Spomenik profesora Koste Vujića

"U budućnosti o meni će znati samo po tome što sam bio profesor svojih đaka".

Dugo godina ili bolje reći decenija se nije znalo gde se nalazi grob čuvenog profesora Koste Vujića koji je poznat po tome što je na put izveo mnoge generacije đaka, a među njima i onu čuvenu generaciju blistavih umova među kojima su bili: Mihailo Petrović Alas, Jovan Cvijić, Jakov Prodanović, Milorad Mitrović, Pavle Popović, Ljubomir Stojanović.

Životni put Koste Vujića nije se puno razlikovao od života drugih profesora, nastavnika i onih koji su svoje živote posvetili prosvećivanju, obrazovanju i oplemenjivanju generacija pred kojima je budućnost i na kojima, kao što je red, sve treba da ostane. Profesor Kosta Vujić rođen je 1. maja 1829. u Zemunu gde je završio srpsku i nemačku školu. Prvih pet razreda gimnazije je pohađao u Sremskim Karlovcima, a šesti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu. Pored toga je još dve godine pohađao Mudroslovno odeljenje Pravnog fakulteta Liceja. Kako su to potrebe posla nalagale radio je u Beogradu, Kragujevcu, Požarevcu, Zaječaru, Negotinu i Šapcu. Predavao je namački i srpski jezik, kao i srpsku istoriju, crkveno pevanje i bio dirigent učeničkog hora Kragujevačke gimnazije. Posebnu inspiraciju i ono po čemu je ostao zapamćen je čuvena generacija genijalnih mladih ljudi slobodnog duha i izuzetne inteligencije kojoj je predavao u Prvoj muškoj gimanziji u Beogradu.

Profesor Kosta Vujić je bio omanjeg rasta, trbušast, punačak, širokih usta i debelih belih brkova, nije se oženio, a nije imao ni previše profesorskih ambicija. Bio je popustljiv prema uspehu svojih đaka samo da ga oni ne sekiraju. Bio je boem i gurman, za koga se tvrdilo da je znao jelovnike u svim beogradskim gostionicama i da se radije zaustavljao pred gostioničarskim prozorima gde su bile izložene tegle sa krastavcima, ili pečena praseća glava „nego što bi zastao pred izlogom Valožićeve knjižare, u kome stoji raskrečena kakva nova knjiga...“ U sećanjima svojih učenika ostao je zapamćen kao dobričina, tako da su đaci kada se čas završi izlazili za njim, što je u to vreme bio presedan. Kosta Vujić je penzionisan 1889. godine, kao predavač u Drugoj beogradskoj gimnaziji i iste godine je odlikovan ordenom Sv. Save IV stepena za više decenijski profesorki rad. Zasluga za lepa sećanja njegovih đaka bila je ne u njegovoj popustljivosti što se savladavanja gradiva tiče, već u činjenici da je i pored „mangupluka“ i nestašlka svojih đaka u njima video ljude koji će osvetleti obraz svojoj zemlji, što su oni znali da prepoznaju. Znao je da stane uz svoje đake kada je bilo potrebno, a zbog svoje nepolitičnosti smeo je da kaže šta misli o politici.

Veličinu profesora Koste Vujića istakao je književnik Milovan Vitezivić koji ga je ovekovečio u scenariju za TV dramu 1971, TV filmu 1972. i knjizi "Šešir profesora Koste Vujića" 1983. godine.

Mesto počivanja profesora Koste Vujića ostalo je skriveno decenijama, nije se znalo gde se nalazi njegov grob ni kada je za potrebe snimanja novog filma 2012. godine tražen njegov nadgrobni spomenik, upravo za potrebe snimanja dela filma koji se odnosio na profesorovo suđenje sa kamenorescem koji je pored godine rođenja uklesao da će godina smrti biti 18... Grobno mesto je nađeno tek nekoliko godina kasnije u blizini crkve sv Nikole na Novom groblju u parceli 8. Spomenik nije onaj koji je profesor Kosta Vujić pravio za sebe, već spomenik porodične grobnice u koju su preneti njegovi posmrtni ostaci, ali ne i spomenik, pošto je njegovo ime upisano uz druga imena na poleđini spomenika.

Za Kostu Vujića se može reći da nije bio vizionar samo kada je trebalo proceniti da nije kamenorezac taj koji treba da određuje da on treba da premine u devetnestom veku (18..), jer kako se ispostavilo on je živeo sve do 1909. godine, već i po svojoj proceni da će njegova nemirna i "manguplucima" skolona generacija đaka biti ta koja će osvetleti budućnost svoje zemlje. Upravo je ta procena sažeta u rečenici: "Sve mi se čini da ćemo mi u budućnosti biti poznati samo po tome što smo bili njihovi profesori" ostala ono po čemu mi danas pamtimo profesora Kostu Vujića.

(Telegraf.rs/PR)