ČIJI JE ZAISTA KIPAR, GRČKI ILI TURSKI? Ko je prvi stigao, ko je većina i šta je dovelo do podele ovog ostrva? (FOTO)

Tačka Zelene linije, koja razdvaja grčki od turskog dela Kipra, koja se nalazila u ulici Ledra u Nikoziji pre rušenja zida 2008. godine. Fotografija je iz 1997. Foto: Wikimedia Commons/Hidro

Prvi žitelji Kipra nisu bili Indoevropljani (prosto rečeno, nisu bili preci današnjih Srba, Grka, Španaca, Rusa, Nemaca, Engleza, drevnih Rimljana, itd). Ne zna se šta su tačno bili, ali jedna od grupa koje su dolazile u talasima govorila je jezikom koji nauka danas zove eteokiparskim (verovatno je bio semitski); prvobitno su to bile skupine lovaca-sakupljača pristiglih pre oko 12.000 godina koji su par milenijuma kasnije počeli da grade sela.

Preporučujemo

Iza sebe su ostavili barem jedno dobro sačuvano selo, Hirokitiju, koja je danas pod zaštitom UNESKO-a, verovatno najstariji bunar u istoriji (star oko 10.000 godina), najstariji dokaz poštovanja mačaka u ljudskoj zajednici (osmomesečna pripadnica ove životinjske vrste pronađena je u ljudskom grobu na jednom neolitskom nalazištu koji se datira na 7500. p.n.e.), a možda i samo ime ovog ostrva.

Naime, ne zna se tačna etimologija reči "Kipar" (grč. Kýpros). Jedna hipoteza kaže da dolazi od grčke reči za čempres (grč. kypárissos), a druga veli da dolazi od imena biljke kane (grč. kýpros).

Treća kaže da vuče poreklo od eteokiparske reči za bakar, ili bronzu zbog bogatih nalazišta tog metala na ovom ostrvu (sumerska reč za bakar je bila "zubar" a za bronzu "kubar"); interesantno, u klasični latinski ime za bakar, "cuprum", je ušlo baš preko Kipra ("aes Cyprium" znači "kiparski metal", a "cuprum" je skraćeno). To nije nemoguće jer je eteokiparski uspeo da u džepovima opstane do kraja 1. milenijuma pre nove ere, pa je mogao da ostvari taj uticaj.

Praistorijsko neolitsko selo Hirokitija na Kipru koje je bilo naseljeno tri hiljade godina. Foto: Wikimedia Commons/Klaus D. Peter, Wiehl, Germany

Grčki trgovci počeli da stižu na ovo ostrvo već oko 1400. p.n.e., da bi ga sa Kolapsom bronzanog doba i Mikenske Grčke oko 1100. p.n.e. naprosto preplavili. Od tog trenutka, grčki karakter Kipra postaje nesporan, a Grci mu u antici pridaju ogromnu mitološku važnost, smatrajući da je rodno mesto Afrodite i Adonisa, i dom legendarnog kralja Kinira, junaka Teukra i vajara Pigmaliona.

GRCI NA OBALAMA

Međutim, u 8. veku p.n.e. Feničani osnivaju kolonije na istočnoj obali Kipra, nedugo potom pada pod vlast Asirije, a zatim i Persije. 499. p.n.e. deo je sveopšteg grčkog Jonskog ustanka protiv Ahemenidskog carstva, da bi 333. pao pod silom Aleksandra Velikog. Nakon smrti najvećeg osvajača kojeg je svet ikada video i raspada Makedonskog carstva, Kipar dolazi pod vlast Ptolemejskog kraljevstva (dinastiju Ptolemejida utemeljio je u Egiptu Aleksandrov general Ptolemej, kasnije prozvan Ptolemej I Soter, rodom Makedonac i plemić; Soter znači Spasitelj).

58. godine p.n.e. Kipar konačno pada pod Rimsko carstvo (što se istoriografije tiče u tom trenutku i dalje je to Rimska republika) i u njegovom sastavu ćeuz manji prekid ostati skoro 1200 godina ako računamo i Vizantiju odnosno Istočno rimsko carstvo, ili Romejsko carstvo, kojem će pripasti pri podeli 395. godine.

