Da li su Austrougari planski širili pegavi tifus jer su gubili na bojnom polju?

Nemoguće je ustanoviti koja je godina u periodu između 1912-1918. bila najteža za srpski narod. Tri su, istina, bile pobedničke na bojnom polju, ali jedna od te tri je završena porazom za zelenim stolom, a druga bez obzira ostavila gorak ukus u ustima. Svaka od tih šest godina je bila krcata smrću.

Jedna se, ipak, izdvaja po načinu na koji je smrt dolazila. Između decembra 1914. godine i maja 1915, tokom tih šest meseci, na prostoru Kraljevine Srbije umrlo je 150.000 ljudi ne od dušmaninovog metka već od pegavog tifusa. Više nego u svim bitkama protiv Austrougarske do tog trenutka.

Preporučujemo

Prva godina rata bila je svojevrsna klackalica. Habzburške su armije upadale na našu teritoriju, mi smo se taktički povlačili pa onda udarali snažno, Cerskom i Kolubarskom bitkom, da bi potom čak prelazili i na teritoriju neprijatelja.

U jednom trenutku tokom jeseni 1914. godine dobar deo Srbije bio je pod okupacijom, pa tako i Valjevo. Uoči ulaska srpskih trupa u ovom gradu je bilo 16.000 bolesnih i ranjenih austrougarskih vojnika; ćesarske vlasti su evakuisale oko 12.000 ranjenika i invalida, a ostavili su 4.000 obolelih od pegavog tifusa, šarlaha, dizenterije, povratne groznice i koječega drugog; ostavili su i mrtve, pa je tako srpska vojska u podrumu jedne nove škole otkrila leševe oko 150 ćesarovih soldata.

Krajem 1915. godine izbeglice su pohrlile u Valjevo sa svih strana. Foto: Wikipedia/Intermedichbo

Još uvek nije jasno zašto su ih ostavili. Da li zato što nisu hteli da rizikuju dalje širenje bolesti među svojom vojskom? Ili je to bio trojanski konj, podla osveta nemoćnih očajnika koje smo ponižavali na ratištu i koji nisu mogli ništa drugo da smisle nego da nas zaraze i tako desetkuju? Nikada nećemo znati.

Moguće je da ni Austrougari nisu u potpunosti odgovorni, čak i ako im je to bila motivacija, pošto je i tada bilo sporenja oko toga gde je i zašto epidemija buknula. Napokon, nije da Srbi nisu znali za tifus pre Velikog rata; istina je da nikada pre toga nismo došli u situaciju da nam toliko naroda od njega pomre (zbog čega je i teorija da je podmetnut logična), ali je on dugo bio tu u niskom intenzitetu, čak se prvi put pominje već 1836. godine.

Još nešto treba imati na umu: u Valjevo - gde je situacija bila ubedljivo najgora budući da je u toku tog strašnog polugodišta umrlo 10.000 ljudi, više nego što je u tom gradu živelo pre rata, dnevno od 50 do 100 bolesnika - sjatila se bila s odlaskom Austrougara reka izbeglica koji su živeli praktično bez krova nad glavom i bez osnovnih higijenskih uslova (pritom, važnost higijene tada još uvek nije shvatana).

Epidemija pegavog tifusa je odnela 150.000 života u Kraljevini Srbiji početkom 1915. Foto: Wikipedia/SteinsplitterBot

Kraljevska vlada je takođe napravila kobnu grešku odlukom da se 40.000 neprijateljskih ratnih zarobljenika angažuje za prinudni rad i rasporedi po čitavoj zemlji, duž svih železničkih pruga. Možda je i gora odluka bila ta da se lakše oboleli puštaju na kućno lečenje da bi se bolnički kapaciteti rasteretili.

Dakle, nismo imali ni dovoljno kreveta ni medicinske opreme, a higijena je - kao što rekosmo - bila strana reč kao i kapitulacija: nije se uopšte imala svest o tome kako se zaraza kao takva širi.

Na ruku nam nije išla ni činjenica da je srpski sanitet imao jako mali broj lekara, tek 600 na 4,5 miliona stanovnika koliko je u tom trenutku, nakon širenja u Balkanskim ratovima, Kraljevina Srbija imala (doduše, integracija većeg dela tog novog stanovništa još se nije bila desila jer nije bilo vremena). Dvadeset odsto naših lekara, neki kažu i svaki treći, umrlo je tokom te epidemije.

Bolnice u Kraljevini Srbiji bile su dupke pune obolelima od pegavog tifusa početkom 1915. Foto: Arhivksa fotografija

Već decembra 1914. godine umrlo je 2.990 pripadnika Vojske Kraljevine Srbije, januar mesec odneo je još 8.627, februar - 14.077, mart, najgori mesec, odneo je 17.198, april - 8.998, i konačno maj - 4.138 vojnika. Ukupno je, prema tome, pegafi tifus u tih šest meseci odneo živote 56.472 sprska soldata. Da bi tu brojku stavili u pravu perspektivu, imajte u vidu da je Srbija 1914. godine mobilisala ukupno 532.000 građana. Prema tome, doslovno smo bili desetkovani.

Kao što smo gore napomenuli, broj civilnih žrtava - među kojima je bilo i mnogo pripadnika naše istinske elite, poput slikarke Nadežde Petrović koja je kičicu zamenila bolničkom uniformom i potpuno se posvetila lečenju obolelih u Valjevu - je dvostruko veći tako da se ukupan broj smrti od pegavog tifusa kreće oko brojke od 150.000 (ukupan broj zaraženih bio je oko pola miliona; smrtnost je bila oko trideset odsto).

Dovoljno je reći da su u mučenom Valjevu, ulice neprestano bile zakrčene pogrebnim povorkama i mrtvačkim sanducima. Vlasti su zabranile upotrebu crkvenih zvona jer bi u protivnom zvonila 24 časa, sedam dana u nedelji. Groblje na brdu Vidrak u završnoj je fazi epidemije presušilo sa prostorom za nove rake pa je formirano novo groblje u Kuzmanovači gde su ljudi sahranjivani u zajedničke grobnice i zalivani krečnim mlekom. Ništa bolja situacija nije bila ni u Nišu i Kragujevcu.

Prenos obolelih od pegavog tifusa negde u Srbiji početkom 1915. godine. Foto: Arhivksa fotografija

Međutim, pored toga što je bila visoko smrtna, pored toga što je bila "najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu", ona je takođe bila i "najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji".

To nisu reči nekog srpskog lekara.

Kako je zaustavljena epidemija pegavog tifusa u Srbiji? Ko je spasio Srbiju od ove pošasti, od uništenja, praktično?

O TOME ČITAJTE SUTRA U NASTAVKU!

(O. Š.)