KOLIKO JE BOJA KOŽE NEBITNA: Slika koja je obišla svet i srušila segregaciju na američkom Jugu (FOTO)
Fotografija pred vama snimljena je 16. marta 1968. godine u Vijetnamu, na vrhuncu afroameričke borbe za ukidanje segregacijskih zakona koji su već skoro čitav vek bili na snazi u saveznim državama na američkom Jugu. Zbog toga i jeste poznata, pošto je mnogima pokazala da ljudi u ratu, kada im životi zavise od saboraca, prestaju da gledaju ko je kakve boje kože: bitan je samo život kao takav. A to je onda lako preneti sa ratnog polja na mirnodopsko.
Okolnosti pod kojima je ova slika nastala nisu strogo vezane za njen smisao; desilo se to tokom Masakra u Mi Laju koji su pripadnici američke vojske izveli nad 347 do 504 nenaoružana vijetnamska civila među kojima je bilo muškaraca, žena, dece i beba; pojedine žene su masovno silovane od većeg broja vojnika.
U toku je bila severnokorejska Tet-ofanziva, a četa Čarli 1. bataljona 20. pešadijskog puka 11. brigade 23. pešadijske divizije za svega nekoliko dana izgubila je preko 40 ljudi od zamki i nagaznih mina i sa namerom da uništi sve pred sobom krenula je ka tom selu u kome se, kako su verovali, skrivala glavnina 48. bataljona Vijetkonga čiji je napad na Kvan Naj prethodno odbijen. Dakle, bili su jako nervozni i besni, vijetkongovce nisu mogli da razlikuju od civila, iz iskustva su znali da im opasnost preti od svih, mada sve to nije opravdanje već objašnjenje. Sprovedena je istraga, i dobro je dokumentovano sve što se događalo (bavićemo se ovom užasnom temom podrobnije), ali je samo jedan čovek osuđen na doživotnu robiju, mada je odležao svega tri i po godine u kućnom pritvoru.
Crnac u sredini, redov 1. klase Herbert Karter, slučajno je pucao sebi u nogu dok je menjao šaržer na svom pištolju, zbog čega je morao biti evakuisan kako bi mu se ukazala medicinska pomoć. Izveli su to redov 1. klase Mauro i specijalista 4. klase Frederik Vidmer. Karter je kasnije tvrdio da se namerno upucao da se ne bi našao u situaciji da ga neko natera da učestvuje u pokolju civila (oni koji su pokušali da zaustave masakr bili su žigosani kao izdajnici a rehabilitovani tek krajem devesetih), dok je Vidmer u svom iskazu naveo da ga navodno proganja prizor malog dečaka kome je pola ruke bilo odvaljeno granatom i koji ga je gledao kao da ga pita "šta sam uradio, šta se dešava?" (dečaka je potom ubio).
U svakom slučaju, možda niko od tri čoveka u krupnom planu na ovoj fotografiji nije dobro ljudsko biće (ruku na srce, Karter možda govori istinu a Mauro se ne pominje kao ratni zločinac). Ali, kao što smo rekosmo, implikacija ove fotografije je ono što je važno, a ne kakvog su karaktera ljudi na njoj.
(Telegraf.rs)
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Belfagor
I sada ti isti Amerikanci pričaju o moralu, a ne spominju svoje zločine. Na svetu je svega nekoliko zemalja sa kojim Amerikanci nisu ratovali.
Podelite komentar