Podni mozaik u Pafosu na Kipru, grčko-rimska umetnost. Prikazani su Apolon i Marsije. Foto: Wikimedia Commons/Mediapaja5

Međutim, muslimanski Arabljani počinju da nasrću već 649. i nakon prvobitne pohare - koja je za posledicu imala veliki pokolj hrišćanskog življa, golemu pljačku i rušenje velikog broja gradova među kojima je i Salamina, antički grad legendarnog karaktera, koja nikada nije obnovljena - dolazi do pada Kipra 650. godine i uspostavljanja jakog kalifatskog garnizona. Ne postoji nijedna vizantijska crkva koja je preživela te vekove.

GI OD LIZINJANA

688. godine Justinijan II i kalif Abd el-Malik postižu dogovor bez presedana: Kipar postaje kondominijum za narednih tri stotine godina, i na neki način demilitarizovana zona. Drugim rečima, muslimani napuštaju ostrvo, ali Arabljani i Vizantinci zajedno "vladaju" i dele porez na pola. I sve to uprkos činjenici da su ove dve države za sve to vreme praktično bez prestanka bili u stanju rata. Romeji će se tek 965. godine na čelu sa carem Nićiforom II Fokom, s vojskom vratiti trajno na Kipar i prekinuti status kvo (stotinak godina ranije bio je još jedan od strane Grka prekinuti dogovor koji je trajao sedam leta).

Tokom Trećeg krstaškog rata 1191. godine, Kipar, kojim vlada odmetnuti Isak Komnin (pripadnik bočne grane slavne dinastije koji je pokušao da uzurpira carski tron pa propao), pada pod silom engleskog kralja Ričarda Lavljeg Srca koji ga potom koristi kao bazu za snabdevanje svojih armija u Svetoj zemlji.

Antički teatar u Kurionu na Kipru koji datira iz rimskog perioda. Grci i Rimljani su znali gde da smeste pozorište: tik pored mora. Foto: Wikimedia Commons/Wknight94

Ali, samo godinu dana kasnije Ričard prodaje Kipar Vitezovima Templarima koji ga preprodaju jerusalimskom kralju Giju od Lizinjana. Njegovog brata i naslednika Amalrika II (takođe kralja Jerusalima) za kralja Kipra priznaje sveti rimski car Henrik VI. Moćna francuska kuća Lizinjan ostala je na kiparskom tronu sve do 1473. godine kada je umro poslednji njihov kralj u nizu, Žak II; za sve to vreme, viša klasa, aristokratija, mahom je francuska, mada ima primera uzdizanja i Grka.

Uglavnom, tada, krajem 15. veka, Mletačka republika preuzima kontrolu nad ostrvom, gradi čuvene zidove oko Nikozije, koristi ga kao važno trgovačko čvorište i brani ga od Turaka i njihovih čestih pohara. Sve do 1570. godine kada se na ostrvo iskrcava 60.000 osmanlijskih ratnika koji vrše pokolje Grka i Jermena, te pripajaju Kipar Otomanskoj imperiji za narednih nekoliko vekova.

OSMANLIJE

Tada po prvi put dolazi do bitnijeg demografskog potresa na Kipru još od Kolapsa bronzanog doba: naime, dolazi do formiranja mnogoljudne muslimanske zajednice.

Plan mletačkih zidina oko Nikozije na Kipru. Foto: Wikimedia Commons/Viaggio da Venetia a Constantinopoli per Mare

Neki među njima su nepoželjni elementi iz Anadolije, neki su vojnici koji su se borili tokom osvajanja pa dobili zemlju, neki su seljaci i zanatlije koji su planski naseljeni, neki pak su pripadnici problematičnih islamskih sekti, a neki su čak i domaći preobraćenici (među njima su i neke kripto-hrišćanske grupe čiji su se pripadnici javno deklarisali kao muslimani ali to zapravo nisu bili, a koji će se tek sa dolaskom Britanaca i polarizacijom ostrvskog društva utopiti u tursku zajednicu). U drugoj polovini 18. veka muslimani su bili većina u odnosu na hrišćane, 47.000 naprema 37.000. Sto godina kasnije, hrišćana je bilo 100.000, a muslimana samo 44.000.

Uprkos tome što su Turci ukinuli klasični feudalni sistem i ustoličili svoj načelno meritokratski, te uveli milet po kome je pravoslavne Grke na ostrvu predstavljao pred osmanlijskim vlastima poglavar Kiparske crkve i po kome su Grci u privatnim stvarima sami sebi sudili, Kipar je počeo sa stabilnim privrednim padom koji će trajati narednih 250 godina.

