OVO JE PRIČA O POSLEDNJEM NEMANJIĆU: Umro u zaboravu, a bio je car i svetac za koga nikada niste čuli (FOTO)

Krunisanja Stefana Uroša IV Dušana Silnog za cara Srba i Grka. Alfons Muha, deo ciklusa Slovenska epopeja. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Kralj Stefan Uroš IV Dušan Silni proglasio se za cara Srba i Grka 16. aprila 1346. godine u Skoplju, tačno sedam dana nakon što je u istom gradu Pećka arhiepiskopija (nekanonski i bez saglasnosti Vaseljenske patrijaršije) uzdignuta na rang patrijaršije.

Preporučujemo

Kada ga je devet godina kasnije nasledio sin, car Stefan Uroš V Nejaki, srpska imperija počinje polako da se raspada. Oblasni gospodari se ponašaju sve nezavisnije od centralne vlasti, koja je slaba i neubedljiva, jer Uroš nije bio dorastao zadatku i jednostavno — nije bio svoj otac. Najdalje odlazi despot Simeon Uroš, zvani odmilja i po narodski Siniša, mlađi polubrat pokojnog Dušana, sin kralja Stefana Uroša III Dečanskog iz poslednjeg njegovog braka sa Marijom Paleolog, unukom romejskog cara Mihaila VIII.

On je odmah 1355. godine ponovo pokrenuo pitanje prestolonasledstva — inače rešeno 24 godine ranije tokom Dušanove pobune protiv oca koja je dovela do njegovog krunisanja za kralja u Svrčinu — tako što je zauzeo grad Kostur pa se u uzurpatorskom činu proglasio za cara. Da je imao nameru da bude Urošev savladar, zadovoljio bi se titulom kralja.

Simeon-Siniša Nemanjić na fresci u manastiru Visoki Dečani, pre jeseni 1343. godine. Foto: Wikimedia Commons/srpskoblago.org

Njegov šurak Nićifor II Orsini bio je još proaktivniji: zauzeo je Tesaliju, Južni Epir i Kefaliju. Naredne četiri godine bile su teške za Simeona jer je sva vlastela bila uz Uroša, i jedno vreme je, sve do sredine 1359. godine, držao samo Kostur, ali se nije bio odrekao carskog zvanja.

Međutim, iskoristivši povoljne okolnosti i izostanak Uroševe reakcije nakon smrti despota Nićifora II Orsinija tokom gušenja albanskog ustanka, nakon čega su sve zemlje koje je ovaj držao ostale bez gospodara, Simeon se vraća na velika vrata i ovladava prostranom teritorijom (tačne granice je jako teško utvrditi). Vlastela i Crkva odlučuju da ga prihvate, shvativši da ne mogu da biju Uroševe bitke.

"Car Romeja, Srba i cele Albanije" oženjen je bio sa Tomaisom Orsini, iz te stare rimske vlastelinske kuće, ćerkom Jovana II Orsinija, a ona mu je još 1350. godine rodila sina Jovana Uroša. Neznano tačno kada, ali između 1369-1371. godine, ovaj je nasledio oca na carskom prestolu čime je ovo odmetnuto srpsko carstvo nadživelo ono glavno Uroša V koje se sa njegovom smrću ugasilo 1371.

Moguće granice Carstva Grka i Srba i cele Albanije, kojim je nakon smrti Dušana Silnog vladao njegov mlađi polubrat Simeon-Siniša. Foto: Wikimedia Commons/PANONIAN

Car Simeon-Siniša je imao još dvoje dece; mlađi sin Stefan Uroš bio je grof Farsale, dok je ćerka Marija Angelina prvo bila udata za Tomu Preljubovića zvanog Albanoubica, dok ovaj nije ubijen u verovatnoj arbanaškoj zaveri u Janjini (pronađen je 23. decembra 1384. godine prerezanog vrata u postelji, a prema "Janjinskoj hronici" sam čin je izvršio pripadnik njegove lične garde), a potom za Izaula de Buondelmontija, izdanka jedne firentinske vlastelinske kuće.

Car Jovan Uroš je bio oženjen ćerkom Radoslava Hlapena, zapovednika Bera i čuvenog Dušanovog vojskovođe, sa kojom je imao petoro dece: tu su bili sinovi Konstantin, Mihailo i Dimitrije, te ćerke Jelena i Asasina. Vladao je samo Tesalijom, a i to ne zadugo pošto je posle nekoliko godina abdicirao u korist svog rođaka Aleksija Anđela Filantropena i zamonašio se u Preobraženjskom manastiru (tzv. Veliki Meteor) koji je podigao njegov otac.

Uzeo je monaško ime Joasaf, ali je ostao i bogat i uticajan, pa je pomogao gorepomenutoj sestri Mariji da u svojim oblastima zadrži vlast nakon atentata na Tomu, obnavljao je i dizao nove kelije na Meteorima, na kraju postao i vođa čitave monaške zajednice. Zbog toga su Meteori, to čudo na visokim stenama kojima se diči sva Grčka, sa svojim glavnim manastirom, zapravo ključnim delom zadužbina pripadnika Kuće Nemanjić.

Prepodobni Joasaf Srpski Meteorit, desno na fresci u manastiru Veliki Meteor. Izdanak je to Kuće Nemanjić, sin Simeona-Siniše, rođen kao Jovan Uroš. Foto: Wikimedia Commons/Erud

Umro je 1422. godine, ili naredne.

Tako spisak srpskih imperatora, doduše tehnički gledano problematičan, ima četiri imena a ne dva kako se obično smatra. Problem sa nama je što smo fatalisti: nama sve mora da bude jasno i savršeno ili ni ne postoji.

Zato za pad pod Turke uzimamo Kosovski boj 1389. godine, uprkos tome što to ne odgovara istini, umesto da uzimamo Pad Smedereva 1459. godine što bi svaki normalan narod radio; i zato za oslobođenje od Turaka uzimamo datum sticanja formalne nezavisnosti 1878. godine umesto 1804. godinu kada je izbio Prvi srpski ustanak, kao što bi svaki normalan narod radio.

Manastir Veliki Meteor, zadužbina despota Simeona-Siniše Nemanjića, u kojem se zamonašio njegov sin Jovan Uroš, poslednji iz te loze sa carskim zvanjem. Foto: Wikimedia Commons/Fingalo

Zbog toga tvrdimo da smo bili pod Turcima 500 umesto 350 godina (a pošto je Moravskom Srbijom preko 20 godina u XVIII stoleću vladala Austrija, bliži smo brojci od 300 godina, no, da sad ne idemo u sitna crevca).

Zbog toga odbacujemo bočnu granu Nemanjića koja je vladala Epirom i Tesalijom noseći carsko zvanje, jer to nije "jasno i savršeno", a i Siniša je bio više Grk nego Srbin (kao da Dušan Silni nije bio prvi koji je sve srpske plemićke i dvorske titule zamenio romejskim, i još se proglasio za cara Srba i GRKA!).

Nadamo se da ćemo donekle ispraviti nepravdu. Prema uzurpatoru Simeonu-Siniši Nemanjiću (jer ko smo mi da sudimo 700 godina kasnije), i posebno prema njegovom sinu Jovanu Urošu kojeg naša Srpska pravoslavna crkva slavi kao SVETITELJA, i to kao prepodobnog Joasafa Srpskog Meteorita, 3. maja po novom a 20. aprila po starom kalendaru, istog dana kada slavi i Svetog Nikolaja Žičkog.

(O. Š.)