Kratka istorija aplaudiranja: Kako su popovi plaćali vernicima da im pljeskaju tokom službe

Reč „aplauz, aplaudirati” dolazi od latinske reči „applaudere”, što znači „pljeskati, udarati po (nečemu)” i, kao što svi veoma dobro znate, način je da pružite podršku nečemu ili nekome stvarajući buku. U većini država na svetu pljeskanje je asinhrono, ali na severu i istoku Evrope, pre svega u Rusiji i Norveškoj, teži sinhronizaciji, moglo bi se reći - horskom aplauzu.

Postoji mogućnost da je aplaudiranje staro koliko i samo čovečanstvo, mada je to nemoguće dokazati. Ono što se zna jeste da su Stari Rimljani pljeskanje uzdigli na nivo obreda tokom javnih nastupa, posebno u njihovom pozorištu, a često su glumci plaćali prvim redovima za tu uslugu kako bi stvorili utisak svoje veličanstvenosti i time produžili karijeru. Sam rimski imperator Neron je, često kada bi nastupao, angažovao pet hiljada svojih legionara da pljeskaju na muziku koju je izvodio.

Preporučujemo

Ovaj običaj su preuzeli i crkveni oci, episkopi i sveštenici. Evsevije Cezarejski, episkog svog rodnog grada početkom 4. veka, u svojoj „Crkvenoj istoriji” piše da je antiohijski patrijarh Pavle Samosatski (200-275.) plaćao svojoj pastvi da mu aplaudira, mada to treba uzeti sa rezervom jer je ovaj Pavle iz ugla zvanične crkve bio jeretik.

„Le claqueur” je bio član organizovanog tela profesionalnih aplaudera u pozorištima, koji se prvo pojavio u Francuskoj, odakle se proširio po ostatku Evrope. Praksa je svoj vrhunac imala u 19. veku, ali je do sredine 20. gotovo izumrla. Ilustracija „Pljeskač” u okviru zbirke crteža „Boemi Pariza” umetnika Onorea Domijea. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Metropolitan Museum of Art / Paris 16

Međutim, zna se da je praksa plaćanja aplauza u crkvi postala običaj u 4. i 5. veku, ali da je vremenom ispala iz „mode” pa je danas praktično zabranjena i tretira se kao urušavanje svetosti srži i suštine propovedi.

Kako je aplauz tačno preživeo ne znamo, ali to što jeste svakako ide u prilog tezi da je star koliko i sam čovek; kome su ljudi u srednjem veku pljeskali, ne znamo, jer tokom dobrog dela tog perioda nije bilo nikakvih pozorišta, koja su počela stidljivo da se pojavljuju u svojim putujućim oblicima. Verovatno muzičarima; u Srbiji - guslarima i frulašima.

Ali, ili se nekome aplaudiralo, ili je to instinktivna reakcija čoveka, jer se aplauz na velika vrata vratio s pojavom modernih pozorišta, i tokom vekova koji su usledili, sve do današnjice, postao normalna i uobičajena pojava, stvar svakodnevice, nešto što radimo praktično nesvesno.

Tako se u Francuskoj pojavilo organizovano telo profesionalnih aplaudera, „claque”, koji su radili po pozorištima i operskim dvorama. Nastalo je u 16. veku, a razvio ga je pesnik Žan Dora. 1820. godine agencija je otvorena u Parizu, koja se bavila opskrbom „pljeskača” onima koji plate za uslugu.

Uskoro je to postala prava institucija, sa šefom koji je predvodio reakciju; to je mogao da bude „komesar” koji je komad znao u dušu i koji je tačno znao kada da se pokrene aplauz, „smejač” koji se glasno smejao na šale, „plačljivac” koji je predvodio ridanje, „golicač” koji je i sam zabavljao publiku, „još-ač” koji je vikao „još, još!” i tražio bis.

Naravno, organizovani pljeskači su redovno počeli da iznuđuju novac od upravnika pozorišta, pisaca, reditelja, glumaca, pevača, koji su morali da plaćaju ako nisu želeli da ih ovi izvižde. Čak je zbog toga Vagnerova opera „Tanhojzer” morala biti povučena s pariskog repertoara.

„Claque” se brzo raširio po Evropi i Severnoj Americi, kao i sve što Francuzi smisle: milanska Skala, pozorišta i opere po Beču, Londonu, Njujorku... svi su ovo prihvatili. Do sredine 20. veka, praksa je međutim izumrla i danas opstaje samo u Boljšoj teatru u Moskvi.

Evo i nekoliko zanimljivosti. Vestminsterski parlament (engleski, pa potom i velikobritanski) obeshrabruje upotrebu standardne varijante aplauza; umesto toga, narodni poslanici u toj instituciji, kada žele iskažu podršku govorniku, viču „čuj! čuj!” ili udaraju šakama po stolu.

Tradicija u Americi je „Govor o stanju Unije” koji jednom godišnje drži trenutni predsednik tokom zajedničke sednice oba doma Kongresa SAD (Senata i Predstavničkog doma); on biva često prekidan aplauzom, a mediji notiraju broj tih aplauza i njihovo trajanje.

Poslednja važna stavka u istoriji aplaudiranja datira iz prošle godine, kada je ceo svet, sledeći primer Italije, počeo da u dogovoreno vreme, aplaudira svojim zdravstvenim radnicima koji su se borili protiv koronavirusa. Danas se, pak, istim ljudima aplaudira vakcinisanjem i nošenjem maski u zatvorenim prostorijama.

(P. L.)