Kada je 1821. godine izbio Grčki rat za nezavisnost na helenskom kopnu, veliki broj Kiprana se otisnuo kako bi učestvovao u borbama. Ovo je dovelo do njihove "seče knezova", kada su Turci pobili 486 uglednih Kiparskih Grka.

Kiparski Grci protestuju protiv britanske uprave i traže ujedinjenje sa maticom tokom 1930. godina. Foto: Wikimedia Commons/Athens, Gennadios Library

POD BRITANSKOM KRUNOM

Ideja o ujedinjenju sa maticom je vremenom postajala sve jača i jača, i nije nestala ni kada su Britanci 1878. odredbama Berlinskog kongresa dobili na upravu ovo ostrvo (de jure, i dalje je bilo deo Otomanskog carstva, sve do 5. novembra 1914. kada će, nakon što je Turska odlučila da stane na stranu Centralnih sila u Prvom svetskom ratu, biti pripojeno Britanskoj imperiji).

Britanci su već 1915. godine ponudili grčkom kralju Konstantinu I da se Kipar pripoji njegovoj zemlji pod uslovom da Grčka stane na našu stranu, ali je on to odbio (tokom čitavog Velikog rata Grčka je bila podeljena na severnu pro-antantsku i južnu pro-nemačku struju). Republika Turska se 1923. godine u Lozani odrekla svih prava na Kipar.

Kao što rekosmo, ideja ujedinjenja i stvaranja Velike Grčke sa prestonicom u Carigradu bila je izuzetno jaka, a glavni njeni zagovornici bili su sveštenstvo i oficiri. Crkva januara 1950. godine organizuje neobavezni referendum o ujedinjenju koji Turci bojkotuju, a na kome se 96 odsto izašlih opredelilo za. 1955. godine je stvorena gerilska Narodna organizacija kiparskih boraca (EOKA) koja odmah počinje sa napadima na britanske trupe i institucije koji će potrajati do kraja decenije.

Pripadnici kiparsko-grčke milicije EOKA u sukobu sa britanskim snagama na Kipru. Foto: Wikimedia Commons/nam.ac.uk

Istovremeno se osniva i Turska organizacija otpora koja prvo traži aneksiju od strane Turske (pod parolom da je Kipar "produžetak Anadolije"), a potom podelu ostrva, nakon što su shvatili da muslimani čine samo 20 odsto populacije (tada njihov slogan postaje "podela ili smrt"). Ono čega su se Kiparski Turci bojali jeste da ne dožive sudbinu Kritskih Turaka koji su nakon aneksije od strane Grčke bili proterani, tako da su po svaku cenu želeli da spreče da se scenario ponovi.

NEZAVISNOST

Britanci, međutim, igraju na taktiku "zavadi pa vladaj" i potpiruju jedne protiv drugih. Međutim, 16. avgusta 1960. godine napokon daju nezavisnost Kipru (zadržavaju dve baze, o čemu smo nedavno pisali) uz garancije Grčke i Turske. Uspostavlja se praksa dodela funkcija po etničkom ključu, Turci imaju i moć veta u parlamentu, ali ovo dovodi do paralize i niko nije zadovoljan. Etničke milicije ponovo počinju da se obučavaju, u tome učestvuju i Grčka i Turska.

Pokušaji menjanja ustava ne prolaze, izbijaju ulični nemiri u kojima mrtvih ima na obe strane; najgore je bilo 21. decembra 1963. godine kada nakon smrti dva Turčina od ruku grčkih policajaca došlo do sukoba koji su odneli 364 turska i 174 grčka života, do rušenja 109 turskih sela i izmeštaja 25-30.000 Turaka. Turci izlaze iz administracije i tvrde da ona više nema legitimitet.

