trenutku hvatanja od strane vladinih snaga posle Bitke kod Sedžmura 1685. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / British Battles on Land and Sea, volume 1 / Howicus

Međutim, ako čarka tehnički nije bitka, onda je poslednja bitka na engleskom tlu Bitka kod Prestona koja se vodila 1715. godine, takođe između hanoverijanske vlade i jakobitskih ustanika iz koje su zvanične britanske snage izašle pobednički. Međutim, ovo je bila opsada sa elementima uličnih borbi i često se tehnički ne tretira kao bitka, utoliko više što su se jakobiti predali posle kratkog otpora.

Ako ni to nije bitka, onda je poslednja Bitka za Reding koja se vodila 9. decembra 1688. godine. Bio je to jedini značajniji okršaj tokom Slavne revolucije u kojoj je svrgnuta kuća Stjuart, ustoličen nizozemski štatholder Vilijam III Oranski i zacementiran jak položaj parlamenta u odnosu na monarha.

Međutim, reč „značajni okršaj“ je varljiv opis. Ovo je bila ulična borba između par stotina ljudi, zbog čega ni nju mnogi ne tretiraju kao poslednju bitku.

„Jutro posle Sedžmura”, Edgar Bandi, 1905. Slika ilustruje brutalnost kojom su se snage engleske vlade obračunale sa učesnicima Monmautske bune iz maja—jula 1685. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Tate Britain / Hohum

U tom slučaju, poslednja se bitka na engleskom tlu vodila tri godine ranije, 6. jula 1685. godine. U pitanju je Bitka kod Sedžmura koja se vodila u okviru protestantske Monmautske bune protiv katolika Džejmsa II; bila je to poslednja bitka ovog ustanka, koja je donela odlučujuću rojalističku pobedu i poraz Džejmsa Skota, 1. vojvode od Monmauta, nezakonitog sina pokojnog kralja Čarlsa II (takođe iz kuće Stjuart).

To je i konačni odgovor na pitalicu iz naslova.

Neki, međutim, smatraju da je Bitka u Bosendenskoj šumi 31. maja 1838. godine, vođena između britanskih vojnika i manje grupe radnika u Kentu, zapravo poslednja bitka. Ali, onda se svaki sukob policije i radnika sa smrtnih ishodima može tretirati kao bitka.

Jednako tome, Bitka kod Grejvni Marša — koja se 27. septembra 1940. godine vodila između čete britanskih vojnika i četiri člana posade oborenog nemačkog bombardera Ju-88 — zapravo je bila prava pravcata čarka (čak čarkica) a ne bitka, iako se drame radi tako naziva.

(P. L.)