Makarios III na fotografiji iz 1962. godine. Bio je arhiepiskom Kiparske crkve i predsednik Republike Kipar. Foto: Wikimedia Commons/New York World-Telegram and the Sun/Library of Congress

Turska je već 1964. godine bila spremna da izvrši invaziju na Kipar, ali su odustali pod američkim pritiskom i pretnjom da SAD neće braniti Tursku u slučaju posledične sovjetske invazije. Istovremeno, kiparski predsednik i arhiepiskop Kiparske crkve Makarios III se sa vlastima u Atini dogovara o ujedinjenju kao konačnom cilju, kralj Konstantin II javno izjavljuje da Kipru želi "brzo ujedinjenje sa maticom", a Grčka šalje 10.000 vojnika da bi se suprotstavili mogućoj turskoj intervenciji.

PODELA

15. jula 1974. grčka vojna hunta (koja je sedam godina ranije svrgnula sa vlasti kralja Konstantina II) vrši državni udar na Kipru i svrgava sa vlasti Makariosa III, sa ciljem da ubrza aneksiju. Pet dana kasnije Turci pokreću invaziju (kodni naziv je bio Operacija Atila) pozivajući se na Garancioni dogovor iz 1960. po kome su navodno smeli da intervenišu da bi obnovili ustavni poredak (UN i međunarodna zajednica su odbili ovo opravdanje).

Turci su u naredna tri dana bombardovali grčke položaje, iskrcali 30.000 vojnika, tenkove, kamione i oklopna vozila, zauzeli koridor između Kerineje i Nikozije, kao i tursku enklavu u samoj Nikoziji, te čitavi severoistočni deo ostrva. Vojna hunta u Atini pada s vlasti, a nakon pregovora Turska pokreće 14. avgusta drugu invaziju i zauzima Morfu, Famagustu, Mesaoriju i poluostrvo Karpas. Sveukupno, 37 odsto teritorije Kipra. Formira se Zelena linija, tampon zona između dva dela ostrva; 180.000 Grka se izmešta iz turske zone u grčku, a 50.000 Turaka iz grčke u tursku.

Etnička karta Kipra uoči turske invazije 1974. godine. Žuto: Grci. Ljubičasto: Turci. Crveno: britanske baze. Foto: Wikimedia Commons/Badseed

Na vlast u zvaničnoj Republici Kipar vraća se Makarios III, ali Turci se ne povlače i 1983. proglašavaju Tursku Republiku Severni Kipar (koju je do sada priznala samo jedna država na svetu - Turska), sve vreme naseljavajući sopstvene građane u svojoj okupacionoj zoni, suprotno odredbama Ženevske konvencije i brojnim rezolucijama Ujedinjenih nacija.

Plan o ujedinjenju "dva Kipra" koji je Kofi Anan izneo 2004. godine prihvatili su Kiparski Turci ali odbili Kiparski Grci. Na kraju je Kipar ušao u Evropsku uniju kao celina, mada je zakonodavstvo EU suspendovano u turskoj zoni dok se spor ne reši.

Inače, Severni Kipar je unilateralno 2003. godine otvorio administrativni prelaz i omogućio da se iz grčke zone pređe u njihovu posle 30 godina.

TRENUTAK ISTINE JE UPRAVO SADA: Turci i Grci ujedinjuju Kipar, odbrojavaju do mira

Trenutno stanje podeljenog Kipra. Foto: Wikimedia Commons/Golbez

Marta 2008. godine srušen je zid u glavnoj nikozijskoj ulici Ledra koji je tu stajao decenijama i živo svedočio o podeli ostrva, kao neka grčko-turska varijanta Berlinskog zida; to je ulica koja spaja Severnu i Južnu Nikoziju, koje su i dalje pod različitim upravama i koje će skupa sa celim ostrvom i ostati pod različitim upravama sve dok lideri obe strane ne postignu dogovor koji će sve zadovoljiti u umerenoj meri i koji nikoga neće zadovoljiti u potpunosti (takva je priroda kompromisa).

Koliko je to realno, veliko je pitanje. Pregovori se ponovo vode, polako ali sigurno, ali problema je mnogo (različita vremenska zona je možda najsimptomatičniji i najsmešniji).

Nije problem samo stepen autonomije krajeva naseljenih Turcima, niti povraćaj imovine i interno iseljenih Grka i Turaka, između ostalog, problem su i pomenuti naseljenici iz Republike Turske koje zvanični i međunarodno priznati Kipar vidi kao ilegalne imigrante. Da li je Ankara spremna da ih vrati a Kiparski Turci da ih puste niz vodu, ili pak Kiparski Grci da se pomire sa njihovim prisustvom, videćemo.

(O. Š.)